Ловор
| Lovor | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Magnoliids |
| Red: | Laurales |
| Porodica: | Lauraceae |
| Rod: | Laurus |
| Vrsta: | L. nobilis
|
| Binomno ime | |
| Laurus nobilis | |
Lovor (lat. Laurus nobilis L.), je zimzeleno drvo ili žbun iz istoimene porodice Lovori (Lauraceae).[1] Latinsko ime vrste potiče od reči laurus - pobeda, slavlje i nobilis - plemenit, slavan.[2] U našem narodu lovor je poznat i pod imenima lorber (od nemačke reči Lorbeer), davorika, zelenika, lovorika, javorika, lorbek...[3] I ostali evropski jezici za koren reči lovor imaju latinski naziv biljke: engleski - Bay laurel, francuski - Laurier, španski - laurel, lauro, italijanski - Alloro, ruski - Lavr blagorodnый...[4]
I lišće i plodovi lovora od davnina imaju primenu u narodnoj medicini,[1] u kulinarstvu kao začin i u hortikulturi kao stablo ili kao formalno oblikovana živa ograda.[5]
U antičko doba bio je cenjeno i sveto drvo. Lovorove grančice su bile znak najveće slave i časti, pa su tako njima u starom Rimu, kao simbolom trijumfa, ovenčavani pobednici u ratovima, slavni pesnici i drugi slavljenici. Od reči lovor nastala je i reč laureat. Laureat je u staroj Grčkoj i Rimu predstavljao pesnika ovenčanog lovorovim vencem, dok se danas taj izraz koristi za književnika ili umetnika nagrađenog najvećom nagradom.[1]
.JPG)
Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]
Prema nekim mišljenjima domovina lovora je Mala Azija, odakle se raširio po celom Sredozemlju.[6] U Britaniji je kultivisan još u 16. veku, ali zbog hladnije klime dostiže polovinu visine koju dostiže na prirodnim staništima.[7]
Izgled[uredi | uredi izvor]
Lovor je nisko drvo, ređe žbun, koje na prirodnim staništima može narasti do visine od 15 m, a deblo može biti obima do 60 cm.[1] Kod odraslih primeraka grane su usmerene nagore.[8]
Listovi su zimzeleni, kožasti, goli, okruglasto-duguljasti i zašiljeni, na kratkoj dršci. Dugi su 8-12 cm, a široki 3-5 cm. Obod lista je talasast i malo povijen. Lice lista je glatko, sjajno, zelenkasto-smeđe boje, a naličje je bleđe boje i bez sjaja. S naličja se ističe središnji nerv koji se grana u 6-8 jakih sporednih nerava. Mirisni su kada se protrljaju i aromatičnog ukusa.[3][8]
Biljke su dvodome, a cvetovi žućkasti, skupljeni u male cvasti. Cveta u proleće, od marta do maja meseca. Plod je crno-plava koštunica, dužine 15 mm i širine 1-11 mm spolja naborana. Perikarp je krt i lako se lomi pri najmanjem pritisku. plod je karakterističnog mirisa, naročito kada se zdrobi.[3] Razmnožava se semenom, reznicama, položenicama i izdancima iz panja.[9]
-
Kora debla -
Listovi lovora -
Muške cvasti lovora -
Zreli plodovi
Uslovi staništa[uredi | uredi izvor]
Lovor uspeva na visinama do 400 m nadmorske visine, u područjima gde prosečna godišnja temperatura iznosi 10 do 16 °C, a prosečna količina padavina u vegetacionom periodu iznosi 50 do 100 mm.[10] Uspeva na svakom zemljištu umerene plodnosti. Bolje podnosi umereno vlažno tlo, mada dobro uspeva i na suvom ali plodnom. Najbolje uspeva na osunčanim položajima, ali mu ne smeta ni polusenka. Prilično je otporan na vetar, ali ne podnosi ekstremnu izloženost primorskim, kao ni suvim i hladnim vetrovima. Osim mediteranske podnosi i submediteransku klimu, ali tada zahteva zaštitu tokom zime. Otporan je na niske temperature do -5 °C, uz povremene padove do -15 °C. Ovako niske temperature mogu prouzrokovati opadanje lišća, ali se biljka obično oporavlja krajem proleća do leta.[11]
Upotreba[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Lovorovo drvo je teško, žućkastobele boje sa slabo sivim ili smeđim tonom. Na uzdužnom preseku je sjajno i mirisno. Upotrebljava se u građevinarstvu, tokarstvu, za izradu drvne galanterije, za štapove, vinogradsko kolje i dr.
Lovorovi listovi sadrže 1-3% eteričnog ulja kojem su glavni sastojci pinen i cineol, a pored etarskog ulja i gorke materije i tanin. Najčešće se upotrebljavaju kao začin. Ukusa su vrlo aromatičnog, malo ljutog, oporog i gorkog. Eterično ulje iz listova koristi se u industriji parfema.[3] Raste samoniklo ili se gaji, a najveći proizvođači ovog začina danas su Italija, Grčka i Španija.[10]
Kao začin se mogu upotrebljavati i plodovi koji sadrže 1% eteričnog i do 30% masnog ulja, šećer, skrob i dr.[1] Osušeni plodovi sadrže 0,6 do 10% eteričnog ulja, u zavisnosti od mesta branja i načina skladištenja. Ukusa je sličnog kao kod lista, aromatičnog, oporog i gorkog.[3] Iz plodova se cedi i lovorovo ulje.[4]
Lovor se u narodnoj tradiciji često koristi i kao konzervans.[12] Tako u Dalmaciji lovorov list često koriste za konzerviranje i pakovanje suvog voća, najčešće smokava, dok u nekim zemljama suše meso u dimu od lovorovih grančica.[13]
Lekovita svojstva[uredi | uredi izvor]
Ljekoviti sastojci lovora su eterična i masna ulja iz plodova i listova. Snažno analgetsko i fungicidno delovanje čini eterično ulje lovora skoro nezamenjivim sastojkom u terapiji jakih bolova, te kod težih gljivičnih oboljenja (poput gljivičnih infekcija na noktima). Lovorovo ulje je jedno od najdelotvornijih ulja za jačanje i preventivu – čisti limfni sistem, ima ekspektoransna i mukolitična svojstva i preporučuje se za proširene vene. Ima snažno antivirusno dejstvo pa se njegovo korišćenje preporučuje kod virusnih infekcija kao što je grip.[5] Osim toga lovor ima antiseptičko dejstvo, jača apetit, poboljšava varenje, sprečava vrenje u crevima i pomaže izbacivanje nagomilanih gasova. U narodnoj medicini koristi se u lečenju hroničnog bronhitisa, prehlade, gripa i reumatizma.[6]
Lovor kao začin[uredi | uredi izvor]
U prošlosti se lovorov list mnogo se više koristio u kuhinji nego danas. Kao začin koriste se prvenstveno sveži ili osušeni listovi koji moraju biti celi i zeleni, ali se mogu koristiti i plodovi. Za listove važi pravilo – što su zeleniji to su kvalitetniji, dok su suvi i smeđi nekvalitetan začin. Na tržištu se može naći i mleveni lovorov list[10] kao samostalni začin ili u sastavu nekih začinskih mešavina. Dodaje se pečenjima, umacima, jelima od kiselog kupusa, ribljim marinadama, kiseloj zimnici, za aromatizovanje sirćeta i dr.[13] Miris lovorovog lista dobro pristaje svim jelima i teško da bi se našlo neko kojem bi lovor mogao pokvariti ukus. Lovor se jelu ne dodaje samo zbog arome već i zbog poboljšanja varenja i apetita. Neizostavan je začin kod pripreme divljači. Kod dodavanja lovorovog lista jelima ne treba preterivati, kako jelo ne bi postalo previše gorko.[6]
Značaj u ozelenjavanju[uredi | uredi izvor]
U pejzažnoj arhitekturi lovor se koristi u grupama ili kao soliterno stablo, a kako dobro podnosi orezivanje pogodan je i za bordure, srednje visoke žive ograde i ulično zelenilo. Orezivanjem se mogu dobiti raznovrsni oblici - topijarne forme, koji imaju široku primenu u različitim kompozicijama na zelenim površinama.[8] Lovor se kao ukrasna biljka može saditi samo u klimatskim uslovima sličnim onima na Mediteranu, mada može rasti i u uslovima submediteranske klime, uz adekvatnu zimsku zaštitu.
Izdvojen je i opisan veći broj gajenih formi.[8] Uskolisni lovor Laurus nobilis ’Salicifolia’ je nešto otporniji na hladniju klimu, a ima iste aromatične kvalitete.[11] U hladnijim klimatskim područjima lovor se može gajiti u posudama i tokom zime čuvati u zatvorenom prostoru.
Lovor u tradiciji i verovanjima[uredi | uredi izvor]
Lovor kao začin, kao lek, ili kao venac, od davnina je nezaobilazan u životu ljudi. Grančice ovog mediteranskog drveta karakterističnih listova bile su znak najveće časti i slave još u antičkim vremenima. Lovorov venac koji je ukrašavao glave pobednika olimpijada potekao je od Pitijskih igara u staroj Grčkoj, koje datiraju još iz 568. godine p. n. e., a posvećene su bogu Apolonu.[4]
Legenda kaže i da su u proročištu u Delfima žvakali lovorov list, ili ga palili pa udisali njegov mirisni dim, da bi bolje „videli“ budućnost. Zanimljivo je da se imperator Tiberije sa lovorovim vencem krio ispod kreveta za vreme grmljavine, a imperatori Klaudije i Neron za vreme epidemije kuge sklonili su se u lovorovu šumu verujući da njegovo isparavanje sprečava širenje zaraze. A rimski gurman Apiciusa lovor je smatrao nezamenljivim začinom ...[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d „lovor”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 9. 4. 2016.
- ^ „Latinsko - srpski rečnik”. OnlineRecnik.com. Pristupljeno 9. 4. 2016.
- ^ a b v g d Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem. Beograd: Rad. str. 445—446.
- ^ a b v Katzer, Gernot. „Laurel (Laurus nobilis L.)”. Gernot Katzer’s Spice Pages. Pristupljeno 10. 4. 2016.
- ^ a b v „Lovor”. mediteranka.com. Mediteranka. Pristupljeno 10. 4. 2016.
- ^ a b v Ostojić, Borislav. „LOVOR (Laurus nobilis L.)”. http://www.zzjzpgz.hr. Nastavni Zavod za javno zdravstvo Primorsko-goranske županije. Arhivirano iz originala 09. 05. 2016. g. Pristupljeno 9. 4. 2016. Spoljašnja veza u
|work=(pomoć) - ^ Grieve, Margaret. „A Modern Herbal”. Botanical.com. Botanical.com. Pristupljeno 9. 4. 2016.
- ^ a b v g Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 197.
- ^ Lanzara, Paola (1982). Drveće. 374 (4 izd.). Ljubljana: Mladinska knjiga.
- ^ a b v „Lovor (Laurus nobilis L.)”. www.derma.hr. Pristupljeno 10. 4. 2016.
- ^ a b „Laurus nobilis - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 10. 4. 2016.
- ^ Čajkanović, Veselin (1985). Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd str. 168: Srpska književna zadruga.
- ^ a b Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 118—119.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič.
- Lanzara, Paola (1982). Drveće. 374 (4 izd.). Ljubljana: Mladinska knjiga.
- Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem. Beograd: Rad. str. 445—446.
- Kišgeci, Jan (2002). Lekovito bilje. Beograd: Partenon. ISBN 978-86-7157-188-3.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Grieve, Margaret. „A Modern Herbal”. Botanical.com. Botanical.com. Pristupljeno 9. 4. 2016.
