Roberto Bolanjo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Roberto Bolanjo
Stensil Bolanja u Barseloni
Lični podaci
Datum rođenja(1953-04-28)28. april 1953.
Mesto rođenjaSantijago de Čile, Čile
Datum smrti15. jul 2003.(2003-07-15) (50 god.)
Mesto smrtiBarselona, Španija
Književni rad
PeriodInfrarealizam
Uticaji odHorhe Luis Borhes, Hulio Kortasar, Franc Kafka, Nikanor Para, Blez Paskal,
Najvažnija delaUdaljena zvezda, Divlji detektivi, Čile noću, 2666, Telefonski pozivi, Kurve ubice, Amajlija

Roberto Bolanjo (šp. Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 — Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Živeo je u Čileu, Meksiku i Španiji, aktivno učestvujući u politici kao intelektualac levičar. Iako je veći deo života pisao poeziju, priznanje je stekao prozom. Poznat je po romanima: Udaljena zvezda, Divlji detektivi, Amajlija, Čile noću i 2666; kao i zbirkama pripovedaka: Telefonski pozivi i Kurve ubice.

Odbacujući magijski realizam, Bolanjo se okrenuo stvarnosti, ispitujući vrlo poetičnim jezikom i kroz jedinstvene forme: nasilje, kriminal, zlo, mit o poeziji i odnos književnosti i politike.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bolanjo je rođen 1953, u Santijagu de Čileu, kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose.[1] Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se njegova porodica često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice.[2]

Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana.[3]

Vrativši se u Meksiko, svoju mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, iliti utrobni realizam.[4]

Bolanjo se 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar kamp zemljišta, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku.

U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio "svoju bitničku egzistenciju u oskudici" zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, Bolanjo je nastavio da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik.

Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja od kojih se izdvajaju romani: Udaljena zvezda, Nacistička literatura u obe Amerike, Divlji detektivi, Čile noću; i zbirka pripovedaka Kurve ubice. Za roman Divlji detektivi dobija nagradu Romulo Galjegos, prestižnu špansku književnu nagradu za roman. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre.

Posthumna slava[uredi | uredi izvor]

Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od 1000 strana, dok je u srpskom prevodu podeljena u dve knjige, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama Altazor, Salambo i Hose Manuel Lara, dok je u SAD, od strane časopisa Tajm, proglašen knjigom godine. Neretko, savremeni kritičari predviđaju ovoj knjizi budući status klasika.

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Horhe Luis Borhes jedan od Bolanjovih uzora.

Iako je kao dečak pokazivao znake disleksije, Bolanjo se razvio u strastvenog čitaoca. Slično svom uzoru Borhesu, smatrao je da je čitanje važnija aktivnost od pisanja.[5] Osim Borhesa i Kortasara, pisaca kojima je po sopstvenom priznanju nesumnjivo dugovao, Bolanjo je istakao važnost i nekih drugih latinoameričkih pisaca, kao što su: Nikanor Para, Gonsalo Rohas, Horhe Edvards, Hose Donoso, Adolfo Bjoj Kasares, Enrike Lin, Silvina Okampo, Huan Rulfo, Manuel Puig, Mario Vargas Ljosa, Serhio Pitol, Huan Marse, Migel Anhel Asturijas i mnogi drugi. Pored latinoameričkih književnika, Bolanjo je strastveno čitao i pisce drugih nacionalnih književnosti. Kao posebno uticajne na njegovo stvaralaštvo, između ostalih, izdvojio je dela: Franca Kafke, Vitolda Gombroviča, Hermana Melvila, Filipa K. Dika, Roberta Musila, Bleza Paskala ali i nekoliko savremenih američkih književnika kao što su Kormak Mekarti, Tomas Haris i Džejms Elroj.

Sa druge strane Bolanjo je osporavao visoke umetničke vrednosti delima Karlosa Fuentesa, Izabele Aljende, Antonija Skarmete, Luisa Sepulvede i meksičkog nobelovca Oktavija Paza.

Poetika[uredi | uredi izvor]

Bolanjo je pripadao generaciji autora koja se oštro usprotivila magijskom realizmu, kao najprepoznatljivijem književnom izražavanju u latinoameričkoj književnosti, zastupajući okretanje ka stvarnosti. Kada je govorio o suštini književnosti, Bolanjo je istakao njen politički aspekt. Napisao je: Celokupna književnost je, u izvesnom smislu, politička. Prvo, ona je odraz politike, a drugo ona je isto tako i politički program.[5] Jedan od ključnih elemenata njegove proze jeste stalna veza između života i književnosti. Likovi u njegovoj prozi su neretko romanopisci ili pesnici, uključujući i one koje je Bolanjo izmislio i one koji su zaista postojali (U romanu Čile noću se kao sporedni lik pojavljuje Pablo Neruda). Književni kritičar Stejsi d'Erazmo ističe:

Jedno od lucidnih zadovostava čitanja Roberta Bolanja, koji je umro u pedesetoj godini 2003, leži u njegovoj ideji da je kultura, posebno književna kultura, kurva. U susretu sa političkom represijom, prevratom i opasnošću, pisci nastavljaju da se uzbuđuju nad pisanom rečju, a to je za Bolanja izvor u isti mah i plemenitosti i crnog humora. U njegovom romanu Divlji detektivi, dva strastvena mlada latinoamerička pesnika nikada ne gube veru u svoju rafiniranu umetnost, bez obzira na potrese života, vremena i politike. Iako su nekada smešni, u njima je uvek nečeg herojskog. Ali šta znači to, pita se u svom mračom, izuzetnom, nelagodnom romanu Čile noću, što intelektualna elita piše poeziju, slika i diskutuje o finesama avangardnog pozorišta, doh hunta muči ljude u podrumu? Reč ne zna za odanost narodu, niti za osnovnu političku tendenciju; ona je duh iz lampe koji može biti prizvan od bilo kojeg gospodara. Deo Bolanjove genijalnosti je u tome što se pita kroz ironiju, koja je toliko oštra da možete poseći šake na stranicama, da li smo možda preveliki konformisti ako umetnost koristimo kao anestetik, izgovor i mesto za skrivanje od sveta, koji je veoma zauzet radeći stvarne stvari veoma stvarnim ljudima. Da li je hrabro čitati Platona u toku vojnog puča, ili je to nešto drugo?[6]

Druge značajne teme njegovog opusa uključuju: potragu, mit o poeziji, odnos poezije i kriminala, nasilje i kriminal savremene Latinske Amerike, kao i suštinu mladosti, ljubavi i smrti.

Prevodi na srpski[uredi | uredi izvor]

Do prve polovine 2015. godine na srpskom jeziku objavljeni su prevodi romana: Udaljena zvezda, Čile noću, 2666 (u dve knjige) i Amajlija, kao i izbor priča Poziv na ples. Prevodilac ovih dela je Igor Marojević, osim prevoda romana Amajlija koji je načinio Dušan Vejnović.

Odabrana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

  • Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984)
  • Ledena staza (La pista de hielo, 1993)
  • Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994)
  • Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996)
  • Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996)
  • Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998)
  • Amajlija (Amuleto, 1999)
  • Čile noću (Nocturno de Chile, 2000)
  • Antverpen (Amberes, 2002)
  • Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002)
  • 2666 (objavljen posthumno, 2004).
  • Treći rajh (objavljen posthumno, 2010).
  • Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011).

Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor]

  • Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997)
  • Kurve ubice (Putas asesinas, 2001)
  • Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

Zbirke pesama[uredi | uredi izvor]

  • Vrapci preuzimaju visinu (Gorriones cogiendo altura, 1975)
  • Ponovno osmišljavanje ljubavi (Reinventar el amor, 1976)
  • Fragmenti neopoznatog univerziteta (Fragmentos de la Universidad Desconocida, 1992)
  • Romantični pas (Los perros románticos, 1993)
  • Poslednji divljak (El último salvaje, 1995)
  • Tri (Tres, 2000)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Careaga, Roberto. „Libro recrea la guerrilla mexicana de Bolaño” (na jeziku: španskom). Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  2. ^ Rohter, Larry. „A Writer Whose Posthumous Novel Crowns an Illustrious Career” (PDF) (na jeziku: engleskom). Arhivirano iz originala (PDF) 31. 5. 2012. g. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  3. ^ Kerr, Sarah. „The Triumph of Roberto Bolaño” (na jeziku: engleskom). The New York Review of Books. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  4. ^ Mandalit del Barco. „Poets and Gangsters: Discovering Roberto Bolano” (na jeziku: engleskom). Arhivirano iz originala 23. 4. 2015. g. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  5. ^ a b Boullosa, Carmen. „Interview” (na jeziku: engleskom). Arhivirano iz originala 19. 6. 2015. g. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  6. ^ Stacey D'Erasmo. „The Sound and the Führer” (na jeziku: engleskom). The New York Times Book Review. Pristupljeno 12. 6. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Roberto Bolanjo na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роберто_Болањо&oldid=26992617”