Ignac Zajpel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ignac Zajpel
Lični podaci
Datum rođenja(1876-07-19)19. jul 1876.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska, sada Austrija
Datum smrti2. avgust 1932.(1932-08-02) (56 god.)
Mesto smrtiPernic, Austrija
NacionalnostAustrijanac
ReligijaKatolička
ZanimanjeSveštenik
Politička karijera
Politička
stranka		Hrišćanska socijalna partija
31. maj 1922 — 20. novembar 1924.
PredsednikMihael Hajniš
PrethodnikJohan Šober
NaslednikRudolf Ramek
20. oktobar 1926 — 4. maj 1929.
PredsednikMihael Hajniš
Vilhelm Miklas
PrethodnikRudolf Ramek
NaslednikErnst Šteruvic
Potpis

Ignac Zajpel (nem. Ignaz Seipel; Beč, 19. jul 1876 — Pernic, 2. avgust 1932) bio je austrijski prelat, katolički teolog, političar i u dva navrata kancelar Prve austrijske republike.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Studije i početak karijere[uredi | uredi izvor]

Zajpel je maturirao 1895. iz gimnazije u Beč u okrugu Majdling. Katoličku teologiju je završio na univerzitetu u Beču iz koje je stekao doktorat 1903, a 23. jula 1899. je blagoslovljen za sveštenika. 1908. se habilitovao kao profesor na univerzitetu u Beču. Od 1907. do 1917. bio je profesor moralne teologije u Salcburgu. Tamo je izveo svoje studije o naciji i državi.[1]

Neposredno pre konačnog sloma Austrougarske monarhije, postao je u oktobru 1918. ministar za javni rad i socijalnu zaštitu u kabinetu Hajnriha Lamaša. U to vreme se bavio i pisanjem i objavio veliki broj poznatih dela, među kojima je i Nation und Staat ("Nacija i država") iz 1916. što mu je pomoglo da učvrsti svoju kasniju važnu ulogu u stranci. U ovim delima, za razliku od većine savremenika koji su bili oduševljeni Vilsonovom retorikom, video je državu, a ne narod kao primarnu potvrdu suvereniteta.[2]

Posle Prvog svetskog rata uspostavio je novu Hrišćansko socijalnu partiju koja je, kada monarhija više nije postojala, radila samo u Austriji. Bio je predstavnik te stranke sve do 1930.

Prvi mandat[uredi | uredi izvor]

Od 21. maja 1922. pa do 20. novembra 1924. Zajpel je po prvi put vršio dužnost saveznog kancelara Austrije. Uz pomoć Lige naroda je razvio kreditiranje javnih finansiranja što je doprinelo do uvođenja šilinga. Međutim ovo je dovelo do snažnog pada realnog dohotka stanovništva i do rasta nezaposlenosti. Kao posledica toga usledio je i veliki štrajk železničara u novembru 1924.[3] Zbog ove krize dobio je oštre kritike iz sopstvene stranke, a u junu 1924. je uspeo da preživi atentat na železničkoj stanici u kojem je ranjen od strane Karla Javoreka[4], nezadovoljnog radnika koji je za pokušaj ubistva osuđen na tri i po godine.[5] Na kraju je bio prinuđen da podnese ostavku na mesto kancelara države.

Drugi mandat[uredi | uredi izvor]

Ignac Zajpel u Minhenu

Tokom svog drugog mandata Zajpelova glavna politika je bila podsticanje saradnje između bogatih industrijalaca i paravojne, antidemokratske i fašističke formacije Heimvera da bi to iskoristio kao borbu protiv socijaldemokrata. Time je postao veliki neprijatelj u očima socijaldemokrata koji su ga nazivali „prelat bez milosti“ i „krvavi prelat“, naročito posle julske pobune 15. juna 1927. godine koja je izbila kada su novine objavile vest da su tri mladića nacionalista u tuči sa socijaldemokratima u Burgenlandu ubili čoveka i dete, i potom bili oslobođeni optužbe.[6] Tako je Zajpel ponovo bio pod pritiskom da se povuče, što je na kraju i uradio 4. maja 1929. Međutim, jedno kratko vreme bio je ministar inostranih poslova u vladi Karla Vaugoina.[7]

Zadnje godine života i smrt[uredi | uredi izvor]

Nakon sloma austrijske banke Creditanstalt 1931. Zajpel je ponovo trebalo da bude postavljen za kancelara Austrije, ali nije uspeo da oformi vladu. Iako je njegova politika bila obeležena verovanjem u nezavisnu Austriju, kasnije je izjavljivao da ništa nije moguće bez Nemačke. Nije bio zadovoljan vladom u Austriji i hteo je da stvori autoritarnu državu u kojoj bi on bio predsednik. Međutim, posle puta u Palestinu oboleo je i umro 2. avgusta 1932 od upale pluća, a bolovao je i od dijabetesa i tuberkuloze.[8] Sahranjen je na Središnjem bečkom groblju. Njegovo telo je 1934. ekshumirano od strane tadašnjeg kancelara Kurta fon Šušniga zajedno sa telom Engelberta Dolfusa i postavljeno je u bronzani kovčeg u jednoj crkvi u Beču. Međutim, posle Anšlusa, nacisti su naredili da se tela pokojnika vrate u prvobitne grobnice.[9]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vilhelm Braumiler, Beč/Lajpcig 1916
  2. ^ Džon V. Bojer, Kultura i politička kriza uBeču: Hrišćanski socijalizam na vlasti, 1897-1918, str. 411.
  3. ^ (jezik: engleski)"AUSTRIJA: Kriza“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. novembar 2010), Time, 17. novembar 1924, Pristupljeno 17. 4. 2010.
  4. ^ (jezik: engleski)"Atentati“, Pristupljeno 18. 4. 2010.
  5. ^ (jezik: engleski)"AUSTRIJA: Mizerikordijas Domini“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. novembar 2010), Time, 15. 12. 1924, Pristupljeno 18. 4. 2010.
  6. ^ (jezik: engleski)"AUSTRIJA: Protesti“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2012), Time, 25. 7. 1927, Pristupljeno 20. 4. 2010.
  7. ^ (jezik: nemački)Otvaranje vatikanskih arhiva važno za Austriju[mrtva veza]
  8. ^ (jezik: engleski)"Čitulja Ignacu Zajpelu“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. oktobar 2010), Time, 8. avgust 1932, Pristupljeno 20. 4. 2010.
  9. ^ (jezik: engleski)"Javnost protestuje“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. septembar 2010), Time, 6. februar 1939, Pristupljeno 20. 4. 2010.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ignac Zajpel na Vikimedijinoj ostavi.


kancelar Austrije
(1922-1924)
(1926-1929)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игнац_Зајпел&oldid=25803002”