Potisko-pomoriška vojna krajina

Vojna granica u Pomorišju i Potisju posle 1699. godine

Pomorišje i Potisje posle posle 1751. godine

Graničar iz Pomorišja, prva polovina 18. veka

Potisko-pomoriška vojna krajina, ili samo Potisko-pomoriška krajina,bila je deo Vojne krajine u oblasti Potisja i Pomorišja, koja je trajala u prvoj polovini 18. veka. Potisko-pomoriška vojna granica je ostavila veliki uticaj na istoriju Vojvodine i sudbinu Srba na tlu današnje Mađarske i Rumunije.

Istorijat

Krajem Velikog bečkog rata (1683–1699) u najvišim političkim krugovima Habzburškog carstva postavljena su bila dva pitanja: odbrana granica prema Turskoj na Savi, Dunavu, Tisi i Morišu, kao i pitanje uključivanja tu naseljenih Srba u okviru monarhije. Preovladalo je mišljenje da Srbima treba dati povlastice, koje ne bi uključivale pitanje zasebnog područja (na traženje ugarskog plemstva) u cilju njihovog uključivanja u novostvorenu Vojnu krajinu. Konačno, zaseban odbor u Beču je 1702. godine sproveo ovu odluku stvaranjem Posavsko-podunavske i Potisko-pomoriške vojne granice sa tačno ucrtanim granicama, u delu Habzburškog carstva prema Osmanskom carstvu.

Prvi veći izazov je, međutim, došao 1703. godine Rakocijevim ustankom iz unutrašnje Ugarske. Srbi, koji su bili na strani Bečkog dvora, su aktivno učestvovali u borbama. Ovde su posebno učestvovali graničari iz Potisko-pomoriške vojne granice, kao najisturenije ka severu. Ovo ratovanje je trajalo do 1711. godine.

Predah nije dugo trajao, već je u razdoblju 1716–1718. došlo do novog raza, tzv. Austro-turskog rata. Graničari (najviše Srbi) su dali velike žrtve u ovom ratu, a posle uspešno završnog rata dočekale su ih velike poteškoće sa Bečom. Ovo je posebno bilo izraženo u slučaju Potisko-pomoriške vojne granice, koja se našla udaljeno od nove državne granice na Savi i Dunavu, pa je pretila mogućnost njihove „provincijalizacije“, tj. pokmećivanja graničara. Vojni vrhovi u Beču, sa princom Evgenijem Savojskim na čelu, uspeli da granicu očuvaju od razvojačenja, uz određene ustupke graničara.

Razdoblje 1718—1733. bilo je mirno za graničare u Potisju i Pomorišju, a potom sledi učešće graničara u nizu ratova i buna: Rat u Italiji 1733, Austro-turski rat 1737–1739., buna Vlaha u Banatu 1738, Rat za Austrijsko nasleđe 1740. Pored toga, 1735. godine došlo je i do bune samih graničara, ponajviše u Pomorišju. Ova buna se najviše vezuje za ime Pere Segedinca.

Međutim, svakako da je posle 1718. godine i pomeranja granice ka jugu položaj Potisko-pomoriške vojne granice postao neizvesniji. Poseban otvor prema postojanju granice ovde su davale uprave okolnih ugarskih županija, kao i uprave značajnih slobodnih kraljevskih gradova, poput Segedina i Arada. Glavni razlog bio je smanjenje nameta, koje su uživali graničari, a koje su posredno smanjivale prihode županija i gradova, odnosno ugarskog plemstva, koje je tu imalo odlučujuću moć.

1741. godine carica Marija Terezija, tokom Rata za austrijsko nasleđe, u cilju podrške od strane ugarskog plemstva, počinje prve mere u cilju razvojačenja vojne krajine. Ove mere su postepeno primenjivane, tako da je Potisko-Pomoriška granica razvojačena do 1751. godine.

Ukidanjem Potisko-Pomoriške granice, mada relativno kratkotrajne tvorevine, ostavio je veliki uticaj na srpski živalj na prostoru Pomorišja i Potisja. Sledećih godina značajan broj Srba-graničara u želji da izbegne pokmećivanje se preselio južnije, na novu granicu na jugu Banata, ili dalje, u Rusiju. Nekada čisto srpska naselja na Tisi i Morišu veoma brzo su izgubila „srpski karakter“, pa su kasnije ostala na samom rubu srpstva u Panoniji.

Život graničara

Graničari su gotovo u većem delu bili seosko stanovništvo. U gradovima su bili prisutni različiti etnosi, pa je pored Srba, Mađara, Nemaca, vezanih za samu vojnu krajinu, bilo i Cincara, Grka, Jermena, kao trgovaca sa juga i istoka.

Privreda u Potisko-pomoriškoj vojnoj granici sastojala se mahom od stočarstva, ratarstva, ribolova i trgovine. Posebno je značajno bilo gajenje volova, kao značajno izvora prihoda stanovništva.

Veliki ugled i moć imali su oficiri vojne granice. Vremenom su oni stekli značajne posede i bitnu ulogu u trgovini, pa se stvaraju „prave loze“: Vulinih, Julinaca, Zaka, Zorića u potiskom delu, i Tekelija, Ševića, Horvata i drugih u pomoriškom delu granice.

Vidi još

• Pomorišje
• Potisje
• Ferenc II Rakoci
• Potiski okrug
• Velikokikindski dištrikt

Literatura

• Gavrilović, Slavko (2005). „Nove vojne granice u Sremu, Potisju i Pomorišju kao primarne oblasti migracija u Rusko carstvo u 18. veku” (PDF). Seoba Srba u Rusko carstvo polovinom 18. veka: Zbornik radova. Novi Sad: Srpsko-ukrajinsko društvo; Arhiv Vojvodine; Muzej grada Novog Sada. str. 19—26. 
• Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivanja potisko-pomoriške granice (1703). Novi Sad: Matica srpska. 
• Ilić-Mandić, Jelena (2015). „Banatska vojna krajina u 18. i 19. veku” (PDF). Usmena tradicija Banatske vojne granice: Zbornik radova. Novi Sad: Matica srpska. str. 17—33. 
• Lemajić, Nenad (2013). „Srpsko stanovništvo Banata i Pomorišja u XV i XVI veku” (PDF). Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine: Istorijski događaji i procesi. Sremska Mitrovica: Istorijski arhiv Srem. str. 7—27.