Roman IV Diogen

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Roman IV Diogen
Romanos et Eudoxie.JPG
Hristos ovenčava Romana (levo) i Evdokiju (desno)
Datum rođenja oko 1030.
Mesto rođenja Kapadokija
Datum smrti 1072.
Mesto smrti Ostrvo Proti
Vizantijsko carstvo
Dinastija Duka
Otac Konstantin Diogen
Supružnik Evdokija Makremvolitisa
Potomstvo Konstantin Diogen, Leo Diogenes, Nikephoros Diogenes
Vizantijski car
Period 10681071.
Prethodnik Konstantin X Duka
Naslednik Mihajlo VII Duka

Roman IV Diogen (grč. Ρωμανός Δ΄ Διογένης)(?-1072) je bio vizantijski car (1068—1071), vojskovođa i drugi muž carice Evdokije, supruge Konstantina X (1059—1067). Tokom svoje kratkotrajne vladavine pokušao je da zaustavio prodor Seldžuka u Vizantiju, ali je usled političke izdaje pretrpeo poraz u bici kod Mancikerta 1071. godine koji se pretvorio u potpunu katastrofu usled političkih trvenja čija je posledica bilo Seldžučko osvajanje Male Azije. Pripadao je vojnom plemstvu, jednoj od sukobljenih strana u Vizantiji tokom XI veka.

Poreklo[uredi]

Roman je bio predstavnik vojnog plemstva iz Filadelfije. Njegov otac je bio Konstantin Diogen, jedan od vojskovođa Vasilija II, upravnik Beograda i pobednik nad Sermonom.

Vladavina Evdokije[uredi]

Konstantin X Duka umire u maju 1067. godine, a vlast preuzimanje njegova udovica Evdokija u ime njihovih maloletnih sinova Mihajla (1071—1078.), Andronika i Konstantina. Iako je de jure vladala Evdokija, vlast se de facto nalazila u rukama Mihajla Psela i cezara Jovana, brata Konstantina X. Želeći da se suprotstavi Pselu i Jovanu, Evdokija je bila primorana da se uda. Podršku za to je dobila od patrijarha Jovana Ksifilina i dela plemstva koje je bilo ugroženo napadima na Vizantiju. Njen novi suprug je morao biti neko ko će biti u stanju da uspešno vodi vojsku, ali i neko ko neće biti u stanju da ugrozi pravo njenih sinova na presto. Njen izbor je pao na generala Romana Diogena (1068—1071.) koji je u zatvoru čekao izvršenje smrtne kazne zbog pobune protiv Konstantina X. Roman je pomilovan i 01. 01. 1068. godine je proglašen za cara, a cezar Jovan je poslat u progonstvo.

Vladavina Romana Diogena[uredi]

Odmah po stupanju na presto Roman je otpočeo sa borbom protiv Seldžuka predvodeći pretežno najamničku vojsku. Tokom nekoliko pohoda (1068, 1069. i 1070. godine) on je uspeo da više puta potuče Seldžuke, ali nije uspeo da ih potisne. Zbog toga je za 1071. godinu planirao veliki pohod kojim je trebalo da trajno suzbije Seldžuke. Paralelno sa vođenjem borbi protiv Seldžuka, Roman se suočio sa stalnim pokušajima Duka da ga suzbiju i svrgnu, zbog čega je pohod 1070. godine predvodio Manojlo Komnin, jer Roman nije smeo da napusti Carigrad zbog opasnosti od prevrata.

Glavni članak: Kobna 1071.

Tokom proleća je jaka vizantijska vojska iz Carigrada, preko Teodosijopolja stigla do Mancikerta koji se nalazio u rukama Seldžuka i zauzela grad (23. 08.). Međutim nekoliko dana kasnije 26. 08. između Mancikerta i jezera Van vizantijska vojska biva poražena, zahvaljujući izdaji Andronika Duke u tzv. Mancikertskoj bici. U borbi je sam Roman ranjen i zarobljen, ali je sa vođom Seldžuka Alp Arslanom (1063—1072) zaključio mir, posle čega je oslobođen. Neposredno pre bitke kod Mancikerta, Normani su u aprilu zauzeli Bari, čime je Vizantija izgubila i poslednji posed na Apeninskom poluostrvu.

Zbacivanje sa vlasti, pobuna i smrt[uredi]

Civilno plemstvo predvođeno Pselom i Dukama izvršilo je neposredno posle Mancikerta coup d'état kojim je Roman zbačen sa vlasti, a za novog cara je proglašen sin Konstantina X Mihajlo. Novi car je vlast prepustio majci, ali je ona po povratku cezara Jovana iz progonstva, zatvorena u manastir, tako da je 24. 10. Mihajlo postao samostalni vladar, a Jovan regent. Roman je pokušao da povrati vlast uz pomoć svojih pristalica i ostataka trupa koje su mu ostale lojalne posle bitke kod Mancikerta, ali nije imao mnogo uspeha zbog čega je otpočeo pregovore. Dogovoreno je da mu bude dozvoljen povratak u Carigrad, lična bezbednost i amnestija za njegove ljude, ako položi oružje, što su mu garantovala tri mitropolita. Međutim kada je položio oružje, Roman je bio uhvaćen i oslepljen usijanim gvožđem. Psel mu je tom prilikom čestitao na velikoj božijoj milosti, kojom mu je Bog:

„... oduzeo oči, da bi mu darovao vid nebeske svetlosti.”

Neposredno posle toga Roman IV je umro od posledica ranjavanja u manastiru na ostrvu Proti, u leto 1072. godine.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Prethodnik:
Evdokija Makrembolica
Vizantijski carevi
(1068—1071)

Naslednik:
Mihajlo VII Parapinak