Paul Hauser

Paul Hauser
Paul Hauser
Lični podaci
Puno ime	Paul Hauser
Datum rođenja	(1880-10-07)7. oktobar 1880.
Mesto rođenja	Brandenburg na Hafelu, Nemačko carstvo
Datum smrti	21. decembar 1972.(1972-12-21) (92 god.)
Mesto smrti	Ludvigsburg, Zapadna Nemačka

Paul Hauser (nem. Paul Hausser; Brandenburg na Hafelu, 7. oktobar 1880 — Ludvigsburg, 21. decembar 1972) je bio general-potpukovnik nemačkog Rajhsvera a kasnije i SS-Oberstgruppenführer SS-a.

Rani period

Paul Hauser je rođen 7. oktobra 1880. godine u Brandenburgu na Hafelu. Sledeći primer svog oca (major Kurt Hauser), odlučio se za vojnički život. Kadetsku školu Berlin-Lihterfelde pohađao je u periodi 1892—1896. godine a akademiju 1896—1899. godine. Tokom kadetskog školovanja među njegovim školskim drugovima nalazili su se Ginter fon Kluge i Fedor fon Bok, koji će tokom Drugog svetskog rata dostići čin feldmaršala Vermahta. Hauser je 18. marta 1899. godine dobio čin potporučnika da bi već 20. marta bio poslat u 155. pešadijski puk koji je raspoređen i Breslavu (sada Vroclav).

U periodu od 1903. do 1908. godine bio je načelnik regimente 2. bataljona, posle čega je zamenjen i poslat u Berlin. Tu je Hauser za naredne tri godine (do 1911) završio Vojnu akademiju. 9. novembra 1912. godine Paul Hauser se oženio Elizabetom Gerard, sa kojom ima jedno dete.

Za vreme Prvog svetskog rata Hauser je bio na različitim štapskim dužnostima kako na Zapadnom tako i na Istočnom frontu: štab prestolonaslednika Ruprehta Bavarskog, VI korpus; načelnik operativnog odeljenja u štabu 109. pešadijske divizije; komandant 88. puka. Tokom rata više puta je bio odlikovan: Gvozdeni krst I reda, Gvozdeni krst II reda, Viteški krst sa mačevima doma fon Hoencolern, Viteški krst saksonskog ordena Alber I klase, Viteški krst virtemberškog ordena Fridrih I klase.

Posle rata saglasno Versajskim mirovnim ugovorom, nemačka armija (Rajhsver) smanjena je od nekoliko miliona na svega 100.000 vojnika. I pored velikog smanjenja Hauser je ostao u sližbi sa činom potpukovnika. Do 1922. godine bio je načelnik operativnog odeljenja u štabu 2. pešadijske divizije. Od januara 1923. pa do aprila 1925. godine komandovao je 3. bataljonom 4. pešadijskog puka, da bi u toku 1925. godine postao načelnik štaba 2. pešadijske divizije. Njegov pretpostavljeni, bio je čovek koji će u Drugom svetskom ratu dostići čin feldmaršala i biće nosilac Viteškog krsta, Gerd fon Rundštet. Drugi štabni oficir u to vreme takođe će biti nosilac Viteškog krsta a postaće i inspektor tenkovskih jedinica, Hajnc Guderijan.

1. januara 1927. godine Hauser pruzima komandu nad 10. pešadijskim (saksonskim) pukom, a od 1. jula naredne godine postaje komandant školskog poligona Mizingen. U decembru 1930. godine dobija komandu nad 4. pešadijskom divizijom i komandu vojnog odeljenja u Magdeburgu. 31. januara 1932. godine Hauser sa činom general-potpukovnik dobija otkaz.

Prelazak u SS

Od februara 1933. godine do aprila 1934. godine član je organizacije Čelični šlemovi u Berlin-Brandenburgu. Marta 1933. godine pristupa jurišnim odredima (SA) kao Standartenführer (ekvivalent pukovnik) u 125. rezervnu brigadu.

15. novembra 1934. godine pristupa SS-u (redni broj 239795) i uskoro je postavljen za komandanta junkerske škole SS-a u Braunšvajgu. On razrađuje školski plan nastave i uvodi čvrsto fizičko vaspitanje. Njegov rad visoko je ocenio Hajnrih Himler i 1. avgusta 1935. godine Hauser je postavljen na mestu inspektora junkerskih škola SS-a. Od 1. juna 1936. do 1. oktobra 1937. načelnik je Operativne uprave pri Glavnoj upravi SS-a, a od 1. oktobra 1936. do 10. avgusta 1939. godine i inspektor jedinica za obuku SS-a. Hauser je bio odgovoran za obuku svih vojnih formacija SS-a, osim jedinica Totenkopf - Mrtvačke glave.

1. maja 1937. godine učlanjuje se u Nacional-socijalističku partiju NSDAP.

Hauser se zalagao za uvođenje maskirnih uniformi i jedinice Vafen-SS. Rukovodio je formiranjem prvih pukova SS-a: „Dojčland“, „Germanija“ i „Firer“, od kojih je 18. marta formirana SS divizija „Rajh“ pod njegovom komandom. Međutim nemačko rukovodstvo je donelo odluku da za vreme poljske kampanje, divizija ne učestvuje kao celina već da njeni pukovi dejstvuju u sastavu različitih armijskih formacija.

Drugi svetski rat

Prilikom izbijanja Drugog svetskog rata Hauser se nalazio u štabu tenkovske divizije Vernera Kempfa. 9. oktobra 1939. godine Hauser preuzima komandu nad 2.SS motorizovanom divizijom „Rajh“, koja će se kasnije razviti u oklopno-grenadirsku diviziju. Na Zapadnom frontu 1940. godine vrši borbena dejstva u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. Od juna do avgusta 1940. godine nalazio se na mestu načelnika komandne uprave Vafen-SS-a u Glavnoj operativnoj upravi SS-a. Tokom marta 1941. godine SS divizija „Rajh“ je premeštena u Rumuniju kako bi uzela učešće u balkanskoj kampanji.

Jula 1941. godine Hauser je na čelu SS divizije „Rajh“ uzeo učešće u napadu na Sovjetski Savez. Kao jedinica Grupe armija „Centar“ divizija je pokazala strašnu udarnu moć prilikom proboja ruske pogranične odbrambene linije. Učestvuje u opkoljavanju sovjetske vojske severno od Baranoviča, borbama kod Smolenska (Smolenska bitka) i opkoljavanju Kijeva. Za velike uspehe (103 uništena tenka i razbijena 100. sovjetska divizija) svoje divizije, Paul Hauser je odlikovan Viteškim krstom 8. avgusta 1941. godine. Nakon nekoliko operacija kraj Jaroslavlja, Istra, Gžatska i Gomelja, divizija se približila Moskvi. U vreme žestoko krvave borbe kod Gjačama, vođene pri najtežim meteorološkim uslovima, general Vafen-SS-a (od 1. oktobra 1941. godine) usled teškog ranjavanja gubi desno oko.

Posle bolničkog lečenja od nekoliko meseci, Hauser kao oficir SS-a sa najvećim činom, 1. juna 1942. godine dobija komandu nad II SS oklopnim korpusom. U to vreme korpus se nalazio u Francuskoj i bio sastavljen od 3 SS divizije ("Lična garada Adolfa Hitlera“, „Rajh“, "Mrtvačka glava“). Nakon učešća u okupaciji južne Francuske u novembru 1942. godine, korpus je tokom januara 1943. godine prebačen na Istočni front, gde je uzeo učešće u operaciji kod Oskola. 15. februara 1943. godine, Hauser se sa svojim korpusom našao napola okružen od Sovjetske 3. tenkovske i 69.te armije. U takvoj situaciji on je predložio kao rešenje da se povuče sa svojom vojskom na nov odbrambeni položaj. Hitler je kao i uvek bio protiv bilo kojeg vida povlačenja, zato je dao jasno naređenje - odbrana do poslednjeg čoveka. I ovog puta se Hauser pokazao kao mudar, smeo i samostalno dejstvujući oficir, koji se nije slepo potčinio izdatoj naredbi. Odbio je da izvrši Firerovo naređenje i povukao se na nove položaje. Tom smelom odlukom uspeo je na vreme da spasi nekoliko nemačkih divizija sigurnog opkoljavanja. Odmah nakon povlačenja korpus je spojen sa tenkovskim jedinicama General-pukovnika Hermana Hota, da bi krajem februara 1943. godine učestvovao u trećoj bici za Harkov. U ovom napadu, Hauser je komandovao levim krilom. 9. marta 1943. godine razbio je 6. sovjetsku armiju Generala Haritonova i približio se Harkovu, koji je osvojio 14. marta 1943. godine. Taj uspeh je spasio Hausera od posledica koje su ga čekale zbog neizvršenog Firerovog naređenja. Umesto kazne Hauser je dobio Hrastovo lišće, koje je pak Hitler zadržao do jula 1943. godine zbog Hauserove pokazane neposlušnosti.

U leto 1943. godine II SS oklopni korpus je sa svojim elitnim divizijama „Telesna garda Adolfa Hitlera“ (Jozef Ditrih), „Rajh“ (Valter Kriger) i „Mrtvačka glava“ (Herman Pris), učestvovao u operaciji „Citadela“. U teškim borbama kod Kurska (vidi Kurska bitka), korpus koji se nalazio u sastavu 4. oklopne armije, pretrpeo je velike gubitke. 12. jula 1943. godine Hauser je predvodio svoje tri divizije u tenkovskoj bici kod Prohorovke. Ta bitka je postala poznata po tome što je u njoj učestvovalo više od 1000 tenkova i smatra se najvećom tenkovskom bitkom u Drugom svetskom ratu. Kako u narednim danima nije postigla rešavajući proboj a pretrpele velike gubitke, 4. oklopna armija Hermana Hota počela je sa povlačenjem. Nemci su 5. avgusta napustili Belgorod a 23. avgusta i Harkov.

Pošto se očekivala skora kapitulacija Italije, Nemci su napravili plan za brzu okupaciju severne i srednje Italije. Po tom planu II SS oklopni korpus trebalo je prebaciti sa Istočnog fronta u severnu Italiju, međutim od toga se odustalo jer je korpus u to vreme usled stalnih odbrambenih borbi bio desetkovan. Zato je odlučeno da se korpus prvo pošalje u Francusku radi popune i predaha vojnika. Tokom decembra 1943. godine korpus je stigao u Francusku. U njegovom sastavu od prethodnih divizija, ostala je samo 1. SS oklopna divizija „Telesna garda Adolfa Hitlera“, ali su zato pridodate dve novoformirane divizije - 9. SS oklopna divizija Hoenštaufen i 10. SS oklopna divizija Frundsberg.

Aprila 1944. godine korpus je pod Hauserovom komandom krenuo natrag na nemačko-sovjetski front kod Ternopolja. Tu je korpus učestvovao u oslobađanju nemačkih trupa opkoljenih na prostoru Kamjanjec-Podiljski.

Nakon savezničkog iskrcavanja u Normandiji, II SS oklopni korpus je natovaren na železničke vagone i ponovo krenuo put Francuske. Nekoliko dana po dolasku u Normandiju korpus uspeva da zaustavi ofanzivu VIII Britanskog korpusa na levom krilu napada na Kan.

27. juna 1944. godine Hauser preuzima komandu nad 7. armijom a predaje komandu korpusa budućem nosiocu mačeva za Viteški krst SS-Gruppenführer-u Vilhelmu Bitrihu. Na dan 1. avgust Hauser je unapređen u SS-Oberstgruppenführer (ekvivalent general-pukovnik). Taj čin su dostigla samo još tri oficira SS-a: Jozef Ditrih, Kurt Dalueg i Franc Švarc.

7. nemačka armija učestvovala je u najtežim odbrambenim borbama u centru desanta. U teškim borbama Hauserove jedinice povremeno su dovodile savezničku vojsku u tešku situaciju, ali nisu uspele gotovo nigde da zaustave njihovo napredovanje, da bi se na kraju (19. avgust 1944. godine) ogroman broj vojnika 7. armije našao opkoljen u takozvanom Džepu kod Faleza.

Zahvaljujući Bitrihu koji je sa II SS oklopnim korpusom uspeo da probije obruč, 50.000 nemačkih vojnika zajedno sa teško ranjenim Hauserom je uspelo da se izvuče iz obruča. Nakon ranjavanja Hausera, novi komandant 7. armije postao je general Brandenberger, koji ju je vodio do marta 1945.

Kao priznanje za uspešnu odbranu u Narmandiji, Hauser je dobio mačeve za hrastovo lišće Viteškog krsta (11. nosilac ovog odlikovanja u SS-u). Hauser je zamenio Himlera 23. januara 1945. godine na mestu komandanta grupe armija „Gornja Rajna“. Međutim 29. januara grupa armije „Gornja Rajna“ je rasformirana, pa Hauser preuzima komandu nad grupom armija „G“ u Oberhajmu. U sastavu ove grupe armija nalazile su se: 1. armija, 7. armija i 19. armija. Osnovni zadatak Hausera bio je odbrana Manhajma, Hajdelberga i Karlsruea.

2. aprila 1945. godine Hauser je tražio od Hitlera dozvolu za povlačenje u dubinu nemačke teritorije. Nakon intenzivne debate sa Hitlerom, on je smenjen sa položaja komandanta grupe armije „G“ a na njegovo mesto došao je General Šulc. 8. maja 1945. godine Hauser se predao američkoj vojsci.

Posle rata

Hauser je ostao u vojnom zarobljeništvu sve do 1949. godine. Na Međunarodnom sudu u Nirnbergu (vidi:Nirnberški proces) je bio glavni svedok odbrane SS-a. Osuđen je na dve godine radnog zatvora.

Godine 1951. Paul Hauser, Feliks Štajner, Jozef Ditrih i Kurt Majer su osnovali savez veterana SS-a (HIAG) i borili se bezuspešno za priznavanje Vafen-SS-a kao četvrti rod vojske u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Kao predsednik te organizacije on je zastupao strogu razliku između borbenih jedinica Vafen-SS i SS jedinica odgovornih za koncetracione logore.

Autor je dve knjige Waffen-SS im Einsatz i Soldaten wie andere auch

Paul Hauser je umro u 92. godini 21. decembra 1972. godine u Ludvigsburgu, Virtemberg. Sahranjen je na minhenskom groblju Valfridhof.