Stanislav Žolkevski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Veliki hetman,

Stanislav Žolkevski
Stanislav Žolkevski
Puno imeStanisław Żółkiewski herbu Lubicz
Datum rođenja(1547-00-00)1547.
Mesto rođenjaTurinka, (Lavov), Državna zajednica Poljske i Litvanije
Datum smrti7. oktobar 1620.(1620-10-07) (72/73 god.)
Mesto smrtiCecora (Jaši), Kneževina Moldavija
Osmansko carstvo
Uzrok smrtipao u boju
NarodnostPoljak
Zanimanječlan poljske šljahte, veliki hetman
PartnerRegina Herburt
DecaSofija Žolkevska
RoditeljiStanislav Žolkevski, Sofija Lipska
RodbinaŽolkevski

Stanislav Žolkevski (polj. Stanisław Żółkiewski; 1547, Turinka (Lavov), Poljsko-litvanska unija – 7. oktobar 1620, selo Cecora (Jaši), Kneževina Moldavija, Osmansko carstvo) je bio poljski plemić, magnat i vojni komandant Državne zajednice Poljske i Litvanije. Bio je veoma aktivan vojnik u južnim i istočnim granicama države. Bio je i administrativni član državne zajednice Poljaka i Litvanije. Bio je i kastelan Lavova (od 1590.), vojvoda Kijevskog vojvodstva i Kancler velike krone (polj. Kanclerz wielki koronny). Od 1589. bio je kraljevi poljski vojvoda, a od 1613. postane veliki kraljevi hetman.

Bio je veoma aktivan vojnik, koji se borio protiv Švedske, Rusa, Osmanskog carstva i Krimskih Tatara. Poznat je po velikoj pobedi iznad rusko-švedske vojske kod Klušina 1610., nakon čega su Poljaci počeli da upadaju u Moskovsku kneževinu sve do okupacije Moskve.

Umro je u bitki kod Cecore (Osmansko carstvo) 1620., kada je odbio da se povuče sa položaja. Njegova herojska smrt je samo povećala njegov ugled nakon smrti. Bio je jedan od najboljih vojnih lidera poljsko-litvanske unije.


Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Grb šljahte Lubič
Sigismund III Vasa, poljski kralj
Poljski husari u bitki kod Klušine
Stanislav Žolkevski i Baltazar Batori kod Pskova (Jan Matejko, 19. vek)
Smrt Stanislava Žolkevskog (Valerij Eliaš Radzikovski, 19. vek)
Stefan Batori prima rusko poslanstvo nakon opsade Pskova (Jan Matejko, 1872)
Spomenik gde je Žolkevski stradao (Moldavija)
Crkva sv. Lavrentija gde je Žolkevski sahranjen (Žovkva, Ukrajina)

Stanislav Žolkevski je rođen u selu Turinka 1547., kod galicijskog grada Lavov, kao Stanislav Žolkevski reda Lubiča[1] . Žolkevski je u Lavovu pohađao katedralnu školu. Za razliku od ostalih plemiča, nije imao visokog obrazovanja i nije išao na strana ućilišta. Više se obrazovao samostalno, naročito je proučavao istoriju.[1] 1566. postane član kraljevskog dvora Sigismunda II Avgusta, kao pomoćnik kraljevog sekretara Jana Zamojskog.[1] Na dvoru postane pristalav eksekutivnog gibanja, koje je tražilo administrativne i vojne reforme.[1] 1573. sudjeluje u diplomatskoj misiji u Franciju, kod novog kralja Anrija III Valoaja. Na povratku za Poljsku poslan je i na bečki dvor za smirivanje sa Habzburzima.[1]

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Žolkevski je prve bojna iskustva dobio pod komandom kralja Stefana Batorija za vreme Gdanjskog ustanka, gde je komandovao četom poljskih huzara.[1] Pod Stefanom Batorijem sudjelovao je u livonijskih kampanijama boreći se u Polocku, Veližu, Sokolu i u opsadi kod Pskova.[1] Žolkevski je održavao političnu alijansu sa poljskom plemiškom porodicom Zamojski, dok je bio u sukobu sa porodivom Zborovski.[1] U noći od 11. na 12. maj 1584. uhapsio je Samuila Zborovskog, člana poljske šljahte.[2] Zborovski je nakon toga usmrćen zbog, navedno, izdaje, čin je kontroverzno prihvačen kod poljske šljahte, i osuđivan od nekih na Sejmu 1585.[1][3] Za vreme poljskog sukcesijskog rata 1588., između kralja Sigismunda III Vase i kralja Maksimilijana III Austrijskog, Žolkevski je podržao poljskog kralja Sigismunda III. U bici kod Bičine komandovao je desnim krilom, gde je bio i ranjen u koljeno. Posledice rana su ostale do kraja života.[3][4] Za zasluge za pobedu u toj bici proglašen je za poljskog kraljevog hetmana i postao starosta Hrubješova.[3]

Poljski kraljevi hetman[uredi | uredi izvor]

Nakon titule poljskog kraljevog hetmana Stanislav Žolkevski je suzbijao krimsko-tatarske upade u Malorusiji (Ukrajina). 1590 postao je kastelan grada Lavov. Njegovi zahtevi za pojačanje odbrane protiv Krimskih Tatara nisu bila uslišana.

1595. sudjelovao je u moldavijski kampaniji, u bici kod Cecore, na reku Prut. 1596. guši ustanak maloruskih Kozaka Severina Nalivajka (Kozački ustanak Nalivajka). Severin Nalivajko je bio uhapšen in kasnije mučen i ubijen (razčetvoren konjima) u Varšavi.[5][3][6] Ostale uhapšene Kozake su linčovali poljski vojnici. Makasriranje i ubistvo Severina Nalivajka je doveo do pogoršanja poljsko-kozačkih odnosa.

1600. Žolkevski se vrati u Moldaviju, gde sudjeluje u ratu moldavskih magnata. 20. oktobra 1600. poljsko-latvijski komonvelt pomogne Moldavski kneževini u pobedi kod Bukova, nad Mihajem Hrabrim (Kneževina Vlaška).[6] 1601. Žolkevski učestvuje u poljsko-švedskom ratu (1600—1611) u Livoniji. Pobedio je u opsadi Valmijera (oktobar-decembar 1601) i od marta do maja 1602. u opsadi zaume još grad Felin. Iste godine vodi poljsku vojsku do pobede kod Talina, pobeda u opsadi kod Vajzenšatjna (maj-septembar 1602) primorala je Švedsku da potpiše predaju. Za vreme opsade Stanislav Žolkevski je bolovao i predao vodstvo poljske vojske Karolu Hodkeviču.[7]

1606. ponovno se vraća u Malorusiju, gde pobedi Krimske Tatare u borbi kod reke Udič. Iste godine podrži poljskog kralja Sigismunda III Vasu za vreme zabžidovskoga ustanka poljske šljahte.[8] Ustanak je gušio ioako je njegov mentor Jan Zamojski podržavao ustanike. U bitki kod Guzova vodio je levo krilo rojalista. [9]> Stanislav Žolkevski je ipak imao sakrivene ambicije do ustanika i njegova vojska nije uzela večeg učešća u boju, gde su pobedili rojalisti. Tu je bila i posledica nenapredovanja u hetmanatu - kralj mu još nije dodelio titulu Veliki kraljevski hetman, iako je već bio vojvoda Kijeva (1608—1618).[9][10]

U drugoj polovini 1609. godine učestvuje u Poljsko-ruskom ratu (1605—1618),[10] gde je pomagao Vladislava IV Vasu da zauzme moskovski tron, sa idejom da bi poljsko-latvijski komonvelt došao u uniju sa Ruskim carstvom pod poljskim kraljem (Poljsko-ruska unija).[10] Na delagarijevom pohodu 1610. pobedi švedsko-ruske sile u bitki kod Klušina.[10][11] Nakon uspešne kampanije i poraza Rusa uđe u Moskvu i uhapsi ruskog cara Vasilija Šujskog i njegovu braću, Ivana i Dimitrija Šujskog. Poljski kralj Sigismund III Vasa je odbacio političke planove Stanislava Žolkevskog, pogotovo jer bi se morao poljski (novi ruski car) Vladislav IV Vasa, katolik, preuzeti pravoslavnu veru.[11]

Posle povratka iz Moskve počeo je da piše svoje memoare Početak i napredovanje u ratu sa Moskvom, koja je izdana 1612. godine i veoma je kritična do poljskog kralja. 1612. postane učitelj i mentor budućeg hetmana i vojnog lidera, Stanislava Konecpoljskog. Te godine se opet varti u Malorusiju zbog odbrane od Tatarkih i Moldavskih upada kao i kozačkih ustanaka. Na Sejmu 1616. godine predstavi plan o naboru vojnika polj. O chowaniu żołnierza kwarcianego, koja je trebalo da poveća broj vojnika, pogotovo za borbu protiv Kozaka. Plan od Sejma nije prihvaćen.[12]

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Stanislav Žolkevski nije bio uvjek u najboljem svetlu.[12] 1616. optužen je da nije pomogao Samuela Koreckog u bitki kod Sasovog Roga, nepotpisanje primirja kod Buše 1617, kojim se odrekao nekih teritorija u korist Moldavije, Vlaške[13] (tvrđava Hotin) i Osmanskog carstva; Turci su obustavili napade Krimskih Tatara a Poljaci napade Kozaka na Turke. Dogovor je kasnije nuliran upravo od Kozaka i Tatara koji se toga nisu držali. 1618. u Podolju je došlo do bitke kod Orinina, gde su se Tatari povukli od sila Žolkevskog i Stanislava Konecpoljskog.[12][14]

Nakon toga, 1618., ipak dobije novu bulavu i titulu Kancelar velike krone (polj. Kanclerz wielki koronny).[14] Tada je, za jedno vreme, postao jedan od najjačih osoba poljsko-litvanskog komonvelta, odma nakon kralja. Pozicija, do koje je, jedan od retkih, stigao ne preko porodice, nego preko vojnih uspeha i velike reputacije.[14]

Iako je bio stariji čovek (dobrih 70 godina), aktivno je sudjelovao u vojnim pohodima do samog kraja. Umro je 7. oktobra 1620. za vreme odstupanja u bici kod Cecore, gde su ga porazili Turci. Bitka je bila jedan deo od Poljsko-osmanskih rata (1620—1621), koja je prekinula moldavijsku kampaniju.[14][15] Sama bitke kod Cecore satavljena je iz više etapa, gde su Turci uništavali poljske čete, u poljednjim napadima pao je i Stanislav Žolkevski. Po anekdoti, odbio je da se povlači i ostao sa zaštitnica, koja je branila odstup Poljacima.[14][15][16] Pre smrt dobio je poslednji zakrament od oca Simona Viborskog. [17]

Nakon bitke Turci su našli truplo, odsekli mu glavu i slali Sultanu u Carigrad. Njegova udova otkupila je truplo i svoga sina, koji je bio uhapšen tokom borbe kod Cecore, gde je Stanislav i stradao.[15] Stanislav Žolkevski je pokopan u crkvi svetog Laurentija u gradu Žovkva, Ukrajina. Tvrđava u Žolkvi je sagrađena za vreme njegovog vladanja.[15][16]

Porodica i imanje[uredi | uredi izvor]

Stanislav Žolkevski je bio udan za Reginu Herbutovnu, imali su sina Jana i dve kćerke (Katarina i Sofija).[15] Za života, Stanislav je akumulirao veliko bogatstvo. Bio je feudalac kod Borisopolja, Brodija, Vinice i Žolkve. Njegov godišnji prihod je iznosio oko 100.000 zlota, tada je time bio jedan od najbogatijih članova poljsko-latvijskog komonvelta. Njegova sredstva je nasledio Jakub Sobjeski koji se oženio sa Stanislavljevom kćerkom Sofijom, Stanislavov unuk je postao Jan III Sobjeski, vojni lider i poljski kralj.[15]


Spomen na Žolkevskog[uredi | uredi izvor]

Tragična smrt Žolkevskog dala je maha u poljskoj kulturi. Portretiran je i mnogim delima, savremeni portreti Teofila Sembega i Stanislava Vitkovckog dali su mu mesto u (poljskom) panteonu nesmrtnih.[16] Pomenut je i pisanim delima, knjige Stefana Žeromskog, Jozefa Šujskog, Julijana Nemceviča i Marije Konopicke.[16] Legende o smrti Žolkevskog su imenovane često.[18][19]

1621. sin Stanislava Žolkevskog, Jan, podigao mu je spomenik kod grada Berezovca (rum. Călărășeuca), Moldavija. Na spomeniku je bio nadpis Kako je slatko i pristojno da se umre za svoju zemlju:

Quam dulce et decorum est pro patria mori

Spomenik je bio srušen 1868. godine, obnovljen 1912. i 2003. godine.[20]Danas se kod spomenika okuplja poljska manjina u Moldaviji.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Stanislav Žolkevski: O početku i kraju rata sa Moskvom (polj. Początek i progres wojny moskiewskiej); memoari u kojim opisije ratovanje sa Moskvom (1605–1618) i diplomatsku aktivnost.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Nagielski 1995, str. 130
  2. ^ Jan Zamojski i Stanislav Žolkevski su bili u ložim odnosima sa Zborovskima
  3. ^ a b v g Nagielski 1995, str. 131
  4. ^ Henry Krasiński (1846). Mary Barton: an historical tale of Poland. A.K. Newman and Co. str. 263–264. Pristupljeno 13 May 2011.
  5. ^ (Ukrainian) Sergій Lep'яvko Severin Nalivaйko // Volodarі getьmansьkoї bulavi: Іstoričnі portreti. V. A. Smolій.(ed.) — K.: Varta. 1994. ISBN 978-5-203-01639-3. str. 53–85.
  6. ^ a b Nagielski 1995, str. 132
  7. ^ Nagielski 1995, str. 133.
  8. ^ Pokušaj detronizacije kralja Sigismunda III Vase
  9. ^ a b Nagielski 1995, str. 134
  10. ^ a b v g Nagielski 1995, str. 135
  11. ^ a b Nagielski 1995, str. 136
  12. ^ a b v Nagielski 1995, str. 137
  13. ^ Moldavija i Vlaška su bili Turski vazali
  14. ^ a b v g d Nagielski 1995, str. 138
  15. ^ a b v g d đ Nagielski 1995, str. 139
  16. ^ a b v g Stanisław S. Nicieja (16 January 2010). "Hetman Żółkiewski – zdobywca Kremla – 16 stycznia 2010". Nowa Trybuna Opolska (Nto.pl). Pristupljeno 2012-06-17.
  17. ^ Full text of "Histoire du roi Jean Sobieski et du royaume de Pologne"
  18. ^ Jadwiga Kuczyńska . Stanisław Żółkiewski, hetman i pisarz. Ossolineum. 1988. ISBN 978-83-04-03073-2. str. 4.
  19. ^ Artur Śliwiński (1920). Hetman Zolkiewski. Wydawnictwo M. Arcta. str. 4. Pristupljeno 24 October 2012.
  20. ^ Krzysztof Szymański (13 September 2011). "Stanisław Żółkiewski – hetman i żołnierz do końca". Kurier Galicyjski. Pristupljeno 2012-06-17.


Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Nagielski, Mirosław (1995). StanisŁaw Żółkiewski herbu Lubicz (1547–1620) hetman wielki. ISBN 978-83-11-08275-5. 
  • Leszek Podhorodecki . StanisŁaw Żółkiewski. Ludowa Spółdzielnia Wydawnicza. 1988. ISBN 978-83-205-4082-6. (jezik: poljski)
  • Jerzy Besala . Stanisław Żółkiewski. Państwowy Instytut Wydawniczy. 1988. ISBN 978-83-06-01583-6. (jezik: poljski)
Stanislav Žolkevski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станислав_Жолкевски&oldid=27426467”