Program ilegalni

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Program ilegalni (naziv Ministarstva pravde SAD) bila je mreža ruskih agenata koji su bili postavljeni u SAD, gde su za javnost vodili svakodnevne, često porodične živote, a istovremeno su vršili obaveštajne zadatke za Rusku Federaciju. Istraga Federalnog istražnog biroa (FBI) kulminirala je hapšenjem deset agenata 27. juna 2010. i razmenom zatvorenika između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država 9. jula 2010.[1]

Uhapšeni špijuni bili su ruski državljani koje je Ruska spoljna obaveštajna služba (poznata po ruskoj skraćenici SVR) podmetnula u SAD, a većina njih koristila je lažni identitet.[2] Predstavljajući se kao obični američki građani, pokušali su da izgrade kontakte sa akademicima, industrijalcima i kreatorima politike kako bi dobili pristup obaveštajnim podacima. Oni su bili meta višegodišnje istrage FBI. Istraga, nazvana Operacija Priče o duhovima, kulminirala je krajem juna 2010. hapšenjem deset ljudi u SAD i hapšenjem jedanaeste osobe na Kipru.[2] Deset agenata spavača optuženo je za „izvršavanje dugoročnih zadataka u Sjedinjenim Državama u ime Ruske Federacije.[3][4][5]

Osumnjičeni uhapšen na Kipru preskočio je jemstvo dan nakon hapšenja.[6] Dvanaesta osoba, ruski državljanin koji je radio za Microsoft, takođe je uhapšena otprilike u isto vreme i deportovana 13. jula 2010.[7] Dokumenti moskovskog suda objavljeni 27. juna 2011. otkrivaju da su još dva ruska agenta, za koje Rusija tvrdi da su poznati FBI, uspela da pobegnu iz SAD, a da nisu uhapšeni.[8]

Deset agenata prebačeno je u Beč 9. jula 2010, ubrzo nakon što su se izjasnili krivim po optužbama da se nisu registrovali kao predstavnici strane vlade. Istog dana, agenti su razmenjeni za četiri ruska državljana, od kojih je trojica osuđena i zatvorena od strane Rusije zbog špijunaže (veleizdaje) u ime SAD i Velike Britanije.[9]

Dana 31. oktobra 2011. godine, FBI je javno objavio nekoliko desetina fotografija, snimaka sa video nadzora i dokumenata u vezi sa njegovom istragom kao odgovor na zahteve Zakona o slobodi informacija.[3][10]

Koristeći falsifikovana dokumenta, neki od špijuna su preuzeli ukradene identitete Amerikanaca, upisali se na američke univerzitete i pridružili se profesionalnim organizacijama kao sredstvo daljeg infiltriranja u vladine krugove.[2][11] Dve osobe su koristile imena Ričard i Sintija Marfi i živele su u Hobokenu, Nju Džersi, sredinom 1990-ih, pre nego što su kupile obližnju kuću u predgrađu Montklera. Još jedan par naveden u sudskim dokumentima bili su novinarka Viki Pelaez i Mihail Vasenkov (koristeći alias Huan Lazaro) u Jonkersu, Njujork . U sudskim podnescima se navodi da su parovi u Rusiji raspoređeni da „kohabitiraju u zemlji u koju su raspoređeni“, i da su imali zajedničku decu kako bi pomogli u održavanju svog dubokog tajnog statusa.[11]

U krivičnim prijavama koje su kasnije podnete raznim federalnim okružnim sudovima navodi se da su ruski agenti u SAD preneli informacije SVR-u putem poruka skrivenih u digitalnim fotografijama, napisanih mastilom koje nestaje, ad hok bežičnim mrežama i kratkotalasnim radio prenosima, kao i putem agenti koji zamenjuju identične torbe dok prolaze jedni pored drugih na stepeništu železničke stanice.[11] Poruke i materijali su prosleđeni na mestima kao što su Grand Central Terminal i Central Park.[12]

Ruski agenti dobili su zadatak od „Moskovskog centra” da izveštavaju o politici SAD u Centralnoj Americi, američkom tumačenju ruske spoljne politike, problemima sa američkom vojnom politikom i „politici Sjedinjenih Država u vezi sa upotrebom interneta od strane terorista”.[13]

Prema izveštajima medija, planiranje FBI-a da uhapsi „ilegalne“ počelo je sredinom juna 2010. godine, ali su akciju navodno ubrzali neki članovi grupe koji nameravaju da putuju van SAD, kao i sve veća zabrinutost Ane Čepman o tome da su bili razotkriveni.[14][15][16] Vladimir Gurijev je planirao da otputuje u Francusku, a možda i u Rusiju, Bezrukov je planirao da putuje van SAD sa svojim sinom,[16] a Čepmen je u telefonskom pozivu njenom ocu dan pre hapšenja rekla da sumnja da je možda otkrivena[14][15] i planirana je da ode u Moskvu sredinom jula 2010.[16]

Američke vlasti su 27. juna 2010. uhapsile deset agenata umešanih u seriju racija u Bostonu, Montkleru (Nju Džersi), Jonkersu i Severnoj Virdžiniji. Oni su optužili te pojedince za pranje novca i neregistrovanje kao agenti strane vlade. Nisu podignute optužbe da su umešani pojedinci dobili pristup poverljivom materijalu, iako su uspostavljeni kontakti sa bivšim obaveštajnim zvaničnikom i naučnikom koji je učestvovao u razvoju bombi za uništavanje bunkera.[11][17]

Jedan od osumnjičenih, pod imenom Kristofer R. Metsos, priveden je 29. juna 2010.[18] dok je pokušavao da otputuje sa Kipra za Budimpeštu, ali je pušten uz kauciju i potom nestao.[17][19]

Nije bilo dokaza da su se osuđeni agenti poznavali mimo svojih supružnika; vojni analitičar Pavel Felgenhauer smatrao je da oni stoga ne predstavljaju „špijunski lanac“.

Ubrzo nakon hapšenja, Gardijan je prokomentarisao: „Operacija FBI predstavlja najveći prodor SVR komunikacija u poslednje vreme. FBI je čitao njihove mejlove, dešifrovao njihove informacije, čitao ugrađene šifrovane tekstove na slikama postavljenim na mreži, prisluškivao njihove mobilne telefone, snimao prenos vreća novca i poruka nevidljivim mastilom od jednog agenta do drugog i hakovao njihov lažni potraživanja troškova... Zanatstvo koje je koristio navodni lanac SVR bilo je amatersko, i od njega će se naježiti rivalske obaveštajne organizacije u Rusiji. Ovo je bilo zeznuto u zaista epskim razmerama. Nisu otkrivene nikakve tajne o bombama koje su razbijale bunkere, ali je mreža izdana... Biti otkriven špijunski lanac pre nego što su zaista mogli da urade bilo kakvo ozbiljno špijuniranje je dvostruko neprijatno.“[20]

Poklapajući se sa danom razmene zarobljenika, 9. jula 2010. prijavljena je smrt istaknutog ruskog prebega Sergeja Tretjakova, koji je umro u SAD 13. juna 2010.[21] Izveštaj lekara sa Floride, objavljen 20. septembra 2010, navodi nesreću i tumor kao uzrok smrti.[22] Kao odgovor na navode u medijima da je možda dojavio američkim vlastima o nekim od „ilegalnih“,[23] Tretjakovljev koautor Pit Erli, pozivajući se na anonimne „dobro obaveštene“ izvore, rekao je u julu 2010. da Tretjakov nije bio upoznat sa slučajem ruskih "ilegalaca".[24]

U izdanju Komersant od 11. novembra 2010. objavljen je članak[25][26] koji je, pozivajući se na neimenovane izvore iz ruske vlade, sadržao navode da je „ilegalcima“ prstima prstao viši oficir SVR po imenu „pukovnik Ščerbakov“ ( prema neimenovanom bivšem izvoru CIA-e, njegovo puno ime bi moglo biti Aleksandr Vasilьevič Щerbakov, Alexander Vasilievich Shcherbakov).[27] Potonji je, prema izvorima lista, bio na čelu „američkog“ odeljenja SVR zaduženog za „ilegale“ i otišao iz Rusije u SAD „tri dana pre junske posete Dmitrija Medvedeva SAD“[25] Prema prema izvorima drugih medija, ime „Ščerbakov“ je bilo izmišljeno, a brojni stručnjaci i komentatori su mnoge navode u članku ocenili kao sumnjive ili neverovatne.[26][28][29] Ipak, neki komentari ruskog predsednika Medvedeva narednog dana protumačeni su kao indirektna potvrda prebega na visokom nivou u ruskom obaveštajnom aparatu.[30][31] Interfaks je 15. novembra 2010. citirao neimenovane izvore u ruskoj obaveštajnoj službi koji tvrde da je pravo ime prebegnika koji je bio prvenstveno odgovoran za otkrivanje desetorice osuđenih agenata Aleksandar Potejev (navodno, njegovo puno ime je Aleksandr Nikolajevič Poteev, Aleksandr Nikolayevich Poteyev),[32][33] koji je bio pukovnik u SVR-u i bio zamenik načelnika američkog odeljenja u okviru Uprave „S“ SVR-a („S“ nadgleda ilegalce).[34][33] Prema neimenovanom izvoru Interfaksa, osoba po imenu Ščerbakov je zaista bila na visokom položaju u SVR i „prebegla pre oko dve godine“.[34][35]

Agenti koje je FBI uhapsio 27. juna 2010[uredi | uredi izvor]

Ana Čepmen[uredi | uredi izvor]

Ana Čepmen
Ana Čepman i tajni agent sastaju se u kafiću u Njujorku, 26. juna 2010.

Ana Čepmen - devojačko prezime Anna Vasil'evna Kushchenko —uhapšena je sa još devet osoba 2010. Prema američkim vlastima, njeno ranije ime je Anja Kuščenko[2][36] i ona je Volgograđanka. (Prema nekim izveštajima, rođena je u Ukrajini)[37] Njen otac je bio zaposlen u ruskoj ambasadi u Najrobiju, Kenija . Magistrirala je ekonomiju na Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda u Moskvi. Kasnije je radila u Londonu u NetJets, Barclays Bank i drugim kompanijama.[traži se izvor]

Dana 5. jula 2010, One India je izvestila da je Čepmenova možda bila regrutovana da postane agent kada je bila u Ujedinjenom Kraljevstvu, navodeći Olega Gordijevskog i Aleksa Čepmena kao izvore i da je hitna istraga u toku obaveštajnih struktura UK, kako bi se utvrdilo da li je Čapmen organizovana ćelije spavače u Ujedinjenom Kraljevstvu.[38]

Čepmenovi prethodni sastanci sa njenim ruskim rukovodiocima bili su sredom; ne licem u lice; isključivo za prenos informacija preko šifrovanih privatnih računarskih mreža[14] u Barnes & Noble ili Starbacks.[2][39] Tako je njena sumnja izazvala kada ju je doušnik FBI, koji se predstavljao kao ruski konzularni službenik po imenu „Roman“, u subotu 26. juna zamolio da dođe u Njujork iz Konektikata, gde je provela vikend.[14] Njene sumnje su se povećale kada se ispostavilo da je „Roman“ čovek koga nije poznavala koji je od nje tražio da preda lažni pasoš Sjedinjenih Država drugom agentu koji spava na sastanku licem u lice.[2] Zadatak prenosa lažnog američkog pasoša drugom ruskom agentu na sastanku licem u lice bio je iznad svega što joj je Moskovski centar ranije dodelio.[traži se izvor]

Posle susreta sa „Romanom“, Čepmen je kupio novi mobilni telefon i dve telefonske kartice.[14] Pozvala je svog oca u Moskvu i još jednu osobu u Njujork. FBI je pratio pozive.[14]

Čepmen je predala svoj pasoš u policijsku stanicu 1. stanice u Njujorku, ali ga je FBI ispitao i uhapsio.[14][15]

Prema rečima njenog američkog advokata Roberta Bauma, dok je bila u američkom zatvoru, plašila se da će biti deportovana.[40] Kada je njena deportacija postala neizbežna, rekla je da će otići da živi u Londonu sa svojim pasošem Ujedinjenog Kraljevstva, ali joj je pasoš kasnije oduzez.[41][42] Nakon njene deportacije u Rusiju, u julu 2010, Robert Baum je ponovio da njegova klijentkinja želi da ostane u SAD. Takođe je rekao da je „posebno uznemirena“ oduzimanjem britanskog državljanstva i isključenjem iz zemlje.[43]

Dana 8. avgusta 2010, britanski tabloid Sandej Ekspres citirao je neidentifikovani „izvor blizak MI6 “ koji je rekao: „Postojao je dogovor na stolu neposredno pre nego što je uhvatila svoj linijski let za Moskvu. Tajna služba ju je presrela na povratku iz Amerike za Beč, gde je njen avion sleteo da dopuni gorivo. MI6 je želeo da sazna za druge 'ilegalce' - ruske špijunske ćelije - koji se kriju u Ujedinjenom Kraljevstvu, pa su joj dali ponudu. Zauzvrat su joj ponudili da joj vrate britansko državljanstvo i da joj dozvole da se nastani u Londonu. Međutim, Ana nije imala ništa od toga i rekla im je bez sumnje da želi da se vrati u Rusiju.“[44]

U septembru 2010. nemački časopis Der Spiegel izvestila je da je Čepmenova rekla da joj je SVR zabranio da govori bilo šta o svojim aktivnostima u SAD.[45]

Mihail Anatoljevič Vasenkov (Huan Lazaro) i Viki Pelaez[uredi | uredi izvor]

Viki Pelaez, državljanka Perua i državljanka SAD, [46] i Mihail Anatoljevič Vasenkov Mikhail Anatolyevich Vasenkov,[47] ruski državljanin, uhapšeni su u svojoj kući u Jonkersu u Njujorku. Oboje su priznali da su ruski agenti.[2][48] Par ima zajedničkog sina, a Pelaez takođe ima sina iz prethodnog braka.[49]

Prema izveštaju The Wall Street Journal početkom avgusta 2010. godine, pravi Huan Lazaro je umro od respiratorne insuficijencije 1947. u Urugvaju u dobi od 3 godine, a Vasenkov je verovatno koristio izvod iz matične knjige rođenih mrtvog mališana da izgradi ličnost.[50] Prema dosijeu koji vodi peruansko ministarstvo unutrašnjih poslova, a koji je citirao The Wall Street Journal, Vasenkov je 13. marta 1976. leteo iz Madrida u Limu sa urugvajskim pasošem na ime Huan Hose Lazaro Fuentes. Na dopisnici jedne španske duvanske kompanije nosio je pismo u kojem je pisalo da su ga angažovali za istraživanje tržišta u Peruu. Dve godine kasnije, dostavio je kopije pasoša i urugvajskog izvoda iz 1943. godine sa pismom u kojem je od peruanskog vojnog diktatora Fransiska Moralesa Bermudeza (zemljom je tada upravljala hunta naklonjena SAD) tražio peruansko državljanstvo, koje je Peru dodelio 1979. godine[50]

Godine 1983. "Huan Lazaro" se oženio Viki Pelaez. Pelaez je bio televizijski reporter u Peruu i kolumnista u El Diario La Prensa u Njujorku. U svojim spisima, Pelaez je često kritikovala američku politiku u Latinskoj Americi i podržavala oslobodilačke pokrete u tim zemljama. Godine 1985. Pelaez i "Lazaro" su se preselili u Njujork sa njenim sinom iz prethodne veze.[50]

„Huan Lazaro“ je 1990. godine napisao članak za evropsku publikaciju koji je „sjajno“ govorio o gerilskom pokretu Sjajni put.[51] Opisan je kao „novinar i antropolog“ u knjizi Žene i revolucija: Globalni izraz iz 1998. godine, za koju je dao doprinos autoru.[52] Vasenkov je studirao na Novoj školi za društvena istraživanja i predavao je nastavu o politici Latinske Amerike i Kariba na Baruh koledžu tokom jednog semestra tokom školske 2008–2009. godine kao vanredni profesor.[53] Prema izveštaju Njujork tajmsa od 29. juna 2010, Vasenkov je bio istaknuti protivnik američke spoljne politike u nastavi: „On je tvrdio da su ratovi u Iraku i Avganistanu bili trik za pravljenje novca za korporativnu Ameriku. Pohvalio je predsednika Venecuele Uga Čavesa i omalovažavao predsednika Kolumbije Alvara Uribea kao pijuna paravojnih grupa koje imaju široku kontrolu nad trgovinom drogom.“[53] Najmanje jedan student se žalio na Vasenkovljevu nastavu i pušten je na kraju semestra.[53] Predsedavajući odeljenja je izvestio da Vasenkovljeva uputstva nisu bila na nivou standarda, što je dovelo do toga da je predavao samo jedan semestar, ali da se ne seća nikakve kontroverze oko bilo kakvih antiameričkih stavova.[53]

Američki zvaničnici su izvestili da je Vasenkov 27. juna 2010. priznao da je špijun i da „Huan Lazaro“ nije njegovo pravo ime, iako je odbio da kaže svoj pravi identitet.[2] Dodatno je naveo da nije rođen u Urugvaju i da je Pelaez u njegovo ime dostavljao pisma ruskim vlastima.[54] Kasnije je objavljeno da je Lazarovo pravo ime Mihail Vasenkov.[49] U novembru 2010, ruski list Komersant objavio je navode ruskih anonimnih izvora[25] da su Vasenkovu, dok je bio u američkom pritvoru, slomljena tri rebra i nogu od strane istražitelja koji su pokušavali da izvuku više informacija od njega – tvrdnja koju su stručnjaci ocenili kao veoma neverovatna. Članak Komersant-a takođe citira neimenovane izvore iz ruske vlade[25] da je Vasenkovu predočen lični dosije SVR o njemu koji je dobio preko višeg prebega SVR-a („pukovnik Ščerbakov“),[26] nakon čega je bio primoran da prizna svoju Pravo ime.

The Vall Street Journal je 7. avgusta 2010. citirao američkog advokata Vasenkova, Genesis Peduto, koji mu je rekao da mu je klijent telefonom nagovestio da želi da ode iz Moskve u Peru: „On ne želi da ostane u Rusiji. Kaže da je Huan Lazaro i da nije iz Rusije i da ne govori ruski. Želi da bude tamo gde njegova žena ide, u njenu rodnu zemlju, gde će Huanu mlađem biti lakše da ga poseti. Porodica je na prvom mestu.“[50][55][56]

Andrej Bezrukov i Jelena Vavilova (Donald Hitfild i Trejsi Li En Foli)[uredi | uredi izvor]

Andrej Bezrukov (Donald Hitfild) i Jelena Vavilova (Trejsi Li En Foli) priznao je da je i ruski državljanin i ruski agent.[57] Agenti imaju dva sina Aleksandra i Timotija, koji su, u vreme hapšenja roditelja, imali 16 i 20 godina[49] Sinovi su nepokolebljivi u stavu da nisu imali pojma o pravom identitetu svojih roditelja;[58] neimenovani američki zvaničnici rekli su, bez pružanja dokaza, da su roditelji otkrili svoj pravi identitet starijem sinu mnogo pre hapšenja.[59]

Bezrukov i njegova supruga Jelena Vavilova imali su dom u Kembridžu, Masačusetsu. Hitfild je stekao diplomu MPA na Državnoj školi Džona F. Kenedija na Univerzitetu Harvard. Hitfild je tvrdio da je bio sin kanadskog diplomate i da je studirao u školi u Češkoj. Kolega koji je završio školu Kenedi primetio je da je Hitfild pažljivo pratio svojih skoro 200 klasića, među kojima je bio i predsednik Meksika Felipe Kalderon. Par je uhapšen 27. juna 2010.[60]

Dana 16. jula 2010. godine, nakon njegovog hapšenja i deportacije, Harvard je ukinuo Hitfildovu diplomu na osnovu njegovog pogrešnog predstavljanja njegovog identiteta u prijavi.[61][62]

Bezrukov je bio profesionalni član World Future Society, kojeg je Boston Herald opisao kao „tink tenk o budućim tehnologijama koji održava konferencije na kojima učestvuju vrhunski naučnici iz vlade“.[63] Leon Fuerth, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost potpredsednika SAD Ala Gorea, govorio je na konferenciji Svetsko društvo budućnosti 2008. u Vašingtonu, zajedno sa profesorom Univerziteta Džordž Vašington Vilijamom Halalom.[64] U članku Volstrit džurnala od 2. jula 2010. navodi se da je Firt priznao da je sreo Hitfilda nakon govora koji je održao. U istom članku, Halal je opisao svoju vezu sa Hitfildom kao benignu; „Naleteo bih na njega na sastancima... Nemam informacije koje bi imale bilo kakvu bezbednosnu vrednost... Sve što sam dao Donu govorio je naširoko i lako dostupno na internetu."[65] Bezrukov je bio izvršni direktor Future Map, konsultantske kompanije uključene u vladine i korporativne sisteme pripravnosti.[66]

Bezrukova supruga za pokrivanje, Jelena Vavilova, radila je za Redfin, firmu za nekretnine u Somervilu, Masačusets.[67] Tvrdila je da je iz Kanade, ali je takođe putovala sa britanskim pasošem.[68]

U julu 2012, pozivajući se na sadašnje i bivše američke zvaničnike, The Wall Street Journal je objavio da je par pripremio svog sina Tima Folija za buduću špijunsku karijeru. Imao je 20 godina kada su mu roditelji uhapšeni i upravo je završio drugu godinu na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu. On i njegov mlađi brat otputovali su u Rusiju u julu 2010. da upoznaju svoje roditelje nakon deportacije.[58] Obojica nisu mogli da se vrate u SAD.[69] Sinovi, rođeni u Kanadi i smatraju se Kanađanima, a u Moskvi se nisu osećali kao kod kuće, nisu mogli da povrate kanadsko državljanstvo, odbijene su im vize za Kanadu, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo, pa su zbog toga nisu mogli da upišu fakultet. mesta koja su im bila ponuđena.[59] Do 2018. oba sina su dobila sudske sporove u Saveznom apelacionom sudu kako bi potvrdili svoje kanadsko državljanstvo; presudu je potvrdio Vrhovni sud Kanade 19. decembra 2019. Odluka je postavila važan administrativni presedan. U martu 2018, Aleksandar (koji se prezivao po majci Vavilov) je dobio kanadski pasoš i vratio se u Kanadu, dok je čekao presudu Vrhovnog suda.[70]

Glavni agent FBI-a protiv špijunskog para bio je Peter Strzok.[71]

Od avgusta 2019. par je živeo u Moskvi; Bezrukov je predavao na univerzitetu i obavljao konsultantske poslove za naftnu kompaniju, dok Vavilova „takođe ima konsultantsku ulogu u kompaniji“, navodi se u članku koji je objavio Gardijan.[72]

Vladimir i Lidija Gurjev (Ričard i Sintija Marfi)[uredi | uredi izvor]

Vladimir Gurjev[47] (alijas Ričard Marfi) i Lidija Gurijeva (alijas Sintija Marfi) bili su ruski agenti u Nju Džersiju.[57]

Lidija Gurijeva je pohađala školu u Sjedinjenim Državama, stekla dve osnovne diplome na Univerzitetu u Njujorku i MBA na Kolumbija Biznis Skul.[73] Sintija Marfi je 2009. godine razvila kontakte u finansijskim krugovima Njujorka kao sredstvo za dobijanje detalja o globalnom tržištu zlata.[74] Lidija je pokušavala da neguje odnos sa Alanom Patrikofom, rizičnim kapitalistom koji je kopredsedavao predsedničkom kandidaturom Hilari Klinton 2008. i pokušavala je da „pokušava da izgradi odnose malo po malo“.[75] Lidija Gurijeva je bila potpredsednica Morea Financial Services u Njujorku.[66]

Vladimir Gurjev je obezbedio novac i opremu Kuciku (vidi dole) na sastanku 2004. u Kolumbus krugu u Njujorku i 2009, gde je dato 150.000 dolara i fleš disk. Kada kompjuterski program nije radio, Gurjev je Kuciku isporučio laptop računar koji je Gurjev doneo iz Moskve.[46]

Vladimir i Lidija Gurijeva uhapšeni su u svojoj kući u ulici Market 31 u Montkleru u Nju Džersiju. Par ima dve maloletne ćerke, sa 11 i 9 godina u vreme hapšenja.[49] Vladimir Gurijev je koristio lažni izvod iz matične knjige rođenih koji je tvrdio da je rođen u Filadelfiji, dok je njegova supruga rekla da je rođena u Njujorku kao "Sintija A. Hopkins".[74] Njih dvoje su ranije živeli u stanu u Hobokenu u Nju Džersiju, nakon što su stigli u Sjedinjene Američke Države sredinom 1990-ih. Zatim su kupili kuću u predgrađu Montklera za 481.000 dolara 2008. Kada su je kupili, par se prepirao sa svojim rukovaocima ko će zvanično biti vlasnik kuće, a konačna odluka je bila da ona bude u vlasništvu „Moskovskog centra”.[74]

Profesorka Nina Hruščova, koja je tri godine radila kao Vladimirov fakultetski savetnik u The New School, počevši od 2002, rekla je u julu 2010. da joj je bilo teško da otkrije navodnog rođenog Filadelfije : „Uvek sam bila zbunjena nedoslednošću između potpuno Amerikanaca ime i potpuno rusko ponašanje... Imao je tvrd ruski naglasak i neverovatno nesrećnu rusku ličnost.“[76]

Vladimira Gurjeva je njegova supruga kritikovala zbog lošeg prikupljanja informacija; predložila mu je da stupa u kontakt sa pojedincima koji su povezani sa Belom kućom.[77] Par je takođe imao zadatak da dobije informacije o američkoj politici u Avganistanu, nuklearnom programu Irana i najnovijim pregovorima o smanjenju strateškog naoružanja.[74]

Mihail Kucik i Natalija Pereverzeva (Majkl Zotoli i Patriša Majls)[uredi | uredi izvor]

Mihail Kucik (Majkl Zotoli) i Natalija Pereverzeva (Patriša Majls) bili su agenti u Sijetlu, Vašington, i, kasnije, Arlington, Virdžinija. Izgleda da su u 40-im godinama. Kutsik je došao u SAD 2001, a Pereverzeva 2003, prema FBI. On je tvrdio da je Amerikanac, ali je imao jak naglasak, a ona je tvrdila da je Kanađanka, ali su komšije rekli da je zvučala kao Jugoslovenka. Živeli su u oblasti Sijetla u Vašingtonu oko dve godine i oboje su pohađali Univerzitet u Vašingtonu, Botel, gde su stekli diplome iz biznisa. Zotoli je tokom godina radio za nekoliko različitih poslova, uključujući računovođu telekom kompanije, prodavca automobila i zaposlenog u firmi za telekonferencije. Pereverzeva je bila majka koja je ostala kod kuće i brinula se o njihovom malom sinu po imenu Keni; drugi sin je rođen krajem 2009. Nakon što je Kutsik izgubio posao 2009. godine, preselili su se sa decom u |Arlington, Virdžinija, kasnije te godine. Nakon što su njihovi roditelji uhapšeni, dogovoreno je da se deca pošalju u Rusiju.[49][78]

Kucik i Pereverzeva su priznali krivicu za „zaveru da se ponašaju kao neregistrovani agent strane zemlje“.[49] Izgledali su kao običan bračni par sa dvoje male dece.[49] Međutim, američke vlasti navode da su oboje špijunirali za Rusiju u SAD od najmanje 2004. godine. Oni su u svom stanu u Sijetlu u neboderu primili posebno kodirane radio prenose, a FBI je tajno ušao u njihov dom, gde su pronašli nasumične brojeve koji se koriste za dekodiranje „radiograma“. Kutsik je primio novac od Gurijeva (Marfija) u Kolumbus krugu u Njujorku 2004. godine, dok je Pereverzeva stajala kao posmatrač.[46] Godine 2006, FBI ih je fotografisao kako posećuju oblast Vurtsboro u Njujorku, gde su iskopali snop novca na polju koje je Metsos[46] stavio tamo dve godine ranije. Kutsik je ponovo posetio Njujork 2009. godine, gde je očigledno dobio 150.000 dolara u gotovini i fleš disk od Marfija.[46][78] Kutsik je komunicirao sa SVR koristeći laptop koji je Gurjev doneo iz Moskve nakon što kompjuterski program koji mu je isporučen nije funkcionisao.[46]

Kucik i Pereverzeva uhapšeni su 27. juna 2010. u svojoj kući u Arlingtonu u Virdžiniji.[79] Oboje su imali porodice koje žive u Rusiji i tužioci su tvrdili da se kaucija odbija pod datim okolnostima.[80]

Datuma 13. januara 2011, ruski monopol naftovoda, Transnjeft, potvrdio je da je Natalija Pereverzeva imenovana za savetnika za spoljno-ekonomske odnose predsednika kompanije Nikolaja Tokareva.[81][82]

Mikhail Semenko[uredi | uredi izvor]

Mihail Semenko

Mihail Semenko je bio jedan od dvojice agenata koji su „operisali pod svojim pravim imenom“.[83] Navodi se da je studirao godinu dana na Harbinskom tehnološkom institutu. Takođe je pohađao školu i diplomirao u SAD na na Univerzitetu Seton Hol, a jedna od diploma bila jesa Vajthed škole za diplomatije. Tečno govori engleski, mandarinski, ruski i španski. Kasnije je radio za Conference Board u Njujorku 2009. godine, a tokom 2009–2010. navodno je radio u Travel All Russia, turističkoj agenciji u Arlingtonu, Virdžinija, pomažući kineskim i latinoameričkim putnicima da planiraju putovanja.[84] Činilo se da je u kasnim dvadesetim; njegove komšije su rekle da je on bio moderan čovek koji je vozio automobil Mercedes S500 i sa svojom devojkom pričao ruski.[68]

Semenka je prvi put primetio FBI 5. juna kada je koristio računar u restoranu za slanje šifrovanih poruka, verovatno u automobil parkiran u restoranu koji je imao ruske diplomatske tablice i koji je vozio ruski zvaničnik za koga se znalo da je prebacio novac drugim ruskim agentima spavačima 2004. godine.[85]

Dana 26. juna 2010. ili približno tog datuma, Semenko se sastao sa prikrivenim agentom FBI-a koji je navodno bio ruski agent i prihvatio 5.000 dolara, koje je isporučio na lokaciju u parku u Arlingtonu u Virdžiniji.[86] Predaja je realizovana u 11:06 ujutru i Semenko je kasnije tog dana uhapšen u svojoj rezidenciji u Arlingtonu u Virdžiniji, predgrađu Vašingtona.[49][85]

Drugi pretpostavljeni agenti[uredi | uredi izvor]

„Kristofer Metsos“ (Pavel Kapustin)[uredi | uredi izvor]

Čovek poznat po imenu „Kristofer Metsos“ navodno je bio čovek za novac i glavni posrednik iza Ilegalnog programa i SVR.

Dana 29. juna 2010. godine, postupajući po obaveštenju Interpola, policija je uhapsila 55-godišnjeg muškarca na međunarodnom aerodromu Larnaka na Kipru dok se spremao da se ukrca u avion za Budimpeštu . Pušten je nakon što je uplatio 27.000 evra za kauciju i rečeno mu je da se nakon toga javi u policijsku stanicu, ali je to preskočio i očigledno pobegao iz zemlje.

Prema informacijama američkih vlasti ubrzo nakon njegovog leta, „Metsos“, koji je putovao sa kanadskim pasošem i tvrdio da je Kanađanin, redovno je putovao u SAD da isporuči novac svojim kolegama ruskim špijunima; on bi obično ostavljao novac na lokacijama u oblasti Njujorka, uključujući kafić, restoran i stanicu metroa.[87] Prema njegovom kiparskom advokatu, „Metsos“ nije imao uočljiv ruski naglasak i opisao je sebe kao stanovnika Kanade koji se razveo pre 15 godina i ima sina koji živi u Parizu.[87]

Mediji su 26. jula 2010. objavili da su državne službe Kanade poništile putnu ispravu izdatu Kristoferu Metsosu.[88]

Krajem jula 2010, ruska politička komentatorka Julija Latinina iznela je teoriju da je „Kristofer Metsos“ možda bio dvostruki agent i da je verovatno sada u SAD; nije navela nikakve izvore.[89][90]

Sudskom presudom pročitanom u Moskvi 27. juna 2011. „Metsos“ je identifikovan kao Pavel Kapustin (Pavel Kapustin), ruski profesionalac za špijunažu, koji je eksfiltriran nakon što je pušten uz kauciju na Kipru.[8]

Aleksej Karetnikov[uredi | uredi izvor]

Dana 13. jula 2010, američka vlada je objavila da je 12., do sada nepoznata, osoba zadržana u pritvoru, a mediji su rekli da je umešana u istu federalnu istragu.[91] Kasnije tog dana, ta osoba je identifikovana kao Aleksej Karetnikov, 23-godišnji bivši početnik softverski tester u Majkrosoftu, koji je uhapšen 28. juna 2010. u Sijetlu.[92] Optužen je za kršenje imigracije i pristao je na deportaciju umesto daljeg sudskog postupka;[92] poslat je u Rusiju 13. jula 2010.[7][93][94] Službenici za sprovođenje zakona rekli su na dan njegove deportacije da Karetnikov nije imao direktne veze sa drugim deportovanim osobama, iako se njegovo ime pojavilo u široj istrazi.[7]

Tehnike komunikacije[uredi | uredi izvor]

FBI je zaplenio laptop Ane Čepman.

Ruski agenti su koristili privatne Vaj-faj mreže, fleš memorijske kartice i tekstualne poruke skrivene u grafičkim slikama za razmenu informacija. Prilagođeni steganografski softver razvijen u Moskvi korišćen je gde su skrivene poruke ubačene u inače bezazlene datoteke. Ovaj program je pokrenut korišćenjem tastera Control-Alt-E i unošenjem lozinke od 27 znakova, koju je FBI pronašao zapisano. Korišćeni su i kodirani rafali podataka koje šalje kratkotalasni radio predajnik.[2][13] Druge metode su uključivale korišćenje nevidljivog mastila i razmenu identičnih kesa na javnim mestima.[95]

U januaru 2010. Ana Čepman je koristila svoj laptop u njujorškom kafiću u 47. ulici da elektronskim putem prenese podatke ruskom zvaničniku koji je prolazio.[2] Dva meseca kasnije, Čepmen je koristila privatnu Vi-Fi mrežu, verovatno u prodavnici Barnes & Noble u ulici Grinvič u Njujorku, da komunicira sa istim ruskim zvaničnikom, koji je bio u blizini.[2] Čapman je koristila proširivač dometa za svoj laptop.[96]

Sudski postupci[uredi | uredi izvor]

Dana 27. juna 2010. specijalni agent FBI-ja Amit Kačija-Patel podneo je zapečaćenu žalbu u kojoj se navodi da je prekršen 18. član Kodeks Sjedinjenih Država, odeljak 951 (zavera da bi delovali kao neregistrovani agenti strane vlade). Sudija za prekršaje Ronald L. Elis izdao je nalog za hapšenje Ane Čepman i Mihaila Semenka.[97][98]

Ujutro 7. jula, dopisnik Rojtersa iz Moskve Gaj Fokonbridž objavio je vest o razmeni špijuna. On je izvestio da je Igor Sutjagin — zatvoren 2004. godine zbog prenošenja tajni britanskoj kompaniji za koju su ruski tužioci rekli da je paravan za CIA — trebalo je da bude zamenjen u okviru dogovora sa SAD o vraćanju ruskih agenata kući. [99]

Na ročištu održanom u saveznom sudu na Menhetnu 8. jula 2010. godine pred sudijom Kimbom Vudom, svih deset optuženih izjasnilo se krivim po jednoj optužbi za tajnu zaveru da bi delovali kao agenti ruske vlade. Iako bi optužba mogla da nosi i do pet godina zatvora, Vašington post je opisao izjašnjavanje kao prvi korak u nečemu što bi mogla biti najveća razmena zarobljenika između Sjedinjenih Država i Rusije od vremena Hladnog rata.[100] Prema sporazumima o priznanju krivice, optuženi su takođe otkrili svoj pravi identitet i svi osim Viki Pelaez priznali su da su državljani Rusije.

Dana 9. jula 2010. godine, državni tužilac Erik Holder rekao je da niko od deset optuženih nije preneo poverljive informacije i da stoga niko nije optužen za špijunažu.[48]

Svi optuženi su osuđeni na već izdržane kazne. Prema pisanju Njujork tajmsa, politički lideri dve zemlje sklopili su dogovor i pre podizanja optužnice — pri čemu su američki tužioci i advokati optuženih igrali minimalnu ulogu. [101]

Razmena zatvorenika[uredi | uredi izvor]

Rojters je 7-8. jula 2010. izvestio da su SAD i Rusija postigle dogovor prema kojem će deset osoba uhapšenih u toj zemlji u okviru Ilegalnog programa biti deportovano u Rusiju u zamenu za pojedince koje je Rusija osudila za špijunažu u ime SAD i UK. U razmenu su uključeni Igor Sutjagin, Aleksandar Zaporoški, Sergej Skripal i Genadij Vasilenko.[102] Sva četvorica su provela dosta vremena u ruskim zatvorima;[103] Najmanje troje zatvorenika u Rusiji osuđeno je za špijuniranje za Ujedinjeno Kraljevstvo ili SAD

Šef kabineta Bele kuće Rahm Emanuel je navodno 8. jula rekao da je predsednik Barak Obama odobrio sporazum o razmeni.[traži se izvor] Zvaničnik administracije je rekao da Obama nije razgovarao sa ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevim o razmeni špijuna, ali da je bio „potpuno informisan i angažovan u tom pitanju“.[100] Izveštava se da postoji širok dogovor u SAD da se agenti brzo deportuju jer nijedna vlada nije želela da slučaj naruši pokušaje da se resetuju njihova veza.[104]

Neposredno pre postizanja sporazuma o razmeni, nuklearni specijalista Igor Sutjagin, jedan od ruskih zatvorenika uključenih u sporazum, prebačen je u moskovski zatvor iz objekta u blizini Arktičkog kruga, a zatim je odleteo u Beč u okviru razmene.[105]

Prema američko-ruskom sporazumu, ruska vlada je pristala da pusti ruske zatvorenike i članove njihovih porodica radi preseljenja. Ruski zatvorenici su služili nekoliko godina u zatvoru, a neki su bili lošeg zdravlja.[106]

Dana 9. jula, svih deset osumnjičenih je deportovano. Državni čarter mlaznjak kompanije Vision Airline napustio je njujorški aerodrom La Gvardia i odleteo do međunarodnog aerodroma Beč preko Bangora, u državi Mejn, na dopunu goriva, a zatim na zamenu oko podneva 9. jula (po lokalnom vremenu). Iz Beča su se vraćala četvorica ruskih zatvorenika – Sutjagin, Zaporoški, Skripal i Vasilenko.[107] Avion je sleteo na RAF Briz Norton u Oksfordširu, u Engleskoj, da bi spustio dvoje razmenjenih ruskih državljana i nastavio ka međunarodnom aerodromu Vašington Dales 9. jula popodne. Mlaznjak ruske vlade Jakovljev Jak-42 vratio se na moskovski aerodrom Moskva-Domodedovo, gde je, nakon sletanja, deset špijuna držano podalje od lokalne i međunarodne štampe.[108]

Kasnije tog dana rusko ministarstvo spoljnih poslova potvrdilo je razmenu četvoro osuđenih za deset ruskih državljana, navodeći „humanitarne razloge i konstruktivan razvoj partnerstva“.

Zatvorenici koje drži Rusija uključeni u razmenu[uredi | uredi izvor]

Igor Sutiagin[uredi | uredi izvor]

Igor Sutjagin 1990-ih

Igor Sutjagin je bio istraživač kontrole naoružanja na Institutu za američke i kanadske studije (ISKAN) Ruske akademije nauka. Uhapšen je 1999. godine, a u aprilu 2004. osuđen na 15 godina teškog rada pod optužbom za veleizdaju. Sakupio je podatke otvorenog koda o ruskim nuklearnim podmornicama i sistemima za upozorenje na rakete, analizirao ih i dostavio britanskoj konsultantskoj firmi. On je uporno negirao da koristi bilo kakve poverljive informacije, a za ISKAN se kaže da nema pristup ruskim poverljivim materijalima.[109] Sutjagin je zadržao svoju nevinost tokom celog suđenja i osude, ali je morao da se izjasni krivim neposredno pre razmene da bi se kvalifikovao za predsedničko pomilovanje. Stejt department SAD i Amnesti internešenel klasifikovali su Sutjagina kao političkog zatvorenika, a ne špijuna.[110] Vašington post je prokomentarisao da se Sutjaginov slučaj razlikuje od ostalih oslobođenih zatvorenika i da je njegovo prvobitno hapšenje možda bilo da upozori Ruse da ne sarađuju sa zapadnim kompanijama i istraživačkim centrima.[110]

Prema njegovim rođacima, Sutjagin se javio kući po dolasku u Veliku Britaniju, rekavši da je smešten na nepoznatoj lokaciji u predgrađu Londona i da su mu britanske vlasti u procesu izdavanja vize za UK.[traži se izvor] Kasnije je njegov advokat potvrdio da je Sutjaginu odobreno da ostane u UK.

Sergej Skripal[uredi | uredi izvor]

Sergej Skripal je bio pukovnik ruske Vojne obaveštajne službe (GRU), koji je uhapšen i osuđen za veleizdaju u Rusiji 2006. godine i osuđen na 13 godina zatvora.[111] Prema tužilaštvu, on je špijunirao za britanski MI6 kao dvostruki agent. Nakon razmene zatvorenika 2010. preselio se u Veliku Britaniju, a 2018. Skripal i njegova ćerka Julija su otrovani nervnim agensom u Solsberiju u Engleskoj.[112] Slučajno su otrovane i tri nepovezane osobe, od kojih je jedna preminula.

Aleksandar Zaporožski[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Zaporoški je bio operativac u Spoljnoj obaveštajnoj službi Rusije. Osuđen je 2003. na 18 godina zatvora zbog tajne saradnje sa SAD. Oslobođen je kao deo razmene nakon što je odležao sedam godina.[111]

Genadi Vasilenko[uredi | uredi izvor]

Genadij Semjonovič Vasilenko je jedina osoba zamenjena sa ruske strane koja nije osuđena po optužbama za špijunažu (veleizdaju). Bio je oficir KGB-a koji je radio za spoljne obaveštajne i kontraobaveštajne službe tokom 1970-ih i 1980-ih. Godine 1988., verovatno pošto ga je ruska krtica iz FBI-ja, Robert Hansen[113] lažno optužila, pao je pod sumnju da je dvostruki agent. Vasilenko nije osuđen, već je otpušten iz KGB-a. Uhapšen je 2005. godine i optužen za ubistvo u pokušaju. Zbog nedostatka dokaza ova optužba je odbačena. Umesto toga, osuđen je na tri godine zatvora zbog ilegalnog posedovanja vatrenog oružja i eksplozivnih materija.[114] Vasilenko je 2009. osuđen i ponovo osuđen zbog navodnog pokušaja podmićivanja službenika ustanove.[115]

Prema izveštajima medija (koji se pozivaju na anonimne izvore u ruskoj obaveštajnoj službi),[116] Vasilenko je uvršten na listu za razmenu zbog ličnog zahteva oficira CIA-e koji je poznavao Vasilenka kada je bio postavljen u SAD pod diplomatskim zaštitom od 1976. do 1981.[117][118]

Drugi[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Sipačev je bio pukovnik ruske obaveštajne službe koji je uhapšen nakon što je dostavio izveštaj na tajnu lokaciju 2002. godine. Osuđen je na osam godina zbog špijuniranja za CIA. Izveštava se da je razmatran za zamenu[119] ali nije bio među četvoricom oslobođenih Rusa.

Šest drugih je razmatrano za razmenu kako bi se došlo do 11:11, ali nisu razmenjeni u Beču.[119]

Političke posledice[uredi | uredi izvor]

Iako se spekulisalo da bi hapšenja navodnih špijuna, koja su se dogodila jedva 72 sata nakon posete predsednika Medvedeva Beloj kući,[120] mogla baciti senku na napore predsednika Baraka Obame da poboljša odnose između SAD i Rusije, 30. juna 2010, američka administracija je rekla da neće proterati ruske diplomate i nije izrazila negodovanje što je Rusija očigledno uhvaćena da je špijunira.[121]

29. juna 2010. u komentaru Gardijanu je stajalo: „Otkrića o špijunskim lancima su poslednje što treba političaru poput Medvedeva, koji se predstavlja kao modernizator“; [20] u svom broju od 1. jula 2010, The Economist je napisao: „Otkrićenja su izazvala sramotu u Moskvi, ne toliko zato što je Rusija uhvaćena da špijunira Ameriku, već zato što je to činila tako nespretno. Stari KGB-ovi špijuni su ove nedelje žalili zbog pada profesionalnih standarda. Ali skandal ima i dosta ozbiljnije domaće implikacije. To probija mistiku koja je omogućila bezbednosnim službama da steknu takav uticaj pod Vladimirom Putinom, bivšim predsednikom Rusije i sadašnjim premijerom i bivšim špijunom KGB-a. Priča diskredituje njega i njegov krug silovika, bivših i sadašnjih pripadnika službi bezbednosti. Biti ismejan gore je od straha.“[122]

Irska vlada je 1. februara 2011. donela odluku da protera ruskog diplomatu iz zemlje [123] – prvi put od 1983. godine,[124] nakon irske vlade, na osnovu istrage koju je vodio specijalni detektiv Garda Síochána (SDU) je zaključila da je ruski bezbednosni agent sa sedištem u ruskoj ambasadi u Ratgaru prikupio detalje iz šest pravih irskih pasoša koji su potom efektivno klonirani u Rusiji za špijune sa sedištem u SAD.[124] Ministarstvo spoljnih poslova Irske je saopštilo: „Vlada je današnjom akcijom još jednom jasno stavila do znanja da neće tolerisati fabrikovanje i upotrebu falsifikovanih irskih pasoša od strane agenata strane države“.[123] Irska štampa je 4. februara 2011. identifikovala proteranog diplomatu kao Aleksandra Smirnova, prvog sekretara konzularnog odeljenja ruske ambasade.[125][126] Rusija je 2. februara 2011. zapretila odmazdom.[127]

Posledice razmene[uredi | uredi izvor]

Nakon što su ruski agenti vraćeni u Rusiju, dopremljeni su u štab SVR. Oni nisu tehnički uhapšeni, a rođaci su mogli da ih posete. Međutim, nije im bilo dozvoljeno da napuste ustanovu sve dok se ne završi proces razgovora, koji je trajao nekoliko nedelja, pošto su ruske vlasti izgledalo da sumnjaju da izdaja – od strane bilo kog od agenata ili ne – može biti uverljivo objašnjenje za njihovo razotkrivanje.[traži se izvor]

Prema rečima njenog advokata, Viki Pelaez je smeštena u moskovskom stanu koji su obezbedile ruske vlasti. Odbila je ponudu ruske vlade od 2.000 dolara mesečno i planirala je da se vrati u Peru.[traži se izvor]

28. juna 2010. UK je oduzela britansko državljanstvo Ani Čepman.[128]

Dana 13. jula 2010. godine, citirani su ruski obaveštajni izvori koji su rekli da će deportovani ruski agenti biti podvrgnuti rigoroznoj seriji testova, uključujući detektor laži, kako bi se utvrdilo da li je neko od njih delovao kao dvostruki agent.[129]

Špijunska afera je privukla pažnju medija, uključujući Čepmena koji je opisan kao „glamurozan“, a potpredsednik SAD Džo Bajden se šalio nedugo nakon razmene u televizijskoj emisiji za ćaskanje sa komičarom Džejem Lenom na pitanje „Imamo li tako zgodnih špijuna?“ govoreći „Da budem jasan. Nije bila moja ideja da je pošaljem nazad.“[15][130] Džo Bajden je takođe rekao za ruske agente: „A desetorka, oni su dugo ovde, ali nisu uradili mnogo.[130]

U julu 2010. godine, tokom posete Krimu u Ukrajini, ruski premijer Vladimir Putin rekao je novinarima,[131][132] ne navodeći datum, da je imao sastanak sa agentima, posebno priznajući da je među njima bio i Čepmen; rekao je da su imali "težak život" i da su predati kao rezultat "izdaje"; takođe je pevao sa agentima uz živu muziku neke pesme, među kojima je i „Odakle počinje matica” (Šta matica počinje ili od čega počinje matica).[133][134] Putin je odbio da ocenjuje njihov rad[132] rekavši da nije na njemu da ocenjuje, već na specijalistima i „krajnjim potrošačima informacija takvog tipa, vrhovnom komandantu – predsedniku Ruske Federacije“.[135]

Prebeg i bivši agent GRU, Viktor Suvorov, bio je preziran i prema agentima i prema agencijama koje su ih poslale.[136]

Sredinom avgusta 2010, ser Stiven Lander, bivši generalni direktor MI5 (1996–2002), izneo je mišljenje da samo postojanje kruga ruskih „ilegalaca“ nije nešto za poteniciti: „Činjenica da su oni neupadljivi ili ne izgledajte ozbiljno je deo šarma posla. Zato su Rusi tako uspešni u nekim od ovih stvari. Oni su u stanju da postave ljude na te pozicije tokom vremena kako bi izgradili svoje pokriće kako bi bili korisni. Oni su deo mašine... A mašina je veoma profesionalna i ozbiljna.“[137]

U oktobru 2010. godine ruski predsednik Dmitrij Medvedev je odao priznanje tim „obaveštajcima koji su radili u Sjedinjenim Državama i koji su se vratili u Rusiju u julu“ zajedno sa drugim pripadnicima ruske <i id="mwA6M">СВР</i> za služenje otadžbini na svečanostima održanim u Kremlju.[138]

U novembru 2010. neidentifikovani zvaničnik Kremlja rekao je Komersantu[25] da je plan ubistva navodnog prebega „pukovnika Ščerbakova“ već u izradi: „Znamo ko je i gde se nalazi“. Izvor je dodao da je „Merkader“ poslat za Ščerbakovom — što se odnosi na ubicu Ramona Merkadera koji je ubio Lava Trockog u Meksiku sekirom 1940.[139][140] Autor novinskog članka je kasnije rekao da je ta izjava mogla biti data u šali („špijunski humor“).[31][141] Dana 13. novembra 2010. američki obaveštajni analitičar Dejvid Vajs je sugerisao da, pod pretpostavkom da je Ščerbakov u SAD, on mora biti pod zaštitom FBI.[142]

U novembru 2010. godine, novinska agencija Interfaks je citirala neidentifikovani „ruski obaveštajni izvor“ koji je rekao da je „pukovnik Aleksandar Potejev, bivši zamenik šefa američkog odeljenja Uprave S (ilegalne obaveštajne službe) u okviru SVR“ bio predmet i unutrašnjih i krivične istrage, pri čemu je verovatno da je krivični postupak pokrenut prema članu 275 Krivičnog zakona RF (veleizdaja).[143][144] Identitet Potejeva (puno ime: Aleksandr Nikolaevič Poteev, Aleksandr Nikolajevič Potejev) potvrdili su drugi izvori iz bivšeg KGB-a i bivšeg SVR-a.[32][145][146] Otkrića u ruskim medijima o „izdaji“ unutar SVR-a komentatori su videli kao znak tekuće borbe unutar najviše birokratije RF za kontrolu nad administrativno autonomnom agencijom koja je bila deo KGB-a SSSR-a.[147][148][149]

1. decembra 2010. komentator i istraživač Bill Gertz citirao je „bivšeg obavještajnog zvaničnika bliskog Nacionalnoj sigurnosnoj agenciji“ (NSA) koji je rekao da FBI i NSA sprovode kontraobavještajnu istragu u sjedištu NSA u Fort Meadeu, Merilend, u strogo tajnom lovu na ruskog agenta, verujući da je špijunski lanac verovatno delovao kao kanali za informacije koje dolaze od „jednog ili više ruskih špijuna za koje je NSA uverena da žive u Fort Midu i verovatno u drugim kancelarijama Ministarstva odbrane, kao što je DIA“.[150] Izveštaj Bila Gerca podstakao je ruskog obaveštajnog stručnjaka Andreja Soldatova da dovede u pitanje kvazizvaničnu verziju o odgovornosti Potejeva.[151] U intervjuu Larija Kinga uživo, koji je emitovao CNN otprilike u isto vreme, ruski premijer Putin je tvrdio da ruski agenti „zaslužuju bezuslovno poštovanje“; prema njegovim rečima, nije učinjena nikakva šteta američkim interesima i da će oni postati operativni samo „u kriznim periodima, recimo, u slučaju prekida diplomatskih odnosa“.[152]

16. decembra 2010, premijer Putin je, odgovarajući na pitanje tokom televizijske emisije o tome da li je ikada potpisao naloge za ubistvo,[153][154] rekao da su udarni odredi odavno ukinuti u Rusiji; govoreći konkretno o preletaču koji je navodno odgovoran za razotkrivanje desetorice agenata spavača, prokazao ga je kao "grubijana" i "svinju" rekavši da će "izdajnici sami graknuti", dodajući da je život izdajnika jadan i za žaljenje.[155][156][157][158]

Dana 3. maja 2011. godine u Moskvi, Aleksandar Potejev je optužen za veleizdaju i dezerterstvo, a kasnije mu je suđeno u odsustvu.[159][160] Dana 27. juna 2011. oglašen je krivim u odsustvu po obe optužbe i osuđen na 25 godina zatvora; [161] U presudi sudije se navodi da je Potejeva regrutovala CIA 1999.[8] Njegov advokat imenovan od suda rekao je da je Potejevljeva naknada od američke vlade možda dostigla 55 miliona dolara. [162]

U julu 2012. otkriveni su novi detalji o aktivnostima agenata koji su sugerisali da su neki od njih planirali da regrutuju svoju decu da postanu agenti.[69]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ten Alleged Secret Agents Arrested in the United States”. United States Department of Justice. 28. 6. 2010. Pristupljeno 20. 9. 2016. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j „The Russian Spy Ring of 2010, The Use of Ciphers and Radio Messages”. The NSRIC. Arhivirano iz originala 16. 2. 2015. g. Pristupljeno 31. 1. 2015. 
  3. ^ a b "Operation Ghost Stories: Inside the Russian Spy Case Arhivirano april 17, 2016 na sajtu Wayback Machine' (October 31, 2011). Federal Bureau of Investigation.
  4. ^ Ten Alleged Secret Agents Arrested in the United States Monday, June 28, 2010, United States Department of Justice official web site.
  5. ^ Shifrel, Scott; Kennedy, Helen; and Sherisan, Michael. "Russian spy ring: 11th suspect arrested in Cyprus; Moscow calls spy claims 'baseless and improper'", Daily News (New York), June 29, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  6. ^ Staff. "Russian spy suspect missing in Cyprus, say police", BBC News, June 30, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  7. ^ a b v Markon, Jerry (14. 7. 2010). „U.S. deports alleged 12th Russian spy”. The Washington Post. Pristupljeno 28. 7. 2010. 
  8. ^ a b v Delo Poteeva: predatelь nanes uщerb v 50 mln dollarov, no ne smog obmanutь načalьstvo ukrainskoй lюbovniceй [Poteev case: a traitor caused $50 million in damage, but could not deceive the authorities with a Ukrainian mistress]. NEWSru. 2011-06-28. Pristupljeno 2011-06-28. 
  9. ^ "Russia, U.S. swap 14 in Cold War-style spy exchange", Reuters, July 9, 2010.
  10. ^ "FBI releases video, papers on Russian spy ring Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2020)" (October 31, 2011). Associated Press.
  11. ^ a b v g Savage, Charles. "U.S. Charges 11 With Acting as Agents for Russia", The New York Times, June 28, 2010. Retrieved June 28, 2010.
  12. ^ Montanaro, Domenico. "Ten arrested, accused of spying for Russia", MSNBC, June 28, 2010. Retrieved June 28, 2010.
  13. ^ a b McCullagh, Declan (2010-06-28). „Alleged Russian agents used high-tech tricks”. CNET News. Pristupljeno 2013-08-18. 
  14. ^ a b v g d đ e Pincus, Walter (12. 7. 2010). „Sources: Call by Russian spy Anna Chapman to dad in Moscow led U.S. to hasten arrests”. The Washington Post. Pristupljeno 25. 7. 2010. 
  15. ^ a b v g Clark, Andrew (12. 7. 2010). „Anna Chapman's call to father led to FBI spy arrests”. The Guardian. London. Pristupljeno 25. 7. 2010. 
  16. ^ a b v „Investigation of Russian agent in Massachusetts led to FBI takedown of network”. nj.com. Associated Press. Pristupljeno 25. 7. 2010. 
  17. ^ a b Staff. "Ten arrested in US on charges of spying for Russia", BBC News, June 29, 2010. Retrieved June 28, 2010.
  18. ^ "New arrest in Russian 'deep cover' case", CNN, June 28, 2010.
  19. ^ Barnes, Taylor. "Russian spy ring paymaster disappears from Cyprus", The Christian Science Monitor, July 1, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  20. ^ a b Hearst, David (29. 6. 2010). „'Russian spies' bungle was epic”. The Guardian. London. Pristupljeno 26. 7. 2010. 
  21. ^ „Famed spy and defector dead”. Wtop.com. Pristupljeno 2013-08-18. 
  22. ^ Stacy, Mitch (11. 11. 2010). „Russian ex-spy living in Osprey choked to death”. International Herald Tribune. Associated Press. Arhivirano iz originala 26. 12. 2015. g. Pristupljeno 11. 11. 2010. 
  23. ^ Neožidannaя smertь perebežčika [Unexpected death of defector]. Novoye Russkoye Slovo, July 16, 2010.
  24. ^ "Biograf umeršego perebežčika Tretьяkova: on ničego ne znal o 10 špionah iz RF" [Biographer of deceased defector Tretyakov: He knew nothing about 10 spies from the Russian Federation]. NEWSru, July 10, 2010.
  25. ^ a b v g d Solovyev, Vladimir (11. 11. 2010). „Svežo predatelьstvo” [A fresh betrayal]. Kommersant. Moscow. Pristupljeno 11. 11. 2010. 
  26. ^ a b v Levy, Clifford (11. 11. 2010). „Report Points to Russian Double Agent”. New York Times. New York. Pristupljeno 11. 11. 2010. 
  27. ^ "Polkovnik SVR Щerbakov vzяt pod zaщitu FBR" [SVR Colonel Shcherbakov taken under FBI protection]. NEWSru, November 14, 2010.
  28. ^ "Ubeditelьna li versiя provala seti rossiйskih nelegalov v SŠA iz-za predatelьstva perebežčika? Ob эtom govorim s zam glavnogo redaktora holdinga 'Soveršenno sekretno' Leonidom Velehovыm, bыvšim generalom KGB Olegom Kaluginыm i nezavisimыm žurnalistom Dmitriem Sidorovыm, pišuщim dlя 'Forbs' i 'Novoй gazetы'" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. mart 2012) [Is the account of the failure of the network of Russian illegal immigrants in the United States due to the betrayal of a defector convincing? We discuss this with Leonid Velekhov, deputy editor-in-chief of the Top Secret holding, Oleg Kalugin, a former KGB general, and Dmitry Sidorov, a freelance journalist who writes for Forbes and Novaya Gazeta]. Radio Liberty, November 11, 2010.
  29. ^ "V SVR dokazыvaюt, čto istoriя s predatelem Щerbakovыm, sdavšim russkih špionov, vыmыšlennaя" [Foreign Intelligence Service proves that the story of the traitor Shcherbakov, who surrendered Russian spies, is fictitious]. NEWSru, November 12, 2010.
  30. ^ "Medvedev otvetil na razoblačenie predatelя, sdavšego desяtku russkih špionov v SŠA" [Medvedev responds to the exposure of a traitor who handed over a dozen Russian spies in the United States]. NEWSru, November 12, 2010.
  31. ^ a b Clover, Charles (12. 11. 2010). „Medvedev confirms defection of high-level spy”. Financial Times. London. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  32. ^ a b Эks-sotrudnik KGB SSSR o predatele polkovnike Poteeve: foto [Ex-KGB speaks of traitor Colonel Poteyev] (na jeziku: ruski). Regnum.ru. 17. 11. 2010. Pristupljeno 17. 11. 2010. 
  33. ^ a b "Poteevы špionili vseй semьeй" [The Poteevs spied on the whole family]. Arhivirano novembar 20, 2010 na sajtu Wayback Machine. Rosbalt.ru, November 16, 2010.
  34. ^ a b Polkovnik Poteev vmesto polkovnika Щerbakova [Colonel Poteev instead of Colonel Scherbakov] (na jeziku: ruski). Interfax. 15. 11. 2010. Pristupljeno 16. 11. 2010. 
  35. ^ Solovyev, Vladimir (16. 11. 2010). „Predatelьstvo opяtь osvežili” [Betrayal freshened up again]. Kommersant. Moscow. Pristupljeno 16. 11. 2010. 
  36. ^ Abcarian, Robin; Baum, Geraldine (30. 6. 2010). „Sultry red-head sensationalizes spy story”. Los Angeles Times. Pristupljeno 30. 6. 2010.  In Russian, "Anya" is a diminutive form of the given name Anna.
  37. ^ "CMI: 'Russkaя Mata Hari' v SŠA soblaznila millionera i teperь pugaet amerikanskih morpehov" [Media: 'Russian Mata Hari' in the US seduced a millionaire and now scares US Marines]. NEWSru, December 7, 2017.
  38. ^ „UK to probe Russian spy's 'sleeper cell'”. One India. 2010-07-05. Arhivirano iz originala 13. 03. 2012. g. Pristupljeno 2013-08-18. 
  39. ^ Belenkaya, Veronika; Sgobbo, Robert; and Gendar, Alison. "Friends shocked Anna Chapman, accused Russian spy, threw away life of luxury". Arhivirano jul 4, 2010 na sajtu Wayback Machine. Daily News, June 30, 2010. New York. Retrieved July 7, 2010.
  40. ^ Larry Neumeister (6. 7. 2010). „Femme Fatale Chapman Fears Deportation”. Saint Petersburg Times. Associated Press. Pristupljeno 18. 6. 2010. 
  41. ^ "Anna Čapman rešila vernutьsя v Velikobritaniю" [Anna Chapman decides to return to the UK]. Lenta.ru, July 9, 2010.
  42. ^ „Russian spy Anna Chapman is stripped of UK citizenship”. UK: BBC News. 13. 7. 2010. Pristupljeno 18. 6. 2010. 
  43. ^ „It's Enough to Make a Redhead Blue: Russian Spy Upset Over Being Bounced by Britain”. Fox News. Associated Press. 21. 7. 2010. Pristupljeno 24. 7. 2010. 
  44. ^ "Russian Femme Fatale Anna Chapman Told MI6 She Wouldn't Come In From Cold". Sunday Express, August 8, 2010.
  45. ^ „Čapman ne stala rasskazыvatь o svoeй rabote v SŠA: 'Eй zapretili'” [Chapman did not talk about her work in the US: 'She was banned']. Newsru.com. 9. 9. 2010. Pristupljeno 2013-08-18. 
  46. ^ a b v g d đ „DOJ memo re: United States v. DEFENDANT #1 a/k/a/ 'Christopher R. Metsos', et al.” (PDF). CBS News. 2. 7. 2010. 
  47. ^ a b Belyaninov, Kirill; Sergeev, Nikolay (10. 7. 2010). Nolь-nolь-semьi [Zero-zero-family]. Kommersant (na jeziku: ruski). Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  48. ^ a b „Spy suspects plead guilty, will be expelled promptly”. CNN. 8. 7. 2010. Pristupljeno 9. 7. 2007. 
  49. ^ a b v g d đ e ž „Thumbnails of 11 defendants in Russian spy case”. The Boston Globe. Associated Press. 8. 7. 2010. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 8. 7. 2010. 
  50. ^ a b v g Boudreaux, Richard (7. 8. 2010). „Busted Russian Spy Wants Old Life Back”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 9. 8. 2010. 
  51. ^ Gonzalez, Juan. "Suspected Russian spy Vicky Pelaez, a Spanish-language journalist, led many lives", Daily News, June 30, 2010. New York. Retrieved June 30, 2010.
  52. ^ Diamond, M. J., ur. (1998). Women and Revolution: Global Expressions. Kluwer Academic. ISBN 0-7923-5182-7. 
  53. ^ a b v g Barron, James (29. 6. 2010). „Curiosities Emerge About Suspected Russian Agents”. The New York Times. Pristupljeno 10. 7. 2010. 
  54. ^ "Alleged Russian spy confesses, officials say", CNN, July 1, 2010. Retrieved July 1, 2010.
  55. ^ Usborne, David (9. 8. 2010). „Former spy 'is not Russian and wants to go to Peru'”. The Independent. London. Pristupljeno 9. 8. 2010. 
  56. ^ "Istorik razvedki Boris Volodarskiй – o sudьbe odnoй semьi rossiйskih špionov" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2012) [Intelligence historian Boris Volodarsky on the fate of a family of Russian spies]. Radio Free Europe/Radio Liberty, August 18, 2010.
  57. ^ a b „US and Russia reach agreement on 'spy exchange'”. BBC News. 8. 7. 2010. Pristupljeno 5. 7. 2010. 
  58. ^ a b Walker, Shaun. "The day we discovered our parents were Russian spies: For years Donald Heathfield, Tracey Foley and their two children lived the American dream. Then an FBI raid revealed the truth: they were agents of Putin's Russia", The Guardian (7 May 2016).
  59. ^ a b Walker, Shaun (7. 5. 2016). „The day we discovered our parents were Russian spies”. Pristupljeno 7. 5. 2016. 
  60. ^ „The Russian spy who posed as a Canadian for more than 20 years”. The Guardian. 23. 8. 2019. Pristupljeno 4. 1. 2021. „Elena Vavilova's book offers rare insight into the Soviet deep-cover 'illegals' programme” 
  61. ^ „Harvard revokes degree given to Russian spy”. Boston Globe. Associated Press. 16. 7. 2010. Pristupljeno 17. 7. 2010. 
  62. ^ Heslam, Jessica, and Sherman, Natalie (July 17, 2010). "Harvard strips Russian spy of degree". Arhivirano jul 19, 2010 na sajtu Wayback Machine. Boston Herald. Accessed January 19, 2023
  63. ^ Van, Jessica (30. 6. 2010). „Spy suspect linked to 'futurist' group”. Boston Herald. Pristupljeno 5. 7. 2010. 
  64. ^ „WFS WorldFuture 2008 Annual Conference-Technology and Science”. Wfs.org. 29. 7. 2008. Arhivirano iz originala 17. 7. 2011. g. Pristupljeno 5. 7. 2010. 
  65. ^ Perez, Evan (2. 7. 2010). „Alleged Russian Spy Claimed Clinton Official Leon Feurth Was His Firm's Adviser”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 5. 7. 2010. 
  66. ^ a b „Suspects in the alleged Russian spy network”. The Washington Post. Pristupljeno 25. 7. 2010. 
  67. ^ Goodnough, Abby. "Suspect in Spy Case Cultivated Friends Made at Harvard", The New York Times, June 30, 2010. Retrieved June 30, 2010.
  68. ^ a b "Russian spy ring: who's who", The Daily Telegraph, June 29, 2010. Retrieved July 1, 2010.
  69. ^ a b Barrett, Devlin (26. 7. 2012). „Russian Spy Ring Aimed to Make Children Agents”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 26. 7. 2012. 
  70. ^ „Son of Russian spies returns to Canada after government loses fight to keep him out”. CBC News. 2018-04-11. Pristupljeno 2019-09-13. 
  71. ^ „GOP stunt to smear counter-intel expert Strzok ripe for backfire”. MSNBC. 11. 7. 2018. 
  72. ^ „The Russian spy who posed as a Canadian for more than 20 years”. The Guardian. 23. 8. 2019. Pristupljeno 4. 1. 2021. „Elena Vavilova's book offers rare insight into the Soviet deep-cover 'illegals' programme” 
  73. ^ Bode, Nicole (30. 6. 2010). „Suspected Russian Spy Earned Degrees at Columbia, NYU”. DNAinfo.com. Arhivirano iz originala 3. 7. 2010. g. Pristupljeno 11. 7. 2010. 
  74. ^ a b v g Bautista, Justo. "Authorities: Montclair pair long-term suburban spies for Russia". Arhivirano septembar 16, 2012 na sajtu Wayback Machine, The Record, June 28, 2010. Retrieved June 30, 2010.
  75. ^ Naanes, Marlene; Lamb, William; and Layton, Mary Jo. "Democratic fund-raiser says he was target of Montclair woman accused of spying for Russia". Arhivirano jul 3, 2010 na sajtu Wayback Machine, The Record, June 29, 2010. Retrieved June 30, 2010.
  76. ^ „Khrushchev's great-granddaughter says Russian spy had 'unhappy personality'”. Daily Telegraph. London. 14. 7. 2010. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  77. ^ "Accused Russian spies lived deep under cover in Montclair". The Star-Ledger, June 28, 2010. Retrieved June 30, 2010.
  78. ^ a b Martin, Jonathan; and Willmsen, Christine. "Accused Russian spies sure fooled people in the Seattle area". Arhivirano jul 2, 2010 na sajtu Wayback Machine, The Seattle Times, June 29, 2010. Retrieved July 2, 2010.
  79. ^ "Alleged 'Deep Cover' Spies Zottoli, Mills Admit to Fake Names". Businessweek.Arhivirano jun 28, 2022[Date mismatch] na sajtu Wayback Machine. Accessed January 19, 2023.
  80. ^ Weiser, Benjamin. "In Spy Case, 2 More Are Said to Have Made Admissions", The New York Times, July 2, 2010. Retrieved July 2, 2010.
  81. ^ „Skandalьnaя 'Transneftь' so vtoroй popыtki priznala, čto nanяla provalivšuюsя v SŠA špionku”. NEWSru.com. 13. 1. 2011. Pristupljeno 2013-08-18. 
  82. ^ "Deported Spy Chapman to Unravel Mysteries on TV". The Moscow Times, January 13, 2011.
  83. ^ "I. The "Illegals" Program. # 9". June 28, 2010, United States Department of Justice.
  84. ^ Markon, Jerry. "FBI arrests 10 working as Russian spies", The Washington Post, June 29, 2010. Retrieved July 1, 2010.
  85. ^ a b Pincus, Walter (12. 7. 2010). „Sources: Call by Russian spy Anna Chapman to dad in Moscow led U.S. to hasten arrests”. The Washington Post. 
  86. ^ „Russian Spies Revealed: Mikhail Semenko's Double Life”. AOL News. 2013-08-14. Arhivirano iz originala 29. 10. 2010. g. Pristupljeno 2013-08-18. 
  87. ^ a b Daragahi, Borzou. "Fugitive might have easily fled Cyprus", Los Angeles Times, July 1, 2010. Retrieved July 2, 2010.
  88. ^ „Canada cancels passport of accused Russian spy”. The Canadian Press. CBC.ca. 26. 7. 2010. Arhivirano iz originala 15. 1. 2013. g. Pristupljeno 2010-07-29. 
  89. ^ Latynina, Yulia (28. 7. 2010). Gde 11-й špion? [Where is the 11th spy?]. Novaya Gazeta. Arhivirano iz originala 31. 7. 2010. g. Pristupljeno 28. 7. 2010. 
  90. ^ "Did fugitive spy Metsos lead to Russian spy arrests?" Intelligence News (blog). July 28, 2010.
  91. ^ Pérez, Evan (13. 7. 2010). „U.S. Detains 12th Person in Russian Spy Probe”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 13. 7. 2010. 
  92. ^ a b „Microsoft's Russian Spy Was Greasy, Foreign, and Loved Snickers”. Newsweek. 22. 7. 2010. Pristupljeno 26. 7. 2010. 
  93. ^ „Reports: alleged 12th Russian spy worked at Microsoft”. Techflash. 13. 7. 2010. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  94. ^ „Redmond man with possible link to Russian spy ring deported”. 13. 7. 2010. Arhivirano iz originala 2. 4. 2012. g. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  95. ^ Scott Shane and Charlie Savage, "In Ordinary Lives, U.S. Sees the Work of Russian Agents", New York Times, June 29, 2010.
  96. ^ McCullagh, Declan (28. 6. 2010). „Alleged Russian agents used high-tech tricks”. CNet. Arhivirano iz originala 05. 12. 2013. g. Pristupljeno 26. 7. 2010. 
  97. ^ „Approved: Michael Farbiarz – Glen Kopp – Jason Smith” (PDF). Department of Justice. 
  98. ^ Sealed complaint, US v. Chapman and Semenko, 6/27/2010, and related documents. 151 pp., FBI, Ghost Stories: Russian Foreign Intelligence Service (SVR) Illegals
  99. ^ "Russia seeks spy swap for agents in U.S.-lawyer", Reuters, Guy Faulconbridge, July 7, 2010.
  100. ^ a b Markon, Jerry; Pincus, Walter; and Branigin, William. "10 Russian spy suspects plead guilty at N.Y. hearing", The Washington Post, July 8, 2010. Retrieved July 8, 2010.
  101. ^ Weiser, Benjamin (16. 7. 2010). „Spy Swap Forced Prosecutors Into Balancing Act”. The New York Times. Pristupljeno 29. 7. 2010. 
  102. ^ "U.S.-Russia may seek spy swap to free agents", Reuters, July 7, 2010.
  103. ^ "Factbox: Who are the spies Russia plans to swap?", Reuters, July 9, 2010.
  104. ^ "US and Russia reach agreement on 'spy exchange'", BBC News, July 8, 2010. Retrieved July 8, 2010.
  105. ^ "Russian Convicted Spy Lands in Vienna in Sign of Swap". Bloomberg. Arhivirano jul 11, 2010 na sajtu Wayback Machine July 8, 2010.
  106. ^ „Spy suspects plead guilty, will be expelled promptly”. CNN. 8. 7. 2010. Pristupljeno 7. 9. 2010. 
  107. ^ Faulconbridge, Guy, "Russia, U.S. swap 14 in Cold War-style spy exchange", Reuters, July 9.
  108. ^ „Russian spies deported from US arrive in Moscow”. BBC News. 8. 7. 2010. Pristupljeno 8. 7. 2010. 
  109. ^ Sullivan, John. „Igor Sutyagin”. The New York Times. Pristupljeno 11. 7. 2010. 
  110. ^ a b „Igor Sutyagin: A very different Russian 'spy'”. The Washington Post. 10. 7. 2010. 
  111. ^ a b Kulish, Nicholas; Baker, peter; and Barry, Ellen. "Prisoner Swap in Vienna Ends U.S.–Russia Espionage Case", The New York Times, July 9, 2010. Retrieved July 9, 2010.
  112. ^ Dodd, Vikram; Harding, Luke; MacAskill, Ewen (8. 3. 2018). „Sergei Skripal: former Russian spy poisoned with nerve agent, say police”. The Guardian. Pristupljeno 8. 3. 2018. 
  113. ^ Kogo obmenяli na razvedčikov. Kommersant (na jeziku: ruski). 10. 7. 2010. Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  114. ^ Bыvšego sotrudnika 'NTV-Plюs' soslali v koloniю za hranenie oružiя [Former NTV+ employee sent to prison for firearms possession] (na jeziku: ruski). 20. 9. 2006. Pristupljeno 15. 7. 2010. 
  115. ^ Razvedčika vыdal aktiv (na jeziku: ruski). Kommersant.ru. 15. 7. 2010. Pristupljeno 15. 7. 2010. 
  116. ^ Strannый srok 'špiona' Vasilenko (na jeziku: ruski). Rosbalt.ru. 13. 7. 2010. Arhivirano iz originala 16. 7. 2010. g. Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  117. ^ „Heart Of Darkness”. CBS News. 7. 3. 2001. Pristupljeno 16. 7. 2010. 
  118. ^ "Inside the FBI's Bid to Flip a Russian Spy", The Daily Beast, July 12, 2010.
  119. ^ a b https://news.yahoo.com/s/ap/20100708/ap_on_re_eu/eu_russia_us_spy_swap_candidates_glance_1. Pristupljeno 24. 7. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)[mrtva veza]
  120. ^ Calmes, Jackie. "Obama and Medvedev Talk Economics", The New York Times, June 24, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  121. ^ Baker, Peter. "Despite Arrests, Working to Rebuild Russia Ties", The New York Times, June 30, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  122. ^ Staff. "Spies like us: An unusual spy network is busted by the FBI", The Economist, July 1, 2010. Retrieved July 7, 2010.
  123. ^ a b Fitzgerald, Mary (2. 2. 2011). „Russian diplomat expelled over forged Irish passports”. The Irish Times. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 7. 2. 2011. 
  124. ^ a b Fitzgerald, Mary (2. 2. 2011). „Diplomat expelled from Russian embassy after revelations on spies' Irish passports”. The Irish Times. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 8. 2. 2011. 
  125. ^ Fitzgerald, Mary (4. 2. 2011). „Senior Russian official faces expulsion”. The Irish Times. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 7. 2. 2011. 
  126. ^ Sheehan, Maeve (4. 2. 2011). „Russian diplomat in passport scandal returns home”. Irish Independent. Pristupljeno 13. 2. 2011. 
  127. ^ Fitzgerald, Mary (2. 2. 2011). „Russians threaten to retaliate for expulsion”. The Irish Times. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2011. 
  128. ^ „Russian Spy Anna Chapman Loses British Citizenship And Has Passport Confiscated”. Sky News. 13. 7. 2010. Arhivirano iz originala 16. 7. 2010. g. Pristupljeno 13. 7. 2010. 
  129. ^ Osborn, Andrew (13. 7. 2010). „Russia's SVR 'to grill 10 deported spies for three weeks to flush out double agent'”. Daily Telegraph. London. Pristupljeno 18. 7. 2010. 
  130. ^ a b "Biden tells Jay Leno US got good deal in spy swap"
  131. ^ "Putin rasskazal, kak bыli vыčislenы rossiйskie špionы" [Putin tells how Russian spies were identified]. Arhivirano jul 27, 2010 na sajtu Wayback Machine Rosbalt.ru, July 24, 2010.
  132. ^ a b "Putin Sings With Deported Spies". The Moscow Times, July 26, 2010.
  133. ^ "Putin says spies expelled from US had 'tough lives'". BBC News, July 25, 2010.
  134. ^ "Russia's Putin sings with expelled agents". Arhivirano jun 11, 2011 na sajtu Wayback Machine
  135. ^ "Putin: Potrebitelem informacii deportirovannыh iz SŠA razvedčikov bыl Dmitriй Medvedev" [Putin: Dmitriy Medvedev was the consumer of the information of intelligence officers deported from the USA]. Regnum.ru, July 26, 2010.
  136. ^ Samokhvalova, Lana (July 26, 2010). "Viktor Suvorov: Putinskaя razvedka – skomorohi, šutы i polnый razval gosudarstva" [Viktor Suvorov: Putin's intelligence – skomorokhs, jesters and a complete decay of the state]. Ukrainian Independent Information Agency. Accessed January 19, 2023.
  137. ^ "Russia's intelligence attack: The Anna Chapman danger". BBC News, August 17, 2010.
  138. ^ Schwirtz, Michael. "Agents Deported by U.S. Are Honored in Moscow", The New York Times, October 18, 2010. Retrieved October 18, 2010.
  139. ^ Parfitt, Tom (11. 11. 2010). „Russian assassin 'sent to kill double agent who betrayed Anna Chapman'”. The Guardian. London. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  140. ^ Loiko, Sergei L. "Russian spy ring saga has a new twist", The Los Angeles Times, November 12, 2010. Retrieved November 12, 2010.
  141. ^ "'Krot' ne udivil Medvedeva" [Mole did not surprise Medvedev]. Arhivirano avgust 25, 2011 na sajtu Wayback Machine. Vesti FM, November 12, 2010.
  142. ^ "Defector May Have Been Recruited Years Ago". The Moscow Times, November 14, 2010.
  143. ^ Delo Poteeva [Poteyev's case] (na jeziku: ruski). Interfax. 17. 11. 2010. Pristupljeno 17. 11. 2010. 
  144. ^ Predatelя iz razvedki polkovnika Poteeva ždet taйnый sud [Secret trial for the SVR traitor] (na jeziku: ruski). NEWSru. 17. 11. 2010. Pristupljeno 17. 11. 2010. 
  145. ^ „Russian Spies Surrendered by a Belarusian in the United States”. CI&CT News. 18. 11. 2010. Arhivirano iz originala 2. 3. 2021. g. Pristupljeno 19. 11. 2010. 
  146. ^ Predatelя znali vse [The Traitor Was Known To Everyone] (na jeziku: ruski). Novaya Gazeta. 22. 11. 2010. Arhivirano iz originala 25. 11. 2010. g. Pristupljeno 24. 11. 2010. 
  147. ^ Glava SVR možet pokinutь svoй post v novogodnie prazdniki [SVR Chief May Quit Round New Year] (na jeziku: ruski). Argumenty Nedeli. 17. 11. 2010. Pristupljeno 24. 11. 2010. 
  148. ^ „The Times: Putin sprovociroval voйnu meždu FSB i razvedkoй. Agentы begut za granicu” [The Times: Putin Has Provoked War Between FSB and SVR. Agents Flee to the West] (na jeziku: ruski). NEWSru. 24. 11. 2010. Pristupljeno 24. 11. 2010. 
  149. ^ Andrei Soldatov (17. 11. 2010). eroi i predateli dlя vnutrennego potrebleniя [Heroes and traitors for internal consumption]. Yezhednevnyy Zhurnal. 
  150. ^ Gertz, Bill, "Inside the Ring: Counterspies hunt Russian mole inside National Security Agency", The Washington Times, December 3, 2010 (paper edition), p. 8.
  151. ^ Andrei Soldatov (December 7, 2010). "Špionka v britanskom parlamente – sled perebežčika?" [A spy in the British Parliament – the trace of a defector?] Ežednevnый Žurnal [Yezhednevnyy Zhurnal].
  152. ^ „Putin Opens Up to Larry King”. The Moscow Times. 3. 12. 2010. Pristupljeno 4. 12. 2010. 
  153. ^ "Putin: predateleй ne ubiraюt, oni zagnutsя sami" [Putin: traitors are not removed, they will die themselves], Argumenty Nedeli, December 16, 2010.
  154. ^ Putin: v Rossii net specpodrazdeleniй po likvidacii predateleй [Putin: there are no special forces in Russia to eliminate traitors]. Vesti.ru. 2010-12-16. Pristupljeno 2013-08-18. 
  155. ^ "TRANSCRIPT: Direct Line: A Conversation with Vladimir Putin in December 2010". Vesti.ru, 16 December 2010.
  156. ^ Abdullaev, Nabi (17. 12. 2010). „Tandem Always Watching, Putin Says”. The Moscow Times. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  157. ^ „Vladimir Putin: Russian secret services don't kill traitors”. The Telegraph. London. 16. 12. 2010. Pristupljeno 18. 12. 2010. 
  158. ^ SMI: Putin vo vremя 'prяmoй linii' zabыl o Medvedeve i udivlяl gruboй leksikoй [Media: Putin during the 'straight line' forgot about Medvedev and surprised with rude language]. NEWSru.com. 2010-12-17. Pristupljeno 2013-08-18. 
  159. ^ „Russia charges US spy ring 'traitor' Poteyev”. BBC. 3. 5. 2011. Pristupljeno 18. 5. 2011. 
  160. ^ Deševый predatelь Poteev [Cheap Traitor Poteyev]. Izvestia (na jeziku: ruski). 4. 5. 2011. Arhivirano iz originala 23. 5. 2011. g. Pristupljeno 18. 5. 2011. 
  161. ^ „Russian convicted of treason in sleeper agent case”. BBC News. 2011-06-27. Pristupljeno 2011-06-28. 
  162. ^ Poteev predal Annu Čapman i ee tovariщeй za $55 mln [Poteev betrayed Anna Chapman and her comrades for $55 million]. Izvestia. Moscow. 27. 6. 2011. Pristupljeno 30. 6. 2011. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Програм_илегални&oldid=26983288”