Ida Sabo

ida sabo
Ida Sabo
Lični podaci
Datum rođenja	(1915-07-06)6. jul 1915.
Mesto rođenja	Pečuj, Austrougarska
Datum smrti	24. novembar 2016.(2016-11-24) (101 god.)
Mesto smrti	Novi Sad, Srbija
Delovanje
Član KPJ od	1939.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Odlikovanja

Ida Sabo (mađ. Szabó Ida; Pečuj, 6. jul 1915 — Novi Sad, 24. novembar 2016) bio je učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFRJ, SR Srbije i SAP Vojvodine i junak socijalističkog rada.

Biografija

Rođena je 6. jula 1915. godine u Pečuju u austrugarskoj.

Kao trinaestogodišnjakinja, postala je tekstilna radnica a zatim je radila u jednoj subotičkoj štampariji. Rano se priključila radničkom i sindikalnom pokretu učestvujući akcijama i štrajkovima Ujedinjenih radničkih sindikalnih saveza Jugoslavije (URSSJ-ovih sindikata). U Savez komunističke omladine Jugoslavije je primljena 1934 i već tad je prema njenim rečima usvojila ideje i mišljenja Karla Marksa. Zbog političke aktivnosti morala je da ode iz Subotice. Otišla je u Ljubljanu gde je primljena u KPJ 1939. Obavljala je dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu.

Pripada grupi komunista koji su organizovali ustanak 1941. i Narodnooslobodilačku borbu. Uhapšena je 1942. ali je ubrzo puštena iz zatvora. Priključila se slovenačkim partizanima, gde je do završetka rata obavljala odgovorne partijske zadatke: članica i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, članica Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju, članica Okružnog komiteta KPJ za više okruga, a zatim i u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Slovenije. U redovima slovenačkih partizana je provela četiri ratne godine, a dva dana pre oslobođenja, 2. aprila 1945. godine, ubijen joj je suprug Kovač Janoš.

Kasnije se udala za Filoksisa Kozmidisa, poverenika grčkih partizana koji su bili smešteni u tadašnjem Bujkesu sa kojim je kasnije dobila dve ćerke.

Bila je i predsednica Antifašističkog fronta žena Vojvodine.

Posle oslobođenja, obavljala je odgovorne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima, prvo u Sloveniji a zatim u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Birana je za poslanicu republičke i savezne skupštine, poslanicu Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, gde je u periodu 1963—1967. obavljala dužnost potpredsednice. Birana je za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine (1946). Obavljala je i druge odgovorne dužnosti u Savezu udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata i Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije i Saveta federacije.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i dr.

Tokom celog svog života se borila za prava i jednakost žena koje su prema njenim rečima za vreme stare Jugoslavije bile neravnopravne i drugorazredne u odnosu na muškarce i da žene tad nisu imale pravo glasa. Zahvaljujući Komunističkoj partiji pokret žena za ravnopravnost je bio veoma jak i zastupljen u celoj zemlji. Takođe, navodi da jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost, već su one svojim masovnim učešćem u NOB-u, sa oružjem u ruci to izborile. 90% žena je bilo nepismeno jer im nije bilo dozoljeno da se školuju, već su bile izrabljivane na raznim teškim poslovima po raznim fabrikama.

U jednom od poslednjih intervjua koji je dala o svojoj neprestanoj borbi kaže:

“Ne znam je li bilo teže boriti se tokom rata s puškom u ruci, u šumi, ili posle oslobođenja voditi bitku za ravnopravnost žena i muškaraca. Nepismenost je tad, iz ove perspektive, bila frapantna, a najveći deo nepismenih bile su žene. Pokret za ravnopravnost žena bio je jak, a bitan temelj tome bilo je učestvovanje brojnih žena u ratu. Žene su se na frontu izborile za svoj bolji društveni položaj, jer ženu koja se bori ne može niko ignorisati. Život po svojoj prirodi i jeste stalna borba. Mojoj generaciji baš ništa nije bilo poklonjeno, u to se doba baš ništa nije podrazumevalo. Sve smo morali stvoriti sami. Od najbanalnijih stvari pa dalje. Kad se rodiš usred Prvog svetskog rata, a tek što se zadjevojčiš već si u šumi, usred Drugoga svetskog rata, u partizanima, pa dođe vreme mira i siromašne zemlje koju je trebalo graditi, život ti je stalna borba. Ni kasnije ta borba ne prestaje.”

Dunja Popović, unuka Ide Sabo, opisala je pojedine segmente njenog života kroz pripovetke "Subotički rekvijem" i "Sudija prekog suda" u knjizi "Taoci straha" (izdanje Nova Poetika, 2020). Idino ime zamenjeno je, tom prilikom, fiktivnim imenom Erika Ferenc.

Literatura

• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031

Spoljašnje veze

• Grad protiv mačeće mafije („Politika“, 18. jun 2009)
• Prvi vek drugarice Ide Sabo
• Ida Sabo: Da sam samo malo mlađa i danas bih se borila, pogledajte u što se to pretvaraju Europa i svijet oko nas („Jutarnji list“, 23. oktobar 2016)