Mozak

Mozak
Mozak šimpanze u tegli.
Detalji
Identifikatori
Latinski	encephalon
MeSH	D001921
NeuroNames	21
TA	A14.1.03.001
Anatomska terminologija

Mozak (lat. encephalon) je najznačajniji deo nervnog sistema. Smešten je u lobanjskoj čauri i obavijen moždanim opnama: tvrdom, paučinastom i mekom. Prosečna masa mozga odraslog čoveka iznosi 1.350 g, ali intelektualne sposobnosti nisu srazmerne masi i veličini mozga.

Delovi mozga

Osnovni delovi mozga su:

• Produžena moždina
• Varolijev most
• Hipofiza
• Moždana greda
• Mali mozak
• Srednji mozak
• Međumozak
• Veliki mozak.

Produžena moždina, varolijev most i srednji mozak zajednički se nazivaju moždano stablo. Centralni kanal kičmene moždine se nastavlja u mozgu, ali se proširuje i obrazuje četiri šupljine-moždane komore, koje su ispunjene likvorom.

Mozak je najsloženiji organ ljudskog tela. Deo je centralnog nervnog sistema i nalazi se u lobanji. Upravlja svim vitalnim aktivnostima koje su neophodne da bi organizam preživeo. Sve ljudske emocije su kontrolisane mozgom. On takođe šalje i prima bezbrojne signale od svih ostalih delova tela i spoljašnje sredine. Mozak nas čini svesnim, emotivnim i inteligentnim bićima.

Ćelijska struktura

U mozgu se nalaze dva tipa ćelija: nervne i glijalne ćelije.

Nervne ćelije (neuroni) se od ostalih ćelija razlikuju po tome što imaju sposobnost provodljivosti nervnih impulsa. Ljudski mozak je izgrađen od oko 10 milijardi nervnih ćelija. Svaka nervna ćelija se sastoji od tela neurona i dva tipa nastavaka: dendrita i aksona. Telo neurona (soma) sadrži jedro (u kome je smeštena DNK), endoplazmatični retikulum i ribozome (za sintezu proteina) i mitohondrije (za dobijanje energije) – ono obavlja sve one funkcije koje su ćeliji neophodne da bi preživela. Aksoni i dendriti služe za komunikaciju između ćelija. Dendriti su kratki, razgranati nastavci koji sprovode nadražaj ka telu nervne ćelije. Akson (neurit, nervno vlakno) prenosi nadražaj od tela neurona ka sledećem neuronu, on može biti prekriven posebnom opnom koja je izgrađena od glijalnih ćelija (oligodendrocita) i koja ubrzava protok impulsa kroz akson. Svaka nervna ćelija je preko sinapsi (veza između aksona jedne i dendrita druge ćelije) povezana sa oko 10.000 drugih nervnih ćelija.

Glijalne ćelije (glije) imaju niz funkcija koje omogućavaju opstanak i pravilno funkcionisanje nervnih ćelija: potporna (svojim produžecima grade potpornu mrežu moždanog tkiva), izolatorna (u predelu sinapse vrše električnu izolaciju), odbrambena (mogu da se transformišu u makrofage), transportna (transportuju hranljive materije od krvnih sudova do nervnih ćelija mozga), imaju ulogu u lokalnoj homeostazi, vrše fagocitozu nepotrebnih materija, grade mijelinski omotač aksona. U mozgu ih ima oko 10 puta više nego nervnih ćelija.

U mozgu možemo razlikovati svetlije i tamnije delove. Tamni deo je siva masa koju grade tela nervnih ćelija, dendriti, početni delovi aksona i glijalne ćelije. Svetli delovi su bela masa koju čine aksonski produžeci nervnih ćelija sa oligodendrocitima i dendriti. Siva masa se uglavnom nalazi na površini, a bela u unutrašnjosti mozga.

Mozak je okružen i zaštićen lobanjom i pomoću tri membrane (meninge). Spoljašnja membrana je tvrda, naleže na koštani zid lobanje i naziva se dura mater. Zalazi među pojedine delove mozga: u rascep između hemisfera, između malog mozga i moždanog stabla. Ispod ove opne nalazi se paučinasta membrana (arhanoidea), a između njih je kapilarni prostor. Arhanoidea je tanka i prozračna i prelazi preko žlebova i udubljenja u mozgu. Treća membrana je meka i naziva se pia mater. Ona naleže na površinu mozga i uvlači se u sva udubljenja, žlebove i pukotine. Između arhanoidee i pia mater nalazi se subarhanoidalni prostor ispunjen cerebrospinalnom tečnošću - likvorom. Ova tečnost štiti mozak od potresa, a ima i ulogu u transportu materija. Mozak sadrži i četiri moždane komore koje su ispunjene likvorom (leva, desna, treća i četvrta moždana komora).

Mozak čine: rombasti mozak (rhombencephalon), srednji mozak (mesencephalon) i prednji mozak (prosencephalon).

Moždane funkcije

Pamćenje koristi više moždanih struktura, naročito hipokampus, hipotalamus i glavičasta tela, a kao neuroprenosnik isključuje acetilholin. Ono se školski deli na kratkoročno (nekoliko minuta) i dugoročno pamćenje i obuhvata 3 faze: učenje, skladištenje podataka i izvlačenje sećanja. Mada pamćenje slabi sa godinama, moždane vežbe i intenzivni duhovni rad pomažu njegovom održavanju.

San je veoma bitan za život. Unutrašnji sat smešten u suprahijazmaskim jezgrima hipotalamusa odgovoran je za njegovo javljanje u pravilnim intervalima. San obuhvata 2 faze:

• laki san, od oko 90 minuta (koji se i sam sastoji iz 4 stadijuma), kada je moždana aktivnost slabog intenziteta;
• duboki san, od oko 20 minuta, koji se karakteriše brzim pokretima očiju, za koje vreme se emituje većina snova.

Obe vrste sna se ponavljaju se 4-5 puta tokom noći i ispoljavaju se karakterističnim električnim promenama na elektroencefalogramu. Funkcija snova je još uvek nedovoljno poznata, ali bi stanje dubokog sna moglo imati važnu ulogu u procesu učenja i pamćenja.

Za emocije i ponašanje odgovorni su hipotalamus i limbički sistem (ili limbični režanj), struktura koja je smeštena s unutrašnje strane moždanih hemisfera i obuhvata središna siva jedra. Ponašanje u ishrani, društveno i seksualno ponašanje zavise od te dve moždane strukture, koje su tesno vezane za čeoni režanj moždane kore.

Rombasti mozak

Rombasti mozak čine: produžena moždina, moždani (Varolijev) most, mali mozak i četvrta moždana komora.

Produžena moždina se nalazi iznad kičmene moždine, ispod Varolijevog mosta i ispred malog mozga. U njoj se ukrštaju senzorni i motorni nervi koji povezuju mozak sa ostalim delovima tela, tako da desna hemisfera velikog mozga komunicira sa levom polovinom tela i obrnuto.

Moždani most se nalazi iznad produžene moždine. To je snop nerava koji prenose signale između velikog mozga i kičmene moždine i povezuje svaku od hemisfera velikog mozga sa suprotnom hemisferom malog mozga.

Produžena moždina i moždani most zajedno sa srednjim mozgom čine moždano stablo. To je evoluciono najprimitivniji deo mozga. Sredinom moždanog stabla (od kičmene moždine do međumozga) pruža se retikularna formacija. Sačinjena je od ostrvaca sive mase razdvojenih snopovima bele mase tako da je mrežastog izgleda. Ona odlučuje koje će se od senzornih informacija proslediti velikom mozgu i na taj način nam pomaže da se koncentrišemo usled primanja velikog broja informacija iz spoljašnje sredine. U moždanom stablu se nalaze najviši centri autonomnog nervnog sistema: za disanje, krvotok (kontroliše rad srca i krvni pritisak), kašalj, kijanje, povraćanje, gutanje, žvakanje, sisanje, lučenje suza…

Mali mozak se nalazi u zadnjem donjem delu lobanje, iza moždanog mosta i ispod potiljačne zone velikog mozga. On je, kao i veliki mozak, podeljen na dve hemisfere, samo što putevi iz leve i desne polovine tela nisu ukršteni, tako da svaka hemisfera kontroliše svoju stranu tela. Sa aspekta filogeneze, mali mozak ima tri dela: archaeocerebellum (učestvuje u regulaciji mišićnog tonusa i održavanju ravnoteže), paleocerebellum (kontroliše mišićni tonus i aktivnost mišića) i neocerebellum (omogućava i sprovodi automatsku regulaciju redosleda i obima voljnih pokreta). Ovi delovi su poređani od prednjeg ka zadnjem delu malog mozga. Postoji još jedna podela, sleva nadesno: u sredini je vermis (tu se nalaze centri koji nam omogućavaju da imamo svest o položaju određenih delova tela u prostoru), a bočno su leva i desna hemisfera. Mali mozak ima tri para krakova koji mu služe za komunikaciju sa ostalim delovima mozga: gornji (koji ga povezuje sa srednjim mozgom), srednji (koji ide prema Varolijevom mostu) i donji (koji ide prema kičmenoj i produženoj moždini).

Srednji mozak

Srednji mozak se sastoji iz krovne pločice i pedunuculus cerebri, a između njih se nalazi Silvijev kanal ispunjen cerebrospinalnom tečnošću koji povezuje treću i četvrtu moždanu komoru. Na krovnoj pločici se nalaze dva para kvržica: gornje i donje. Gornje kvržice su zadužene za refleksne pokrete očiju, kao i koordinaciju pokreta očiju i glave. Iako se vizuelne informacije koje srednji mozak prima od očiju prenose preko talamusa do kore velikog mozga, gornje kvržice na određene vizuelne nadražaje mogu da reaguju bez učešća kore velikog mozga. U donjim kvržicama se prvi put sastaju sve akustičke informacije, a zatim se prosleđuju kori velikog mozga na obradu. I one u nekim situacijama mogu samostalno da reaguju na neke zvučne nadražaje. Pedunuculus cerebri je deo tzv. sistema nagrađivanja. On je uključen u veoma važan način učenja koji nam pomaže da preživimo. Taj sistem se aktivira kada ispunjavamo određene funkcije koje su od vitalnog značaja (ako jedemo kada smo gladni ili pijemo kada smo žedni i sl.), a zauzvrat mozak nas nagrađuje prijatnim osećanjima koja nas uče da te aktivnosti treba da ponovimo. Neke droge, kao što je kokain, direktno aktiviraju ovaj sistem i na taj način pružaju zadovoljstvo i smatra se da je to razlog zbog kojeg se stvara zavisnost.

Prednji mozak

Frontalni režanj mozga, animacija.

Prednji mozak se sastoji iz međumozga i velikog mozga. Međumozak čine: talamus, metatalamus, epitalamus, subtalamus, hipotalamus i treća moždana komora.

Talamus je najveći deo međumozga. To je parna struktura jajastog oblika. Ima sledeće funkcije: prenosi motorne signale između malog mozga, kore velikog mozga i bazalne ganglije, prenosi senzorne informacije (od svih čula osim čula mirisa) do određenih delova kore velikog mozga i odlučuje kojih od tih informacija ćemo biti svesni, čini svaki deo mozga svesnim onoga što drugi delovi mozga u tom trenutku rade, ima ulogu u regulisanju nivoa pažljivosti i svesti.

Metatalamus je parni simetričan deo međumozga koji se nalazi ispod talamusa. Čine ga dva kolenasta tela: spoljašnje i unutrašnje. Spoljašnje kolenasto telo je povezano sa gornjim kvržicama srednjeg mozga, a unutrašnje sa donjim. Njihova uloga je dalji transport vizuelnih i akustičkih informacija ka kori velikog mozga, a imaju i ulogu prilikom usmeravanja pažnje na određeni zvuk ili objekat. Na primer, kada čujemo neki zvuk, spoljašnje kolenasto telo je zaduženo da usmeri pažnju očiju na deo prostora odakle taj zvuk dolazi.

Epitalamus se nalazi u zadnjem delu međumozga. Ima ulogu u regulaciji gladi i žeđi. U njemu se nalazi epifiza - mala endokrina žlezda koja sprečava prerani pubertet i luči hormon melatonin koji ima ulogu u regulaciji cirkadijalnog (24 časovnog) ritma.

Subtalamus se nalazi ispod talamusa i ima ulogu u regulaciji uzimanja tečnosti. Njegovo oštećenje se može ispoljiti iznenadnim nevoljnim brzim pokretima na suprotnoj strani tela od mesta povrede. Hipotalamus se nalazi ispod talamusa. On učestvuje u kontroli funkcije kardiovaskularnog sistema i regulaciji telesne temperature, kontroliše unos hrane i tečnosti i apetit (u njemu se nalazi centar za glad), a ima i ulogu u kontroli cirkadijalnog ritma. Takođe učestvuje u regulaciji agresivnog ponašanja, u nastajanju emocionalnog stresa i seksualnog nagona i regulaciji ofanzivnog i defanzivnog ponašanja. U hipotalamusu se nalazi endokrina žlezda hipofiza. Hipofiza kontroliše sledeće procese: rast, krvni pritisak, trudnoću i porođaj, lučenje mleka, funkcije polnih organa, metabolizam i rad ostalih endokrinih žlezda.

Veliki mozak je najrazvijeniji deo mozga, on pokriva sve ostale delove mozga i zauzima najveći deo lobanjske duplje. Veliki mozak čine: moždana kora, leva i desna moždana komora, neki delovi limbičkog sistema, mirisni mozak (rhinencephalon) i bazalne ganglije.

Mirisni mozak prima informacije od čula mirisa i zadužen je za razlikovanje mirisa i njihove jačine. Takođe na zahtev viših delova mozga omogućava da se izdvoji određeni miris iz skupa mirisa koje primamo od spoljašnje sredine.

Limbički sistem obavija moždano stablo i nalazi se ispod moždane kore. Sastoji se iz mnogo delova, od kojih su najvažniji: bademasto telo - corpus amygdaloideum (zaduženo je za formiranje i čuvanje sećanja povezanih sa jakim emocijama, stvara strah, agresivnost, bes i ljubomoru, ima ulogu u ubrzanom radu srca, ubrzanom disanju i nemogućnosti pokretanja u situacijama koje izazivaju snažan strah) i hippocampus (prvenstveno je zadužen za prenos informacija iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje, a ima i ulogu u snalaženju u prostoru). Ostale funkcije limbičkog sistema su: deo je sistema nagrađivanja, učestvuje u stvaranju zavisnosti, kontroliše emocije i sposobnost da se nauče i kontrolišu nagoni kao što su glad, žeđ, agresija, igra važnu ulogu u donošenju odluka i očekivanju, tj. kontroliše planiranje ponašanja na osnovu uočavanja mogućih problema, konflikata i grešaka koje bi prouzrokovali neki naši postupci. Bazalne ganglije učestvuju u iniciranju i kontroli pokreta, kao i u formiranju osećanja kao što su stid, sramota i krivica.

Mozak je obavijen moždanom korom. To je najsloženiji i filogenetski najnoviji deo mozga. Duž srednje linije veliki mozak je podeljen nepotpuno na dve hemisfere: desnu i levu, dubokom uzdužnom pukotinom čije dno gradi žuljevito telo (corpus callosum) - tanak snop nervnih vlakana preko kojih se informacije prenose iz jedne u drugu hemisferu. Leva hemisfera kontroliše desnu polovinu tela i obrnuto. Razlika između hemisfera je u načinu obrade informacija: leva hemisfera podatke obrađuje sekvencijalno, a desna sve istovremeno. Zbog toga desna hemisfera ne daje odgovore u svakom trenutku i ostavlja levoj hemisferi da sama nađe razloge nekih uverenja i odluka koje ona donese. Samim tim desna hemisfera je više uključena u osećanja i kreativnost, a leva u logično zaključivanje, analiziranje i snalaženje u prostoru.

Površine hemisfera su vijugavo naborane - moždane vijuge (gyri) razdvajaju moždani žlebovi (sulci). Duboki žlebovi dele površine svake hemisfere na po pet delova: čeonu zonu, potiljačnu zonu, slepoočnu zonu, temenu zonu i ostrvo (insula).

Čeona zona učestvuje u kontroli nagona, planiranju, rasuđivanju, pamćenju, rešavanju problema, socijalizaciji, spontanosti, pomaže nam da izaberemo između dobrog i lošeg ili boljeg i najboljeg, ima sposobnost da predvidi posledice trenutnih događanja i na osnovu toga donese neku odluku, pomaže da se prebrode i potisnu socijalno neprihvatljive želje, ima sposobnost da uvidi sličnosti i razlike između nekih događaja i stvari, omogućava da se naše misli pretvore u reči, stvara našu ličnost. Potiljačna zona prima informacije od čula vida i obrađuje ih: razlikuje boje i oblike, opaža pokrete i prostorne odnose. Slepoočna zona je zadužena za obradu informacija koje prima od čula sluha (uključujući više funkcije: govor, razumevanje jezika, govorna memorija), za više vizuelne funkcije (prepoznavanje lica, prizora i objekata) i kratkoročno pamćenje.

Temena zona sakuplja zajedno sve senzorne informacije (ukus, dodir, temperaturu, bol, vid, sluh) i povezuje ih sa našim sećanjima kako bi im dala značenje, a zadužena je i za orijentaciju. Ostrvo ima ulogu u stvaranju nekih emocija kao što su strah, bes, tuga, sreća, gađenje, i povezivanju nekih sećanja sa emocijama.

Funkcionalne zone (polja) moždane kore su primarne, sekundarne i asocijativne. Primarne zone su odgovorne za elementarne motorne funkcije i za elementarne osete. Sekundarna polja se nalaze oko primarnih senzornih oblasti i njihova uloga se sastoji u tome da na osnovu iskustva omoguće prepoznavanje različitih oseta. Asocijativna polja su oblasti moždane kore u kojima se vrši složena obrada više različitih informacija koje dolaze iz raznih područja kore. Ona omogućavaju složene funkcije kao što su mišljenje, rasuđivanje, pamćenje, motivacija, emotivno ponašanje. Sva polja se nalaze i u levoj i u desnoj hemisferi, ali nemaju jednak funkcionalni značaj. Uglavnom je polje u jednoj hemisferi dominantno u odnosu na isto polje suprotne hemisfere - to je lateralizacija funkcija kore veliko mozga.

Literatura

• Abbott, LF; Dayan P (2001). Theoretical Neuroscience: Computational and Mathematical Modeling of Neural Systems. MIT Press. ISBN 9780262541855. 
• Aboitiz, F; Morales, D; Montiel, J (2003). „The evolutionary origin of the mammalian isocortex: Towards an integrated developmental and functional approach”. Behav Brain Sci. 26 (5): 535—52. PMID 15179935. doi:10.1017/S0140525X03000128. Arhivirano iz originala 29. 1. 2009. g. Pristupljeno 13. 03. 2011. 
• Alonso-Nanclares L, Gonzalez-Soriano J, Rodriguez JR, DeFelipe J (2008). „Gender differences in human cortical synaptic density”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 105 (38): 14615—9. PMC 2567215 . PMID 18779570. doi:10.1073/pnas.0803652105. 
• Antle, MC; Silver, R (2005). „Orchestrating time: arrangements of the brain circadian clock.” (PDF). Trends Neurosci. 28 (3): 145—51. PMID 15749168. doi:10.1016/j.tins.2005.01.003. Arhivirano iz originala (PDF) 31. 10. 2008. g. Pristupljeno 13. 3. 2011. 
• Armstrong, E (1983). „Relative brain size and metabolism in mammals.”. Science. 220 (4603): 1302—4. PMID 6407108. doi:10.1126/science.6407108. 
• Azevedo, FA; Carvalho, LR; Grinberg, LT; Farfel, JM; Ferretti, RE; Leite, RE; Jacob Filho, W; Lent, R; Herculano-Houzel, S (2009). „Equal numbers of neuronal and nonneuronal cells make the human brain an isometrically scaled-up primate brain”. J Comp Neurol. 5 (5): 532—41. PMID 19226510. doi:10.1002/cne.21974. 
• Balavoine, G (2003). „The segmented Urbilateria: A testable scenario.”. Int Comp Biology. 43: 137—47. doi:10.1093/icb/43.1.137. 
• Barton, RA; Harvey, PH (2000). „Mosaic evolution of brain structure in mammals.”. Nature. 405 (6790): 1055—8. PMID 10890446. doi:10.1038/35016580. 
• Bear, MF; Connors, BW; Paradiso MA (2007). Neuroscience: Exploring the Brain. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781760034. 
• Bloom, FE (1975). Schmidt FO, Worden FG, Swazey JP, Adelman G, ur. The Neurosciences, Paths of Discovery. MIT Press. ISBN 9780262230728. CS1 održavanje: Upotreba parametra urednici (veza)
• Boake, C; Diller, L (2005). „History of rehabilitation for traumatic brain injury”. Ur.: High WM, Sander AM, Struchen MA, Hart KA. Rehabilitation for Traumatic Brain Injury. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517355-0. CS1 održavanje: Upotreba parametra urednici (veza)
• Butler, AB (2000). „Chordate Evolution and the Origin of Craniates: An Old Brain in a New Head.”. Anat Rec. 261 (3): 111—25. PMID 10867629. doi:10.1002/1097-0185(20000615)261:3<111::AID-AR6>3.0.CO;2-F. 
• Calvin, WH (1996). How Brains Think. Basic Books. ISBN 9780465072781. 
• Carew, TJ (2000). Behavioral Neurobiology: the Cellular Organization of Natural Behavior. Sinauer Associates. ISBN 9780878930920. 
• Churchland, PS (1989). Neurophilosophy. MIT Press. ISBN 9780262530859. 
• Clark, DD; Sokoloff L (1999). Siegel GJ, Agranoff BW, Albers RW, Fisher SK, Uhler MD, ur. Basic Neurochemistry: Molecular, Cellular and Medical Aspects. Philadelphia: Lippincott. str. 637-70. ISBN 9780397518203. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Cooper, JR; Bloom, FE; Roth RH (2003). The Biochemical Basis of Neuropharmacology. Oxford University Press US. ISBN 9780195140088. 
• Descartes, R (1991). „The description of the human body”. Ur.: Cottingham J, Stoothoff R, Kenny A, Murdoch D. The Philosophical Writings Of Descartes. Cambridge University Press. ISBN 9780521423502. CS1 održavanje: Upotreba parametra urednici (veza)
• Dowling, JE (2001). Neurons and Networks. Harvard University Press. ISBN 9780674004627. 
• Finger, S (2001). Origins of Neuroscience. Oxford University Press. ISBN 9780195146943. 
• Finlay, BL; Darlington, RB; Nicastro, N (2001). „Developmental structure in brain evolution.” (PDF). Behav Brain Sci. 20 (2): 263—308. PMID 11530543. 
• Gehring, WJ (2005). „New Perspectives on Eye Development and the Evolution of Eyes and Photoreceptors: The Evolution of Eyes and Brain.” (Full text). J Heredity. 96 (3): 171—184. PMID 15653558. doi:10.1093/jhered/esi027. Pristupljeno 26. 4. 2008. 
• Grillner, S; Hellgren, J; Ménard, A; Saitoh, K; Wikström, MA (2005). „Mechanisms for selection of basic motor programs—roles for the striatum and pallidum.”. Trends Neurosci. 28 (7): 364—70. PMID 15935487. doi:10.1016/j.tins.2005.05.004. 
• Grillner, S; Wallén, P (2002). „Cellular bases of a vertebrate locomotor system-steering, intersegmental and segmental co-ordination and sensory control.”. Brain Res Brain Res Rev. 40 (1-3): 92—106. PMID 12589909. doi:10.1016/S0165-0173(02)00193-5. 
• Gurney, K; Prescott, TJ; Wickens, JR; Redgrave, P (2004). „Computational models of the basal ganglia: from robots to membranes.”. Trends Neurosci. 27 (8): 453—9. PMID 15271492. doi:10.1016/j.tins.2004.06.003. 
• Hart, WD (1996). Guttenplan S, ur. A Companion to the Philosophy of Mind. Blackwell. str. 265—7. 
• Hendrickson, R (2000). The Facts on File Encyclopedia of Word and Phrase Origins. New York: Facts on File. ISBN 978-0816040889. 
• Hippocrates (400 B.C.E). On the Sacred Disease. Francis Adams. 
• Hobert, O (2005). The C. elegans Research Community, ur. „Wormbook”. WormBook: 1—19. PMID 18050401. doi:10.1895/wormbook.1.12.1. 
• Jerison, HJ (1973). Evolution of the Brain and Intelligence. Academic Press. ISBN 9780123852502. 
• Jones, EG (1985). The Thalamus. Plenum Press. ISBN 9780306418563. 
• Kandel, ER; Schwartz, JH; Jessel TM (2000). Principles of Neural Science. McGraw-Hill Professional. ISBN 9780838577011. 
• Kandel, ER (2007). In Search of Memory: The Emergence of a New Science of Mind. WW Norton. ISBN 9780393329377. 
• Kleitman, N (1938, revised 1963, reprinted 1987). Sleep and Wakefulness. The University of Chicago Press, Midway Reprints series. ISBN 978-0-226-44073-6. 
• Kolb, B; Whishaw I (2008). Fundamentals of Human Neuropsychology. Macmillan. ISBN 9780716795865. 
• Konopka, RJ; Benzer, S (1971). „Clock mutants of Drosophila melanogaster.”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 68 (9): 2112—6. PMC 389363 . PMID 5002428. doi:10.1073/pnas.68.9.2112. 
• Lacey, A (1996). A Dictionary of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-7100-8361-6. 
• Marner, L; Nyengaard, JR; Tang, Y; Pakkenberg, B (2003). „Marked loss of myelinated nerve fibers in the human brain with age”. J Comp Neurol. 462 (2): 144—52. PMID 12794739. doi:10.1002/cne.10714. 
• McGeer, PL; McGeer, EG; et al. (1989). „Chapter 15, Amino acid neurotransmitters”. Ur.: G. Siegel. Basic Neurochemistry. New York: Raven Press. ISBN 9780881673432. 
• Mwinyi A, Bailly X, Bourlat SJ, Jondelius U, Littlewood DT, Podsiadlowski L (2010). „The phylogenetic position of Acoela as revealed by the complete mitochondrial genome of Symsagittifera roscoffensis”. BMC Evol Biol. 10: 309. PMID 20942955.  CS1 održavanje: Upotreba parametra autori (veza)
• Nickel, M (2002). „Dynamics and cellular movements in the locomotion of the sponge Tethya wilhelma.”. Integr Comp Biol. 42: 1285. 
• Northcutt, RG (1981). „Evolution of the telencephalon in nonmammals.”. Ann Rev Neurosci. 4: 301—50. PMID 7013637. doi:10.1146/annurev.ne.04.030181.001505. 
• Northcutt, RG (2008). „Forebrain evolution in bony fishes.”. Brain Res Bull. 75 (2-4): 191—205. PMID 18331871. doi:10.1016/j.brainresbull.2007.10.058. 
• Parent, A; Carpenter MB (1995). Carpenter's Human Neuroanatomy. Williams & Wilkins. ISBN 9780683067521. 
• Paus, T; Collins, DL; Evans, AC; Leonard, G; Pike, B; Zijdenbos, A (2001). „Maturation of white matter in the human brain: a review of magnetic resonance studies.”. Brain Res Bull. 54 (3): 255—66. PMID 11287130. doi:10.1016/S0361-9230(00)00434-2. 
• Pelvig DP, Pakkenberg H, Stark AK, Pakkenberg B (2008). „Neocortical glial cell numbers in human brains”. Neurobiol. Aging. 29 (11): 1754—62. PMID 17544173. doi:10.1016/j.neurobiolaging.2007.04.013. 
• Piccolino, M (2002). „Fifty years of the Hodgkin-Huxley era.”. Trends Neurosci (PDF). 25 (11): 552—3. PMID 12392928. doi:10.1016/S0166-2236(02)02276-2. 
• Puelles, L (2001). „Thoughts on the development, structure and evolution of the mammalian and avian telencephalic pallium.”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 356 (1414): 1583—98. PMC 1088538 . PMID 11604125. doi:10.1098/rstb.2001.0973. 
• Purves, D; Lichtman J (1985). Principles of Neural Development. Sinauer Associates. ISBN 9780878937448. 
• Raichle, M; Gusnard, DA (2002). „Appraising the brain's energy budget”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 99 (16): 10237—9. PMC 124895 . PMID 12149485. doi:10.1073/pnas.172399499. 
• Reiner, A; Yamamoto, K; Karten, HJ (2005). „Organization and evolution of the avian forebrain”. Anat Rec a Discov Mol Cell Evol Biol. 287 (1): 1080—102. PMID 16206213. doi:10.1002/ar.a.20253. Pristupljeno 12. 10. 2008. 
• Ridley, M (2003). Nature via Nurture: Genes, Experience, and What Makes Us Human. Forth Estate. ISBN 9780060006785. 
• Safi, K; Seid, MA; Dechmann, DK (2005). „Bigger is not always better: when brains get smaller”. Biol Lett. 1 (3): 283—6. PMC 1617168 . PMID 17148188. doi:10.1098/rsbl.2005.0333. 
• Saitoh, K; Ménard, A; Grillner, S (2007). „Tectal control of locomotion, steering, and eye movements in lamprey.”. J Neurophysiol. 97 (4): 3093—108. PMID 17303814. doi:10.1152/jn.00639.2006. Arhivirano iz originala 15. 06. 2010. g. Pristupljeno 13. 03. 2011. 
• Salas, C; Broglio, C; Rodríguez, F (2003). „Evolution of forebrain and spatial cognition in vertebrates: conservation across diversity”. Brain Behav Evol. 62 (2): 72—82. PMID 12937346. doi:10.1159/000072438. 
• Savage, MV; Gillooly, J. F.; Woodruff, W. H.; West, G. B.; Allen, A. P.; Enquist, B. J.; Brown, J. H. (2004). „The predominance of quarter-power scaling in biology”. Functional Ecol. 18: 257—82. doi:10.1111/j.0269-8463.2004.00856.x. 
• Schmidt-Rhaesa, A (2007). The Evolution of Organ Systems. Oxford University Press. ISBN 9780198566694. 
• Searle, J (1999). Mind, Language and Society. Basic Books. ISBN 9780465045211. 
• Shepherd GM (1994). Neurobiology. Oxford University Press. ISBN 9780195088434. 
• Shin, HS; Bargiello, TA; Clark, BT; Jackson, FR; Young, MW (1985). „An unusual coding sequence from a Drosophila clock gene is conserved in vertebrates.”. Nature. 317 (6036): 445—8. PMID 2413365. doi:10.1038/317445a0. 
• Shu DG, Morris SC, Han J, Zhang ZF (2003). „Head and backbone of the Early Cambrian vertebrate Haikouichthys”. Nature. 421 (6922): 526—9. PMID 12556891. doi:10.1038/nature01264. 
• Storrow, HA (1969). Outline of Clinical Psychiatry. Appleton-Century-Crofts. ISBN 9780390850751. 
• Striedter, GF (2005). Principles of Brain Evolution. Sinauer Associates. ISBN 9780878938209. 
• Swaab, DF; Aminoff, MJ; Boller F (2003). The Human Hypothalamus. Elsevier. ISBN 9780444513571. 
• Tonegawa, S; Nakazawa, K; Wilson, MA (2003). „Genetic neuroscience of mammalian learning and memory”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 358 (1432): 787—95. PMC 1693163 . PMID 12740125. doi:10.1098/rstb.2002.1243. 
• van Hemmen, JL; Sejnowski TJ (2005). 23 Problems in Systems Neuroscience. Oxford University Press. ISBN 9780195148220. 
• van Praag, H; Kempermann, G; Gage, FH (2000). „Neural consequences of environmental enrichment”. Nat Rev Neurosci. 1 (3): 191—8. PMID 11257907. doi:10.1038/35044558. 
• von Neumann, J; Churchland, PM; Churchland, PS (2000). The computer and the brain. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08473-3. 
• Wiesel, T (1982). „Postnatal development of the visual cortex and the influence of environment” (PDF). Nature. 299 (5884): 583—91. PMID 6811951. doi:10.1038/299583a0. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 10. 2022. g. Pristupljeno 13. 03. 2011. 
• White, JG; Southgate, E.; Thomson, J. N.; Brenner, S. (1986). „The Structure of the Nervous System of the Nematode Caenorhabditis elegans”. Phil Trans Roy Soc London (Biol). 314: 1—340. doi:10.1098/rstb.1986.0056. 
• Willmer, Pat (1990). Invertebrate Relationships: Patterns in Animal Evolution. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33712-0. 
• Wong, R (1999). „Retinal waves and visual system development.”. Ann Rev Neurosci. 22: 29—47. PMID 10202531. doi:10.1146/annurev.neuro.22.1.29. 
• Wyllie, E; Gupta A; Lachhwani DK (2005). The Treatment of Epilepsy: Principles and Practice. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781749954. 
• „Flybrain: An online atlas and database of the drosophila nervous system”. Arhivirano iz originala 16. 5. 2016. g. Pristupljeno 13. 3. 2011. 
• „WormBook: The online review of c. elegans biology”. 

Dodatna literatura

• Bear, Mark F.; Connors, Barry W.; Paradiso, Michael A. (2006). Neuroscience. Philadelphia, Pennsylvania: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781760034. OCLC 62509134. 
• Blackmore, Susan M. (2006). Conversations on Consciousness. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195179583. OCLC 62555307. 
• Buzsaki, Gyorgy (2006). Rhythms of the Brain. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195301069. OCLC 63279497. 
• Calvin, William H. (2001). The River That Flows Uphill: A Journey from the Big Bang to the Big Brain. Lincoln, Nebraska: Iuniverse.com. ISBN 9780595167005. OCLC 48962546. 
• Della Sala, Sergio (1999). Mind myths: Exploring popular assumptions about the mind and brain. Chichester England; New York: J. Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-98303-3. OCLC 39700332. 
• Restak, Richard (2001). The Secret Life of the Brain. Washington, DC: Joseph Henry Press. ISBN 9780309074353. OCLC 47863192. 
• Shepherd, Gordon M. (2004). The Synaptic Organization of the Brain (Fifth izd.). Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195159561. OCLC 51769076. 

Napisano za decu sa osam godina i stariju:

• Simon, Seymour (2000). The Brain. New York: Morrow Junior. ISBN 9780688170608. OCLC 35686089.