Rečna dolina

Rečna dolina Testa u Sikimu

Rečna dolina (ijek. riječna dolina) je uže ili šire udubljenje u reljefu sa obe strane rečnog korita, odnosno, relativno uski i izduženi ravničarski pojas uz reku koji se karakteriše opštim padom prema ušću reke. Doline reke se spajaju, nikada ne presecaju i slivaju u jednu dolinu. Svojim erozivnim delovanjem reke konstantno produbljuju rečno korito i proširuju rečnu dolinu.

Sastoji se od dna u kome je usečeno rečno korito, dolinskih strana i rečnog korita.

Formiranje rečnih dolina

Formiranje rečnih dolina je rezultat različitih procesa koji su, u toku njihove istorije, uticaji na njihovo formiranje. To pre svega može biti protočna voda, kao i geološki faktori:

• tektonski pokreti,
• vulkanske erupcije,
• kraški proces,
• kretanje lednika i sl.

Odlike

Reke u ravnicama imaju plitke i široke rečne doline, dok reke u planinama imaju duboku i usku rečnu dolinu. Uske doline strmih strana su klisure, a doline sa gotovo vertikalnim stranama su kanjonske doline.

Podela

U zavisnosti od toga kako su formirane

• erozione — rezultat aktivnosti protočnih voda,
• tektonske — rezultat dejstva tektonskih procesa,
• vulkanske — formirane pod uticajem vulkanskih procesa i
• ledničke — formirane kao posledica kretanja lednika.

Rečna dolina Arbinje

Po geološkoj starosti

• mlade doline i
• stare doline.

Po izraženom udubljenju

• tesnaci ili pukotine,
• kanjoni, rečne doline skoro vertikalnih strana,
• klisure, uske doline strmih strana.
• normalne doline.

Prema pravcu pružanja i padu slojeva

• uzdužne i
• poprečne
  • konsekventne ili kataklinalne i
  • obsekventne ili anaklinalne.

Prema kontinuitetu usecanja

• monofazne i
• polifazne.

Prema broju erozija koje ih izgrađuju

• monogenetske i
• poligenetske.

Prema načinu pružanja

• linearne i
• meandarske doline.

Prema morfološkoj raznolikosti

• kompozitne.

Prema karakteru tektonskih pokreta

• antecedentne.

Prema stratigrafskom odnosu između mekših i otpornijih stena u kojima su usečene

• mekše stene leže u povlati, a otporne u podini (epigenetske doline) i
• otporne stene leže u povlati, a mekše u podini.

Mlade doline

Mlade doline su doline slabo razrađene protočnom vodom. Imaju poprečne profile sa vertikalnim stranama i uskim dnom. U horizontalnom planu ove doline se predstavljaju izlomljenom stepenastom linijom. Svojstvene su planinskim regionima. Njihovo dno i obale se sastoje od čvrstih stena zbog čega se prvobitni oblik zadržava veoma dugo. Duboke su i uske, karakterišu se strmim padinama, koje se nazivaju klisure.

Stare doline

Stare doline se nalaze u erozionim naslagama i u horizontalnoj projekciji su predstavljene pravilnim elipsoidnim linijama. Podužni profil im ravnomerno pada ka moru. Imaju blage obale i široko dno koje je napunjeno rečnim nanosom.

Između ova dva tipa dolina, postoji mnoštvo međuformi koje su, u većoj ili manjoj meri, slične gorenavedenim oblicima.

Fosilne rečne doline

Fosilne rečne doline spadaju u fosilne fluvijalne oblike. Ovi oblici više se ne izgrađuju neposrednim delovanjem aktivnog fluvijalnog procesa. Kroz fosilne rečne doline danas ne protiču rečni tokovi, one su suve i van hidrografske funkcije.

U klasifikaciji fosilnih rečnih dolina izdvajaju se: pradoline, uadi, pregrabenske, piraterijske, potopljene, suve kraške i submarinske (podmorske) doline.

Pradoline su fosilne doline nastale usecanjem rečnih tokova koji su nastajali otapanjem obodnih delova Inlandajsa tokom Pleistocena. Nakon povlačenja Inlandajsa prema severu, sa prestankom Ledenog doba, ove rečne doline ostale su suve. Delovi ovih fosilnih dolina zapažaju se danas u severnoj Nemačkoj i Poljskoj.

Uadi (vadi) su suve rečne doline u pustinjskim oblastima. Njih su usekle reke koje su tekle u prošlosti, kada je u tim oblastima vladala vlažnija klima. Oni su brojni u Sahari. Posle retkih plahovitih kiša u njima se mogu javiti povremeni rečni tokovi.

Pregrabenske doline su nekadašnje doline koje su usled radijalnih tektonskih pokreta ostale van svoje hidrografske funkcije. One se zapažaju u reljefu Središnje zone rasednih planina i kotlina. Jedan od primera je Tetovska suhodolica između Skopske i Pološke kotline.

Piraterijske doline ostale su van hidrografske funkcije zahvaljujući pojavi piraterije. Jedan od tipskih primera je dolina Suvog dola između Blaca i Stubalja, čiji je uzvodni deo piraterisala Blatašnica, pritoka Rasine.

Potopljene doline postale su pri transgresiji mora, koje je prodrlo u rečni sliv, pri čemu je jedan deo rečne doline preobraćen u moreuz. Prema Jovanu Cvijiću moreuzi Bosfor i Dardaneli su delovi nekadašnje doline pliocene reke koja je tekla iz Ukrajine a uticala u Sredozemno more između Rodosa i Krita. Sličan primer je potopljena dolina Zrmanje kod Maslinice, koja povezuje u vidu moreuza Jadransko i Novigradsko more.

Suve kraške doline karakteristične su za kraške predele. Delovanjem kraškog procesa površinsko oticanje preobraća se u podzemno te nizvodni deo doline ostaje bez vode. Ovakve doline brojne su u dinarskom krasu i krasu istočne i zapadne Srbije.

Submarinske ili podmorske su nekadašnje rečne doline potopljene pod morski nivo. Postoje dve grupe ovih dolina: submarinske šelfske i submarinski kanjoni. Submarinske šelfske su pliće, seku celu širinu kontinentalnog šelfa a završavaju se na kontinentalnom odseku. One se javljaju na kontinentalnom šelfu Japana, Severne Amerike, Gvinejskog zaliva itd. Podmorska dolina Dunava u Crnom moru leži na dubini od 70-80 m a podmorska dolina Neretve na oko 100 m.

Submarinski kanjoni su duboko usečeni u kontinentalnom šelfu i kontinentalnom odseku a njihovo podmorsko ušće nalazi se na dubini od 900 do 3000 m. Zapažaju se u Severnoj Americi, na obalama Brazila i Čilea, na ušću Konga, Ogove i Nigera, na Zlatnoj obali itd.

Literatura

• „Hidrologija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 10. 2016. g. Pristupljeno 06. 1. 2018. 
• „Oblikovanje reljefa”. Pristupljeno 06. 1. 2018. 
• „Erozivni oblici”. Arhivirano iz originala 24. 10. 2020. g. Pristupljeno 06. 1. 2018.