Михаило II Асен
| Михаило II Асен | |
|---|---|
 Михаило II Асен, детаљ са фреске у цркви Светих Арханђела Митрополитских у Костуру | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | после 1234. |
| Датум смрти | 1256. |
| Породица | |
| Супружник | Ана од Галича |
| Родитељи | Јован Асен II Ирина Комнин Дука |
| Династија | Асени |
| Бугарски цар | |
| Период | 1246. - 1256. |
| Претходник | Коломан I Асен |
| Наследник | Константин I Асен Тих |
Михаило II Асен [1] [2] (после 1234 - 1256) је био бугарски цар (1246—1256) из династије Асена [2].
Био је син бугарског цара [2] Јована Асена II [3] (Ивана Асена II [2]).
Долазак на престо и последице[уреди | уреди извор]
Изненада 1246. умро је Михаилов брат, дванаестогодишњи Коломан I Асен (1241—1246.), којега је заменио на престолу. Та промена на престолу још је повећала збрку у Бугарској [2]. Тада је почела је да се врши велика промена политичких односа на Балканском полуострву. Грчки елеменат почиње поново да узима маха. Никејско царство, за време Јована Ватца, води енергичну и у главном све успешнију борбу за васпостављање Византије и ортодоксије у Цариграду. Искористивши Коломанову смрт [4] и међусобице које су избиле [5] он Михаилу отима целу источну [4] [6], јужну Македонију [4] и Тракију [2] [5] (Серез, Мелник, Стенимах (Станимака) [7], тј. све до горњег тока Марице и Македонију до Вардара [2]), а западну [6] [2], са Кројом [2] Грци из Епира [6] [2].
Ове смутње у Бугарској су користили и Угари, они су се уплели у бугарске послове [4] и међусобице [8], тако да се угарски краљ Бела IV од 1246. године назива краљем Бугарске [8] [4].
Бугарска је убрзо изгубила ону политичку улогу коју је дотада играла на Балканском полуострву [5].
Савез са Дубровником[уреди | уреди извор]
У лето [9] [4] 15. јуна [9], 1253. године [9] [4] у Дубровнику [9] су Дубровчани су склопили савез с царем Михаилом против српског краљ Стефана Уроша I [9] [4], и то изрично врху зло творење неверног краља Уроша [9].
По том уговору, Дубровчани су имали дати помоћ Бугарима и на копну и на мору и предати им све градове које буду узели [9]. Дубровчани ће као награду добити слободну трговину по Бугарској, све раније повластице по Србији [9] [4], извесно, невелико [4], проширење земљишта и врховно право своје цркве над приморским католицима Србије [9] [4].
Бугари су, доиста, после склопљеног савеза упали у Србију [9] [4], у друштву с Дубровчанима можда већ год. 1253., а свакако 1254. године [4]. Продрли су дубоко, чак до манастира Св. Петра на Лиму [9] [4] у Бијелом Пољу [4], који су опљачкали [9] [4], а можда и до Жиче [10]. Како је дошло до бугарског повлачења из Србије није данас сигурно познато [1] [4]; највероватније је да је било страног посредовања, било византијског [1] [4] с истока (пошто су они угрозили Бугаре) [4], било угарског [1] [4] с севера [4], пошто је српски краљ постао угарски вазал [11] [4]. После бугарског повлачења Дубровчани су дошли у тежак положај [1], јер су морали да издрже тежак удар српске војске [4]. Осамљени, они су морали тражити мир [1], да не би дошло до веће катастрофе [4]. Мир је склопљен 23. августа 1254. године [1] [4].
Пораз и смрт[уреди | уреди извор]
Иза смрти никејског цара Јована Ватаца 1254. Михаило је покушао да поврати Македонију [1] и запосео је подручја у Македонији и Тракији [12]. Ипак нови цар Теодор II Ласкарис га је 1255. године потукао у рупелском теснацу [7], а потом и у још једном походу. Пошто су оба похода била са великим бројем жртава [13], Михаило је био приморан да 1256. године са Никејцима склопи мир [7] [13], који је за Никејско царство био повољнији [13].
Неуспех у том рату изазва у Бугарској метеже [1] и погибију цара Михаила [1] [14]. Тада у Бугарској избише унутрашња превирања [14] и грађански рат [1]. После дугих криза [1] би, најзад, за цара изабран Константин Тих [1] [14] 1257. године [14].
Породично стабло[уреди | уреди извор]
| 4. Јован Асен I | ||||||||||||||||
| 2. Јован Асен II | ||||||||||||||||
| 5. Елена | ||||||||||||||||
| 1. Михаило II Асен | ||||||||||||||||
| 24. Constantine Angelos | ||||||||||||||||
| 12. Јован Дука (севастократор) | ||||||||||||||||
| 25. Theodora Komnene | ||||||||||||||||
| 6. Theodore Komnenos Doukas | ||||||||||||||||
| 3. Ирина Комнина Дукина | ||||||||||||||||
| 7. Maria Petraliphaina | ||||||||||||||||
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Историја српског народа 1941, стр. 154.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Острогорски 1969, стр. 166.
- ^ Историја српског народа 1941, стр. 143.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф Историја Југославије 1933.
- ^ а б в Историја средњег века II 1959, стр. 357.
- ^ а б в Историја српског народа 1941, стр. 151.
- ^ а б в Историја византијског царства 1933.
- ^ а б Историја српског народа 1941, стр. 152.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Историја српског народа 1941, стр. 153.
- ^ Историја српског народа 1941, стр. 153–154.
- ^ Историја српског народа 1941, стр. 155.
- ^ Острогорски 1969, стр. 168.
- ^ а б в Острогорски 1969, стр. 168–169.
- ^ а б в г Острогорски 1969, стр. 169.
Литература[уреди | уреди извор]
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Шарл Дил „Историја византијског царства“, Београд 1933.
- Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Београд 1941.
- Владимир Ћоровић, „Историја Југославије“, Београд 1933.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.
