Simon Bolivar

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Simon Bolivar
Simon Bolivar.jpg
Biografija
Datum rođenja(1783-07-24)24. jul 1783.
Mesto rođenjaKarakas
Španska imperija
Datum smrti17. decembar 1830.(1830-12-17) (47 god.)
Mesto smrtiSanta Marta
Nova Granada
Religijakatolik
SupružnikMarija Teresa Rodrigez del Toro i Alajsa
PotpisSimón Bolívar Signature.svg
6. avgust 1813 — 2. jul 1814.
Reizbor(i)15. februar 181917. decembar 1819.
PrethodnikKristobal Mendoza
NaslednikHose Antonio Paez
predsednik Velike Kolumbije
17. decembar 1819 — 4. maj 1830.
NaslednikDomingo Kajsedo
12. avgust 1825 — 29. decembar 1825.
NaslednikAntonio Hose de Sukre
17. februar 1824 — 28. januar 1827.
PrethodnikHose Bernardo de Tagle
NaslednikAndres de Santa Kruz

Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Palasios[1] (šp. Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Palacios, živeo od 24. jula, 1783. do 17. decembra, 1830) bio je južnoamerički revolucionarni vođa baskijskog porekla. Vodio je borbe za nezavisnost u Venecueli, Kolumbiji, Ekvadoru, Peruu, Panami i Boliviji. U tim državama i u većini ostalih država Južne Amerike, Simon Bolivar se smatra herojem.

Pridružio se 1808. hunti[2] koja je formirala u Venecueli vezu sa Napoleonovom invazijom u Španiji, i kao njen poslanik otputovao u London. Vrativši se, predložio je da se Venecuela proglasi nezavisnom, što je skupština 5. jula 1811. prihvatila. Poražen od španskih snaga napustio je Venecuelu i povukao se u Vicekraljevstvo Novu Granadu (današnja Kolumbija), gde je pobedio španske trupe u više bitaka. U trogodišnjem ratu za oslobođenje Južne Amerike prešao je Ande, ujedinio Ekvador, Novu Granadu i Venecuelu pod imenom Republika Kolumbija, a 1824. oslobodio Peru. Proglašen je ocem, spasiteljem i osloboditeljem domovine (Libretador de la patria) i izabran je za prvog predsednika Kolumbije i prvog predsednika Gornjeg Perua, nazvanog po njemu Bolivija. Nakon sumnji da se želi proglasiti monarhom bio je primoran na abdikaciju 1830. godine. Težio je ujedinjenju južnoameričkih zemalja u nezavisnu i jaku državu po uzoru na SAD, ali mu se san nije ostvario jer se već 1830. godine Venecuela proglasila nezavisnom republikom, a uskoro zatim učinile su to isto Bolivija i Ekvador. Na kraju svog života, Bolivar je očajavao zbog situacije u svojoj matičnoj regiji, što ilustruje poznati citat „svi koji su služili revoluciji su orali more”.[3]:450 U obraćanju Ustavnom kongresu Republike Kolumbije, Bolivar je izjavio „Sugrađani! Neugodno mi je da kažem ovo: Nezavisnost je jedina beneficija koju smo stekli, na štetu svega ostalog.”[4]

Venecuela je 1999. promenila naziv države u njegovu čast u Bolivarska Republika Venecuela.

Borba za nezavisnost Južne Amerike[uredi]

Bolivar 1816. tokom boravka na Haitiju.

Bolivar se vratio u Venecuelu 1807. 1813. godine dobio je komandu u Tunhi u Novoj Granadi (današnja Kolumbija), pod upravom Kongresa Ujedinjenih Provincija Nove Granade, nastalog od vojne hunte osnovane 1810.

Ovo je bio početak Zadivljujućeg pohoda. Bolivar je došao u Meridu 24. maja i tu je proglašen Oslobodiocem.[5] Ovaj događaj pratili su zauzimanje Truhilja 9. juna. Šest dana kasnije, 15. juna, Bolivar je izdiktirao svoj čuveni dekret o ratu do smrti. Karakas je ponovo zauzet 6. avgusta 1813. i Bolivar je potrđen kao oslobodilac, proglasivši obnavljanje venecuelanske republike. Zbog pobune Hosea Tomasa Bovesa 1814. i pada republike, vratio se u Novu Granadu, gde je komandovao vojskom Ujedinjenih Provincija i ušao u Bogotu 1814. preotevši grad od izdvojenih republikanskih snaga Kundinamarke. Nameravao je da maršira na Kartahenu i zatraži pomoć od lokalnih snaga da zauzme rojalističku Santa Martu. 1815. godine, posle serije političkih i vojnih nesuglasica sa vladom Kargahene, Bolivar je pobegao na Jamajku, gde mu je uskraćen podrška i pokušano je njegovo ubistvo, posle čega je pobegao na Haiti, gde mu je garantovana zaštita. Sprijateljio se sa Aleksandrom Petionom, vođom novostvorenene države i zatražio pomoć od njega.[5]

Bolivar i Francisko de Paula Santander tokom Kongresa u Kukuti, oktobra 1821.

Godine 1816. Bolivar se iskrcao u Venecuelu sa haićanskim vojnicima i važnom materijalnom pomoću (pod uslovom da ukine ropstvo) i zauzeo je grad Angosturu (danas Sijudad Bolivar). U to vreme Venecuela je bila kapetanija Španije, pa je Bolivar odlučio da se prvo bori za nezavisnost Nove Granade (koja je bila vicekraljevstvo), nameravajući da kasnije učvrsti nezavisnost Venecuele i drugih politički manje značajnih španskih teritorija.

Pohod za nezavisnost Nove Granade je bila ojačana pobedom u bici kod Bojača 1819. Iz tek osigurane baze, Bolivar je pokrenuo pohode za nezavisnost Venecuele i Ekvadora, a one su okončane pobedama u bici kod Karaboba 1821. i bitke kod Pinčinče 1822. Na dan 7. septembra 1821. stvorena je Velika Kolumbija (država koja je pokrivala veće delove današnje Kolumbije, Paname, Ekvadora, severnog Perua i severozapadnog Brazila) sa Bolivarom na mestu predsednika i Franciskom de Paulom Santanderom kao potpredsednikom.

Bolivar je 26. i 27. jula održao konferenciju u Gvajakilu sa argentinskim generalom Hoseom de San Martinom, koji je dobio titulu zaštitnika peruanske slobode, nakon što je u avgustu 1821. delimično oslobodio Peru od španske vlasti. Peruanski kongres ga je 10. februara 1824. imenovao za diktatora Perua, što je omogućilo Bolivaru da kompletno reorganizuje političku i vojnu administraciju. Uz pomoć Antonija Hosea de Sukrea, Bolivar je odlučno porazio špansku konjicu u bici kod Žunina 6. avgusta 1824. Sukre je uništio brojčano nadmoćnije ostatke španske vojske u bici kod Ajakuča 9. decembra 1824.

Dana 6. avgusta 1825. na kongresu Gornjeg Perua, stvorena je Republika Bolivija. Bolivar je tako postao jedan od retkih ljudi po kome je nazvana jedna država.

Porodična istorija[uredi]

Poreklo prezimena Bolivar[uredi]

Portret iz 18. veka Huana Visente Bolivara i Ponta, oca Simona Bolivara

Prezime Bolivar vodi poreklo od aristokrata iz La Puebla de Bolivar, malog sela iz Baskijskog okruga Španije.[6] Bolivarov otac potiče po ženskoj strani porodice iz familije Ardanza.[7][8] Njegova baka sa majčine strane je potekla iz porodica sa Kanarskih ostrva.[a]

16. vek[uredi]

Bolivari su se naselili u Venecueli u 16. veku. Bolivarov prvi južno američki predak je bio Simon de Bolivar (ili Simon de Bolibar; spelovanje nije bilo standardizovano do 19. veka), koji je živeo i radio u Santo Domingu (današnjoj Dominikanskoj Republici) od 1559 do 1560 i gde je njegov sin Simon de Bolivar i Kastro bio rođen. Kada je španska kruna premestila guvernera u Venecuelu 1569. godine, Simon de Bolivar je otišao s njim. Kao jedan od ranih naseljenika španske provincije Venecuela, postao je postao prominentan u lokalnom društvu, a njemu i njegovim potomcima su bili dodeljeni posedi, radna snaga, i pozicije u lokalnoj upravi.[9]

Kad je Karakaska katedrala bila izgrađena 1569. godine, porodica Bolivar je imala jednu od prvih namenskih kapela. Najveći deo bogatstva potomaka Simona de Bolivara dolazio je od poseda. Najvažnija je bila šećerna plantaža sa enkomiendom koja je pružala neophodnu radnu snagu za vođenje poseda.[10] Još jedan deo bogatstva Bolivara je dolazio od rudnika srebra, zlata, i bakra. Mala količina zlatnih depozita je prvo iskopavana u Venecueli 1669. godine, što je dovelo do otkrića znatno ekstenzivnijih rezervi bakra. Sa majčine strane (familije Palasios), Bolivar je nasledio Aroa rudnike bakra u Jarakuju. Američko starosedelačko i afričko roblje pružalo je najveći deo radne snage u tim rudnicima.[11]

17. vek[uredi]

Pred kraj 17. veka, rudarstvo bakra postalo je toliko prominentno u Venecueli da je metal postao poznat kao cobre Caracas („Karakaski bakar”). Mnogi od rudnika su postali vlasništvo porodice Bolivar. Bolivarov deda, Huan de Bolivar i Martinez de Viljegas, platio je 22.000 dukata manastiru u Santa Marija de Montserat 1728. godine za titulu plemstva koju je odobrio kralj Filip V od Španije za njegovo održavanje. Kruna nikada nije izdala patent plemstva, tako da je kupovina postala predmet parnica koje su se i dalje vodile tokom Bolivarskog života, kada je nezavisnost iz Španije stala na kraj tome. (Da su tužbe bile uspešne, Bolivarov stariji brat, Huan Visente, bi postao markiz of San Luisa i vikont od Kokorote.) Bolivar je ultimatno posvetio svoje lično bogatstvo revoluciji. Nakon što je bio jedan od najbogatijih osoba u španskom američkom svetu na početku revolucije, umro je u siromaštvu.[3]

Preci[uredi]

Bolivarovo porodično stablo ima mnoštvo srodnika iz dve grane: familiju Palasios i familiju Bolivar. Enrike de la Konča Arnal, genealog pri Instituto Venezolano de Genealogía, istraživao je njegovo poreklo,[12] koje se može sumirati na sledeći način:

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Antonio Bolivar i Dijaz de Rohas
 
 
 
 
 
 
 
8. Kapitan Luis Bolivar Reboljedo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Leonor Reboljedo Argumedo
 
 
 
 
 
 
 
4. Huan de Bolivar i Martinez de Viljegas
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Lorenzo de Martinez de Viljegas
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Marija Martinez de Viljegas i Ladron de Gevara
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Magdalena Ladron de Gevara i Rohas
 
 
 
 
 
 
 
2. Huan Visente Bolivar i Ponte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Hasinto Ponte-Andrade
 
 
 
 
 
 
 
10. Pedro Ponte-Andrade i Haspe de Montenegro
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Marija Haspe de Montenegro
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Petronila Ponte-Andrade i Marin de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Fransisko Marin de Narvaez i Vilčez
 
 
 
 
 
 
 
11. Marija Hosefa Marin de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Hosefa Marija de Narvaez
 
 
 
 
 
 
 
1. Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Palasios
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Hose Palasios de Agire i Aristija-Soho i Ortiz de Zarate
 
 
 
 
 
 
 
12. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hedler
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Isabel Marija Hedler Rivilja
 
 
 
 
 
 
 
6. Felisijano Palasios de Agire i Aristija-Soho i Hil de Aratija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Fransisko Hil de Aratija
 
 
 
 
 
 
 
13. Isabel Marija Hil de Aratija i Agire-Viljela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Marija Rosa Agire-Viljela i Laja-Mohika
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija de la Konsepsion Palasios i Blanko
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Mateo Blanko Infante
 
 
 
 
 
 
 
14. Mateo Hose Blanko i Fernandez de Arauho
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Hosefa Fernandez de Arauho i Rivilja
 
 
 
 
 
 
 
7. Fransiska Blanko Erera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Huan Asensio Erera i Askanio
 
 
 
 
 
 
 
15. Isabel Klara de Erera i Lijendo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Paula Rosa de Lijendo i Očoa
 
 
 
 
 
 

Lični stavovi[uredi]

Simon Bolivar je bio obožavalac Američke i Francuske revolucije.[3]:35, 52–53 Bolivar je čak upisao svog nećaka, Fernanda Bolivara, u privatnu školu u Filadelfiji, Džermantaunsku akademiju, i platio za njegovo obrazovanje, uključujući pohađanje Tomas Džefersonovog univerziteta u Virdžiniji.[3]:71–72, 369 Bolivar se međutim razlikovao po političkoj filozofiji od revolucionarnih lidera revolucije u Sjedinjenim Državama u dva važna aspekta. Pre svega, on je bio čvrsto protiv ropstva, uprkos toga što je poticao iz oblasti španske Amerike koja se u velikoj meri se oslanjala na ropski rad. Drugo, mada je on bio obožavatelj američke nezavisnosti, on nije verovao da njen vladin sistem može da funkcioniše u Latinskoj Americi.[13] Stoga je tvrdio da upravljanje heterogenim društvima kao što je Venecuela „zahteva čvrstu ruku”.[14]

Bolivar je smatrao da su SAD osnovane na prostoru posebno plodnom za demokratiju. U kontrastu s tim, on je napominjao da je španska Amerika bila podvrgnuta „trojnom jarmu neznanja, tiranije i poroka”.[3]:224 Ako bi republika bila uspostavljena u takvoj zemlji, po njegovom mišljenju, morale bi se napraviti neke koncesije u pogledu slobode. Ovo se pokazalo kada je Bolivar krivio za pad prve republike svoje potčinjene zbog pokušaja imitacije „neke eterične republike”, a da u procesu nisu obraćali pažnju na žestoku političku stvarnost Južne Amerike.[15]

Među knjigama koje su ga pratile dok je putovao bile su Adam Smitovo Bogatstvo naroda, Volterova Pisma na engleskom, a kad je pisao Bolivijski ustav, Monteskjev Duh zakona.[16] Njegova Bolivijski ustav postavio ga je u tabor onoga šta će kasnije u devetnaestom veku postati latinoamerički konzervativizam. Bolivijski ustav je namenjen uspostavi doživotnog predsedništva i naslednog senata, u suštini rekreirajući britanski nepisani ustav, kao što je postojao u to vreme.

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ "Por las venas del libertador corría sangre guanche, en efecto, su abuela materna, doña Francisca Blanco de Herrera, descendía de san martines, era nieta de Juana Gutiérrez, de "nación guanche", y procedía además de otras familias canarias establecidas en Venezuela, tales como las de Blanco, Ponte, Herrera, Saavedra, Peraza, Ascanio y Guerra" („Kroz oslobodilačke vene teče Guančeva krv. Zapravo, njegova baka sa majčine strane, Franciska Blanko de Erera, bila je potomak prvobitnih kanarskih naroda, jer je bila unuka Huana Gutijereza, iz „Gvančaske nacije”, a takođe je poticala i iz drugih kanarskih porodica osnovanih u Venecueli, kao što su Blanko, Ponte, Erera, Savedra, Peraza, Askanio i Gvera.”). Hernández García, Julio: Book "Canarias – América: El orgullo de ser canario en América" (Canarias – America: The pride of being a Canario in America). First edition, 1989. Historia Popular de Canarias (Popular History of the Canary Islands).

Reference[uredi]

  1. ^ Arismendi Posada 1983, str. 9.
  2. ^ Riggs 2013, str. 153-55
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Arana, M., 2013, Bolivar, New York: Simon & Schuster. ISBN 978-1-4391-1019-5.
  4. ^ quoted in Jeremy Adelman, "Independence in Latin America" in The Oxford Handbook of Latin American History, José C. Moya, ed. New York: Oxford University Press 2011, p. 153.
  5. 5,0 5,1 Bushnell 1970.
  6. ^ Museo Simon Bolivar, Cenarruza-Puebla de Bolívar, Spain.
  7. ^ „Simón Bolívar”. geneall.net. 
  8. ^ „LatinAmericanHistory.about.com”. LatinAmericanHistory.about.com. 14. 2. 2012. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  9. ^ Slatta & de Grummond 2003, str. 10–11.
  10. ^ Masur 1969, str. 21–22.
  11. ^ Thornton 1998, str. 277.
  12. ^ Concha Arnal, Enrique de la (2014). Árbol Genealógico del Libertador Simón Bolívar y Palacios. Archived 2017-08-14 at the Wayback Machine Caracas: Instituto Venezolano de Genealogía.
  13. ^ Bushnell & Langley 2008.
  14. ^ Bushnell & Langley 2008, str. 100.
  15. ^ Bushnell & Langley 2008, str. 136.
  16. ^ Lynch 2006, str. 33.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]