Maksim Ispovednik

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sveti Maksim
Lični podaci
Datum rođenjaoko 580.
Mesto rođenjaKonstantinopolj, Vizantija
Datum smrti13. avgust 662.
Mesto smrtiGruzija
Svetovni podaci
Poštuje se uIstočnom i zapadnom hrišćanstvu
Praznik13. avgust (ili 21. januar)
SpornoZa života osuđen kao jeretik

Maksim Ispovednik (Konstantinopolj, 580 — Kolhida, 13. avgust 662) bio je hrišćanski svetitelj. Bio monah i vizantijski teolog, tvorac širokog teološkog sistema koji obuhvata hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, uključujući i helenske neoplatoniste, poput Plotina i Prokla.

U hristologiji, zastupao je diofizitsku poziciju (da Hristos ima i čovečansku i božansku prirodu) u vreme kada su vaseljenskim patrijarh i vizantijski car zastupali monofizitizam. Zbog svojih stavova je osuđen kao jeretik i proteran u izgnanstvo, gde je i umro. Ubrzo potom, njegovo učenje je opravdano na Šestom vaseljenskom saboru u Konstantinopolju, i proglašen je za sveca.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Maksim je najverovatnije rođen u Konstantinopolju, iako su neki njegovi protivnici tvrdili da je rođen u Palestini.[1] Bio je plemićkog porekla, pa je još kao mlad postao visoki dvorjanin (prvi sekretar ili savetnik carskog senata[2]) na dvoru vizantijskog cara Iraklija.[3]

Oko 615. godine je napustio javne funkcije i postao monah u manastiru Filipik u Hrisopolju, gradiću u blizini Konstantinopolja sa azijske strane (danas Iskidar u Turskoj). Tokom godina provedenih u Hrisopolju, Maksim je postao ava (odnosno starešina) manastira.[4] Kada je Persijsko carstvo osvojilo Anadoliju, Maksim je bio primoran da prebegne u manastir blizu Kartagine. Tu je pod starateljstvom patrijarha Sofronija Jerusalimskog počeo da izučava neoplatonizam i hristološke spise (Grigorija Niskog i Dionisija Areopagita). U Kartagini je Maksim postao istaknuti teološki pisac i veoma uticajna duhovna figura u Severnoj Africi, visoko cenjen od strane egzarha, a u narodu smatran svetim čovekom.

Monotelitski spor[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Monotelitizam

Tih godina se u Vizantiji vodio hristološki spor oko odnosa Hristove ljudske i božanske prirode. Monotelitizam je nastojao da opravda učenja koje je Halkedonski sabor proglasio za jeres. I monoteliti su sledili halkedonsku definiciju da su u ličnosti Hrista sjedinjene dve prirode, ljudska i božanska. Međutim, otišli su korak dalje tvrdeći da Hristos ima samo jednu volju, božansku (monotelitizam je nastao od grčkog „jedna volja“). Monotelistsku poziciju su, između ostalih, zastupali sam car Iraklije, patrijarh Carigrada Sergije I (634—639), patrijarh Aleksandrije Kir (630—640), i Maksimov stari prijatelj Pir (lat. Pyrrhus), koji ga je nasledio kao starešina manastira u Hrizopolju.[4] Na predlog patrijarha Sergija, car Iraklije je izdao edikt nazvan Ektesis (Izloženje) kojim se zabranjuje vođenje sporova o jednoj ili dve volje u Hristu, i kojim se učenje o jednoj volji proglašava pravoslavnim. Nakon smrti Sergija I 638. godine, Pir, takođe pristalica monotelitizma, postaje patrijarh. On je sazvao sabor koji je potvrdio monotelitsko izloženje vere. Međutim, na Zapadu je papa Severin (638—640) odbacio Ektesis, a njegov naslednik papa Jovan IV (640—642) ga je predao saborskoj anatemi. Nakon smrti cara Iraklija i dolaska Konstansa II (641—668) na presto, Kir je iz političkih razloga 641. godine napustio patrijaršijski presto u Carigradu, i prešao u severnu Afriku gde je živeo narednih desetak godina.[2]

Između Pira i Maksima je u severno-afričkim gradovima često dolazilo do višečasovnih teoloških rasprava, pa su tako organizovali i sabor afričkih episkopa u Kartagini jula 645. godine, da čuje njihovu javnu raspravu o monotelizmu. Maksim je zastupao poziciju da je Hristos imao podjednako i ljudsku i božansku volju. Pir je dokazivao da dve volje impliciraju dve voljne osobe. Maksim je odgovorio da u tom slučaju mora biti tri volje u svetom trojstvu. Međutim, Maksim je tvrdio da volja pripada prirodi, pa je Pir nakon toga priznao dve volje na temelju dve prirode.[4] Nakon sabora, Pir prihvata diotelističku poziciju i zajedno sa Maksimom odlazi u Rim iste godine.[5] Međutim, kada se za to čulo u Carigradu, car je poslao u Italiju svog izaslanika Olimpija, koji se u Raveni našao sa Pirom i vratio ga monotelitizmu. Pir se nakon toga vraća u Carigrad i odriče se svog odobravanja diotelističke („dve volje“) pozicije.

Godine 648. car Konstans je uz pomoć carigradskog patrijarha Pavla izdao Tipos (uzor, obrazac) koji je propisivao monotelitizam kao pravovernu poziciju, zabranjujući dalje hristološke rasprave. U Rimu je novoizabrani papa Martin I odbio da prihvati Tipos o veri, već je sazvao Lateranski sabor od 5. do 13. oktobra 649. godine, koji je anatemisao monotelitizam i carev Tipos. Saboru je prisustvovalo 105 episkopa. Maksim je na saboru učestvovao kao jedan od ključnih teologa, a neki smatraju da je on formulisao i mnoge zvanične akte.[1] Zaključci sabora su poslati svim vernima u svetu.

Pitanje rimskog prvenstva[uredi | uredi izvor]

Tokom boravka u Rimu, Maksim je imao očigledan interes da dobije podršku Rimske crkve i da istakne njen autoritet.[6] On u svojim spisima priznaje Rimskoj crkvi privilegovanu ulogu i smatra je za „prvu među Crkvama“ (lat. princeps ecclesarium). U pitanjima vere on vidi Crkvu Rima kao uporednik i normu za druge crkve, jer se rimske pape tokom kontroverzi monoenergista i monotelita, nikada nisu udaljile od pravoslavne vere, dok su istočni patrijarsi bili u jeresi.[6]

Svi krajevi vaseljene i oni koji svuda ispovedaju Gospoda na čist i pravoslavan način gledaju pravo u daljinu, kao prema suncu večne svetlosti, prema presvetoj Crkvi Rimljana, prema njenom ispovedanju i njenoj veri.

Maksim takođe Papi priznaje vlast da vezuje i razrešuje, odnosno, da isključuje iz Crkve i da joj ponovno prisajedinjuje, ne samo episkope svoje crkve, nego i istočne patrijarhe koji su zabludeli u nepravoslavlje. Međutim, ova koncepcija nije ostvarena pošto su 653. godine u Rimu uhapšeni Maksim Ispovednik i papa Martin, po naređenju cara Konstansa II. Papa Martin I je osuđen bez suđenja i ubrzo je skončao od zime i gladi u Hersonu na Krimu 16. septembra 655. godine, pre nego što je poslat u carsku prestonicu.[7]

Suđenje, progonstvo i smrt[uredi | uredi izvor]

Maksim je sa svojim učenikom Anastasijem okovan i brodom odveden u Carigrad, gde ga je po izlasku na obalu, dočekala besna gomila, koja ga je vukla ulicama.[2] Nakon toga je zatvoren sam u tamnicu, odvojeno od učenika Anastasija. Posle nekog vremena provedenog u tamnici, Maksim je 655. godine odveden na ispitivanje pred Senatom u carskoj palati. Tada je imao oko 75 godina.

Car Konstans II, pristalica monotelitizma, sudio je Maksimu zbog njegovog učenja.

Protiv njega su, pored optužbe za jeres, iznesene i optužbe za zaveru, veleizdaju carstva i saradnju sa Saracenima, kojima je navodno predao Egipat, Aleksandriju, Pentapolj i Afriku.[4] Maksim je nakon toga odbio da komunicira. Tokom suđenja je održan i sabor sveštenstva u Carigradu koji je Maksima osudio kao jeretika. Nakon koga je Maksim oteran u progonstvo u Viziju (Byzia) u Trakiji, a njegovi učenici Anastasije i Anastasije u Perveridu (Perberis) i Mesebriju (danas Nesebar). 24. septembra 656. godine je Teodosije, episkop Cezareje u Bitiniji, sa još nekoliko uglednika, posetio Maksima u izgnanstvu po carevoj zapovesti. Međutim, Maksim mu je rekao da neće komunicirati sa Carigradom sve dok odluke Lateranskog sabora ne budu zvanično prihvaćene. Kada mu je Teodosije saopštio: „Sabor je nevažeći, jer je održan bez carevog naređenja.“ Maksim je uzvratio; „Pobožna vera, a ne carevo naređenje je to što potvrđuje sabore.“[4]

Godine 662. Maksim i dvojica njegovih učenika Anastasije i Anastasije su dovedeni na suđenje u Konstantinopolj, gde su anatemisani, zajedno sa sv. Martinom i sv. Sofronijem. Maksim je ponovo proglašen jeretikom i osuđen na doživotno progonstvo. Bio je vođen kroz grad, pljuvan od mase naroda i tučen od vojnika. Nakon suđenja je stavljen na strašne muke; jezik mu je odsečen da ne bi mogao više da iznosi svoju „jeres“ a desna ruka mu je odsečena, da ne bi više mogao da piše.[1] Nakon toga, Maksim i njegovi učenici, svaki pojedinačno, proterani su u progonstvo u najzabačenije pokrajine carstva, bez hrane i odela. Maksim je proteran u grad Shimar, pod Kavkazom (danas Gruzija).

Ubrzo je umro u progonstvu 13. avgusta 662. godine. Njegovo žitije je zapisao Anastasije Bibliotekar u 9. veku.

Teologija[uredi | uredi izvor]

Maksim je tvorac širokog teološkog sistema kojim je sintezovao hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, pod čijim je snažnim uticajem bio. Na njega je prilično uticao i Evagrije Pontski i njegova škola.[8] Maksim je obrađivao i neoplatonističku filozofiju, uključujući mislioce poput Plotina i Prokla, a njegovo tumačenje Pseudo-Dionisija je kasnije nastavio Jovan Skot Erijugena.

Bog je jedan, bespočetan, nedosežan; u sebi sadrži sve mogućnosti bića, a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv.

— Gnostički stoslovi I

Oboženje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Oboženje

Maksim je hrišćanstvu prilagodio Platonovo učenje da je čovečanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi čovekovu zajednicu sa Bogom.[9] Bog se, usled svoje bezmerne ljubavi prema čoveku, ovaploćuje, postaje čovek, dok se čovek iz ljubavi prema Bogu obožuje. Oboženje je čovekov krajnji cilj, najsavršenije delo ljubavi i vrhunac njenog dejstva.

Ljubav je plemenito raspoloženje duše, po kojem ona ništa od postojećeg ne pretpostavlja poznanju Boga. Nemoguće je zadobiti ovu ljubav onome, ko je privezan za bilo šta zemaljsko.

— Stoslovi o ljubavi I

Stanje oboženja Maksim opisuje kao „večnokretno mirovanje“ ili „mirujuću večnokretnost“ (grč. αεικινητος στασις) sjedinjujući dva naizgled suprotna termina — mirovanje (stasis) i pokret (kinesis).[10] U jedinstvu sa Bogom ljudska priroda večnokrećuće miruje bivajući oko onoga koji je isti i jedini. Prema Maksimu, kretanje prirode je kretanje prema Bogu, koje započinje stvaranjem. Mirovanje je eshatološki cilj koji se ispunjuje oboženjem. Mirovanje u Bogu znači da je ostvaren cilj zbog koga je čovek uveden u postojanje — nerazdvojiva zajednica ljubavi sa tvorcem. S druge strane, pokret označava činjenicu da je Bog „beskonačni okean“, i učestvovanje čoveka u toj beskonačnosti povlači sa sobom neku vrstu pokreta, odnosno večnog rasta. Oboženi čovek je utvrđen u dobru i sozercanju Boga, a istovremeno, on večito napreduje.[10]

Konačni povratak vernih njihovom počelu je ostvarenje njihove krajnje želje. On nalazi svoje ispunjenje u večnokrećućem mirovanju oko željenoga.

Maksim podseća da je čovekovo oboženje omogućeno Božjim očovečenjem, ovaploćenjem logosa u Hristu. Učenje o oboženju smestilo je svetog Maksima među najznačajnije mislioce istočnog hrišćanstva.[11] U svojim spisima Maksim Ispovednik piše o neuslovljenosti ovaploćenja Boga Logosa.[12][13]

Greh[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Greh

Za Maksima, greh je otuđenje u ontološkom smislu, jer odvaja čoveka od onog što je stvarno. Samoljublje je vrhunski greh, jer odvaja čoveka od ljubavi, odnosno od Boga. Sebeotuđenje od drugog, odnosno grehovni pad ličnosti, je istovremeno i otuđenje od bića uopšte, čime grešnik zapada u oblast nebića. Maksim greh i zlo određuje kao nedostatak bića, nebiće, nepostojanje. Bog je biće a čovek bivstvujuće, i postoji samo time što učestvovuje u najuzvišenijem biću. Stoga pakao nije prisustvo zla već odsustvo ljubavi, što razara samu bit čovekovog bića. Usled greha, čovekov egzistencijalni položaj je otpalost od stvarne egzistencije. Ovakvo otuđenje od samog postojanja Maksim naziva pravom smrću. Stoga je vrlina kod svetog Maksima ontološka a ne etička kategorija. Izvor čovekovog zla je u njegovoj slobodnoj odluci, ne u njegovoj prirodi. Maksim sebeljublju suprotstavlja ljubav, koja uvek znači voleti nekog drugog (čoveka, Boga).[14]

Ko vidi u srcu svome trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu pogrešku, potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer ljubav prema Bogu nikako ne trpi mržnju prema čoveku.

— Stoslovi o ljubavi I

Hristologija[uredi | uredi izvor]

Ruska ikona iz 17. veka koja prikazuje detalje iz žitija svetog Maksima.

Hristološki, Maksim je insistirao na strogom diofizitizmu, što se može posmatrati kao logičan zaključak njegovog naglašavanja oboženja. Prema njegovom shvatanju, Hristos je imao dve prirode (podjednako i ljudsku i božansku), a pošto volja pripada prirodi, Hristos je imao i dve volje na temelju dve prirode.

U pogledu spasenja, Maksim je, poput Origena i Grigorija Niskog, verovao u apokatastazu, ideju da će sve razumne duše biti iskupljene.[15][16] Dok je ovaj stav o Maksimovom učenju prema nekima sporan,[17] drugi smatraju da je Maksim svoje uverenje o sveopštem pomirenju delio samo sa duhovno najzrelijim učenicima.[18]

Ni jedna razumna duša po svojoj prirodi nije vrednija od druge razumne duše. Jer svaku je dušu, po svojoj dobroti, Bog sazdao prema svom liku kao samopokrećuću. Svaka duša pokazuje svoju vrednost kroz slobodu izbora, a sramotu prepuštanjem (ostrašćenom) delanju.

— Gnostički stoslovi I

Recepcija[uredi | uredi izvor]

Maksimova teologija je na zapadu sve do skora bila potpuno zapostavljena, dok je na istoku oduvek imala znatan uticaj. Tako se Simeon Novi Bogoslov i Grigorije Palama smatraju nastavljačima njegove misli, a Maksimovo učenje o logosima tvari se može smatrati pretečom Palaminog učenja o božanskim energijama.[8]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Treći carigradski (ili Šesti vaseljenski sabor; 680—681) je podržao Maksimovo učenje i proglasio da je Hristos imao i ljudsku i božansku volju.[19] Ovom odlukom je monotelizam postao jeres, a Maksim je posthumno proglašen nevinim od svih optužbi pritivu njega. Na istom saboru su on i papa Martin I proglašeni za svece. Danas se sveti Maksim Ispovednik smatra jednim od otaca crkve. Pravoslavna crkva slavi ga 21. januara po julijanskom, a 3. februara po gregorijanskom kalendaru. Katolička crkva ga slavi 13. avgusta.

2010. godine u gruzijskom gradu Cageri pronađene su mošti svetog Maksima Ispovednika, za vreme remontnih radova na manastiru svetog Maksima Ispovednika. Otkriven je oltarski pod i ispod su nađene mošti svetog Maksima. Istorijski izvori potvrđuju da je sveti Maksim pogreben upravo u tom manastiru.[20]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Odgovori Talasiju — izlaganja o raznim tekstovima Pisma
  • Dijalog sa Pirom
  • Sholija — komentari ranih spisa Dionisija Aeropagita
  • Ambigva — složena izlaganja o delima (Grigorija Niskog i Dionisija Areopagita), sa naglaskom na hristološka pitanja
  • Mistagogija — komentari i razmišljanja o euharistiji
  • Stoslovi o ljubavi i stoslovi o bogoslovlju — maksime o ispravnom hrišćanskom životu, razvrstane u grupe po sto
  • Asketski život — rasprava o pravilima monaškog života
  • Komentari 59. psalma i molitve gospodnje
  • Himne

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Berthold 1997
  2. ^ a b v Žitije Maksima Ispovednika od Avve Justina Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. decembar 2007), Pristupljeno 11. 4. 2013.
  3. ^ "Maximos, St., Confessor", Oxford Dictionary of the Christian Church, ed. F.L. Cross (London. . Oxford Press. 1958. ISBN 978-0-19-211522-5. .)
  4. ^ a b v g d Catholic Encyclopedia, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  5. ^ Philip Schaff, History of the Christian Church, Volume IV: Mediaeval Christianity. A.D. 590-1073
  6. ^ a b Žan-Klod Larše, Pitanje rimskog prvenstva prema svetom Maksimu Ispovedniku
  7. ^ Farmer, David Hughes (1987). The Oxford Dictionary of the Saints. Oxford: Oxford University Press. str. 288. ISBN 978-0-19-869149-5. 
  8. ^ a b Lars Tunberg, O teologiji svetog Maksima Ispovednika
  9. ^ Maximos, St., Confessor, Oxford Dictionary of the Christian Church (London. . Oxford Press. 1958. ISBN 978-0-19-211522-5. .)
  10. ^ а б Монах Теофан, Тајна слободе у обоженом човеку по светом Максиму Исповеднику
  11. ^ O'Carroll, Michael (1987). Trinitas: A Theological Encyclopedia of the Holy Trinity. Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-5595-5. 
  12. ^ Hieromonk Artemije Radosavljević, Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Делови из ове докторске дисертације објављени су на српском у часопису Свети Кнез Лазар бр. 12 до броја 17 (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику) — English version: Bishop Artemije Radosavljević Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: Τὸ Μυστήριον... [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: ). (1975). стр. 180—196
  13. ^ Еп. Артемије (Радосављевић) ПРОБЛЕМ НЕУСЛОВЉЕНОСТИ ИЛИ УСЛОВЉЕНОСТИ ОВАПЛОЋЕЊА БОГА ЛОГОСА (По светом Максиму Исповеднику) Архивирано на сајту Wayback Machine (13. februar 2012) — Bogoslovlje br. 1-2. (1983). str. 95—105.
  14. ^ Petar Jevremović, Personologija i ontologija u spisima svetog Maksima Ispovednika
  15. ^ Apokatastasis Архивирано 2006-06-20 на сајту Archive.today, Theandros - The Online Journal of Orthodox Christian Theology and Philosophy (12. август 2007)
  16. ^ Apocatastasis, Catholic Encyclopedia (12. август 2007)
  17. ^ Hans Urs von Balthasar, Cosmic Liturgy: The Universe According to Maximus the Confessor (Ignatius Press, 2003), 355–356. ISBN 0-89870-758-7.
  18. ^ John C. Médaille, The Daring Hope of Hans Urs Von Balthasar Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) (12. avgust 2007)
  19. ^ Ekonomou, Andrew J. (2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern influences on Rome and the papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590–752. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-1977-8. 
  20. ^ Pouke.org -Žive Reči Utehe[mrtva veza]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Balthasar, Hans Urs (von). Cosmic Liturgy: The Universe According to Maximus the Confessor. . Ignatius Press. 2003. ISBN 978-0-89870-758-8. .
  • Bathrellos, Demetrios. The Byzantine Christ: Person, Nature, and Will in the Christology of Saint Maximus the Confessor. . Oxford University Press. 2005. ISBN 978-0-19-925864-2. .
  • Farmer, David Hughes (1987). The Oxford Dictionary of the Saints. Oxford: Oxford University Press. str. 288. ISBN 978-0-19-869149-5. 
  • Berthold, George C. (1997). „Maximus Confessor”. Encyclopedia of Early Christianity. New York: Garland Publishin. ISBN 978-0-8153-1663-3. 
  • Berthold C. George, The Church as Mysterion: Diversity and Unity According to Maximus Confessor, Patristic and Bizantine review, 1987, 6:1-3
  • Berthold C. George, The Cappadocian Roots of Maximus the Confessor, Paradosis, (1980). str. 51—59.
  • Epifanovič S. L. Prepodobnый Maksim Ispovednik i vizantiйskoe bogoslovie Kiev, 1915. Pereizdano: M.: Martis, 1996; Priloženie k serii «Svяtootečeskoe nasledie». 220 s.
  • Epifanovič, S. L. Materijalы k izučeniю žizni i tvoreniй prep. Maksima Ispovednika, Kiev 1917.
  • Joeseph P. Farrell, Free Choice in St. Maximus the Confessor, Pennsylvania 1989.
  • Ignjatije Midić, Kratak osvrt na teologiju Sv. Maksima Ispovednika, predgovor knjizi: 400 glava o ljubavi, Prizren (1992). str. 9—15.
  • Jevremović Petar, Sveti Maksim Ispovednik i monotelitska kriza, Istočnik, br. 6, (1993). str. 15-20.
  • Louth Andrew, Maximus the Confessor, London and New York, 1999.}-
  • J. Meyendorff, Kosmička dimenzija spasenja: Maksim Ispovednik, Beseda 1-2, Novi Sad (1992). str. 57—69.
  • Moore, Edward. Origen of Alexandria And St. Maximus the Confessor: An Analysis and Critical Evaluation of Their Eschatological Doctrines. Dissertation.com. Moore, Edward (2005). Origen of Alexandria and St. Maximus the Confessor. Universal-Publishers. ISBN 978-1-58112-261-9. .
  • Nichols, Aidan. Byzantine Gospel: Maximus the Confessor in Modern Scholarship. T. & T. Clark Publishers. Nichols, Aidan (1994). Byzantine Gospel: Maximus the Confessor in Modern Scholarship. T&T Clark. ISBN 978-0-567-09651-7. .
  • Pelikan Jaroslav, The Place of Maximus Confessor in the History of Christian Thought, Paradosis, (1982). str. 386—402.
  • Perović, David (2001). „Dijalog sa antihalkidoncima: Hristologija Svetoga Maksima Ispovednika u Pismima XII-XV” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 45 (1–2): 153—161. 
  • Amfilohije (Radović). Prožimanje tvarnog i netvarnog po Sv. Maksimu Ispovedniku, Teološki pogledi br 1. za (1975). str. 58—67.
  • Artemije Radosavljević, Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Delovi iz ove doktorske disertacije objavljeni su na srpskom u časopisu Sveti Knez Lazar br. 12 do broja 17 (Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku) — English version: Bishop Artemije Radosavljević Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: Τὸ Μυστήριον... [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: ). (1975). str. 180—196
  • Artemije (Radosavljević) PROBLEM NEUSLOVLjENOSTI ILI USLOVLjENOSTI OVAPLOĆENjA BOGA LOGOSA (Po svetom Maksimu Ispovedniku) — Bogoslovlje br. 1-2, (1983). str. 95—105
  • Sherwood Polycarp, The Earlier Ambigua of Saint Maximus the Confessor and his refutation of origenism, Romae, 1955.
  • Sherwood Polycarp, Maximus and Origenism, Munchen, 1958.
  • Thunberg, Lars. Microcosm and Mediator: The Theological Anthropology of Maximus the Confessor. Second Edition. Open Court. Thunberg, Lars (1995). Microcosm and Mediator: The Theological Anthropology of Maximus the Confessor. Open Court. ISBN 978-0-8126-9211-2. .
  • Toronen, Melchisedec. Union and Distinction in the Thought of St Maximus the Confessor. . Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0-19-929611-8. .
  • Torstein Tollefsen, The Christocentric Cosmology of St. Maximus the Confessor – a Study of his Metaphysical Principles. (= Acta humaniora nr. 72), Universitet i Oslo 2000, 304 s. Disp. ved Det historisk-filosofiske fakultet.
  • Tsirpanlis Constantin, Aspects of Maximian Theology of Politics, History and the Kingdom of God, Patristic and Byzantine review, 1982, 1: 1-3. str. 1—21.}-

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максим_Исповедник&oldid=27548906”