Ivanko
| Ivanko | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 12. vek |
| Datum smrti | 13. vek |
| Porodica | |
| Supružnik | Theodora Angelina |
Ivanko (bug. Иванко) je bio bugarski vojskovođa.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Zavera protiv Asena i Petra[uredi | uredi izvor]
Tokom bugarskog ustanka, Ivanko je bio saradnik vođa pobune Jovan Asen I i njegovog brata Petra, zajedno sa njima je krenuo u osvajanje vizantijskih teritorija. Bugari osvajaju Sofiju i Niš 1191. godine, a Beograd 1195. godine. Po povratku je Ivanko ubio cara Jovana I Asena. Razlog za to je, navodno, afera koju je Ivanko imao sa sestrom carice Elene. Ivanko odlazi na sastanak po savetu rodbine naoružan mačem, a dvorska straža ga prima u kraljeve odaje. U svađi koja je izbila, car Jovan Asen I je posegnuo za mačem, ali ga je Ivanko pretekao i smrtno ga ranio. Stražar ga ponovo pušta da ode. Vizantijski hroničar Nikita Honijat ne krije da su u događaj bili umešani mnogi bojari iz Tarnova i zarobljeni vizantijski sevastokrator Isak Komnin, koji je u vreme događaja bio preminuo. Pre toga, međutim, podstiče Ivanka na zaveru obećavajući mu vizantijsku pomoć i brak sa ćerkom Teodorom. U Trnovu je ostvarena bojarska zavera u kojoj je postojala i „rimska veza“.[1] Godine 1197. Ivanko se oženio Teodorom Anđel, ćerkom sevastokratora Isaka Komnina Vataca. Ivanko se u početku borio za dedu svoje verenice/žene cara Aleksija III Anđela, ali je kasnije promenio stranu. Uzeo je vizantijsko ime "Aleksije".
Ivanko i zaverenici nisu uspeli da uspostave svoju vlast van Trnova, ugroženi od carevog brata Petra i njihovog mlađeg brata Kalojana. Ivanko se za pomoć obraća vizantijskom caru Aleksiju III Anđelu. Vizantijci su dva puta pokušali da pomognu zaverenicima, ali nisu uspeli jer su vojnici odbili da pređu strašni Balkan. Za Ivanka, njegovog brata Mitu i ostale ljude iz ovog kruga postoji samo jedan izlaz - bekstvo u Vizantiju. Trnovo su zauzele trupe cara Petra i njegovog brata Kalojana. Nekoliko meseci nakon toga, zaverenik je ubio i cara Petra. Kalojan stupa na carski presto.
Car - uzurpator[uredi | uredi izvor]
Posle bekstva u Vizantiju, Ivanka je primio car sa počastima. Ponovo je kršten i dobio carsko ime Aleksije, nakon toga je postavljen za guvernera Plovdivske oblasti. Oženjen je 4-godišnjom carevom unukom Teodorom Anđel. Ono što Ivanko-Aleksij radi kao guverner Plovdivske oblasti pokazuje da on nije izdajnik u pravom smislu te reči, već čovek gladan vlasti. Sakupio je vojsku Bugara, obnovio lokalne tvrđave i počeo da se osamostaljuje od vizantijskog tutorstva. Posle svog stupanja na presto 1197. godine, car Kalojan je uspeo da privuče Ivanka na svoju stranu protiv Vizantije.
Savez cara Kalojana i Ivanka toliko je opasan za Vizantiju da im ne preostaje ništa drugo nego da unište kneževinu. Suprotno očekivanjima, 1198. godine, u bici kod sela Batkun, pobunjenik je uspeo da porazi odred protostratora Manojla Kamice koji je ovom prilikom zarobljen. Posle toga je poslao zarobljenika u Tarnovo, osvojio je Rodopsku oblast i stigao do južnih obronaka planine. Ubrzo zatim, Tarnovski car je "dopustio" drugom savremenom bugarskom pobunjeniku - Dobromiru Hrsu - da otkupi Manojla Kamica. Protostrator je odmah sa velikom revnošću ušao u rat sa svojim sunarodnicima. Tako je Kalojanov plan funkcionisao efikasno. Dok su se Vizantinci obračunavali sa Ivankom i odbijali napade Manojla Kamice u južnoj Makedoniji i kopnenoj Grčkoj, bugarski car je zauzeo i razorio tvrđavu Konstanciju u Trakiji. Na Uskrs sledeće godine car Kalojan je zauzeo Varnu.
Rimljanima nije preostalo ništa drugo nego da svoju čuvenu izdaju sprovedu u delo. Godine 1200. car je Ivanku ponudio susret, ali je Bugarin, koji je dobro poznavao vizantijske običaje, odbio. On postavlja svoje uslove: da mu se pošalje maloletna nevesta, da mu se da carska hrisovulja, kojom će mu biti priznata imovina, i da se car zakune nad Biblijom da mu neće nauditi. Rimljani prihvataju, i da bi sve bilo što autentičnije, daju Ivanku prepis Svetog pisma na kome je položena zakletva. Ali ni Ivanko, koji se ističe ne samo fizičkom snagom već i inteligencijom, ne sluti dokle rimski car može da ide da bi se obračunao s njim. Kada dođe do sastanka, Ivanko biva uhvaćen i okovan. Pretpostavlja se da je ubijen ili je život završio u tamnici.
Godine 1200. Ivankov zet Aleksije Paleolog i Teodor I Laskaris napadaju Bugarsku. Ivanko je zarobljen i odveden u Carigrad.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Robert Lee Wolff, "The `Second Bulgarian Empire'. Its Origin and History to 1204". Speculum, Vol. 24, No. 2 (Apr., 1949). str. 167–206. Published by: Medieval Academy of America
- O city of Byzantium: annals of Niketas Choniates tr. Harry J. Magoulias (Detroit: Wayne State University Press, (1984), pp. 257–259, 281 – 285.
- Robert Lee Wolff, „The Second Bulgarian Empire. Its Origin and History to 1204.“ Speculum, Vol. 24, No. 2 (Apr., 1949), pp. 167-206. Published by: Medieval Academy of America
- Matanov, Hristo. V tъrsene na srednovekovnoto vreme.
- ^ Nikita Honiat, „Istoriя“, 29. – v GIBI, Sofiя 1983, tom HI, 29., str. 50