Stevan Marković (telohranitelj)

Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Stevan Marković (višeznačna odrednica).

Stevan Marković
Ime po rođenju	Stevan Marković
Datum rođenja	(1937-05-10)10. maj 1937.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	1. oktobar 1968.(1968-10-01) (31 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Uzrok smrti	Ubijen
Zanimanje	Telohranitelj
Aktivni period	1965—1968.
Delovanje	Telohranitelj Alena Delona

Stevan Stevica Marković (Beograd, 10. maj 1937 — Pariz, 1. oktobar 1968) bio je telohranitelj filmskog glumca Alena Delona. Pronađen je mrtav, a njegova smrt pokrenula je političku aferu koja je mesecima potresala Francusku. O njegovom životu pisac Dušan Savković napisao je 1970-ih godina kultni roman Gorila i njegove nastavke.

Biografija

Stevan Marković je rođen u Beogradu, 10. maja 1937. godine. Odrastao je u Sremskoj ulici (beogradska opština Stari Grad). Pripadao je mangupima iz Savamale, čija je teritorija obuhvatala levu stranu od Knez Mihailove ulice i Kalemegdana, sve do savamalskih dokova. Kao mladić je bio problematičan. Učestvovao je u uličnim tučama i vreme uglavnom provodio u Knez Mihailovoj, na Kalemegdanskoj tvrđavi i savskoj obali, džez igrankama i trenirajući rvanje u Sportskom društvu Radnički u beogradskom kvartu Crveni krst na Vračaru. Avanturističkog duha i sa željom da napusti Beograd, Stevica sa četvoricom prijatelja krajem leta 1958. odlazi u Istru, navodno na letovanje, ali su nekoliko dana kasnije svi zajedno ilegalno prebegli preko državne granice u Italiju, a odatle u Francusku. Cilj im je bio Pariz.

Život u Parizu

U Parizu, Stevica se pridružuje zajednici emigranata iz tadašnje socijalističke Jugoslavije, uglavnom svojih vršnjaka, gde preživljava sedam godina u nemaštini, stanujući u jeftinim stanovima i baveći se povremenim poslovima, najviše fotografisanjem stranih turista. Godine 1965. prijatelj i sused iz Sremske ulice, Miloš Milošević, upoznao ga je sa čuvenim francuskim glumcem Alenom Delonom. Iste godine, na Miloševu molbu, Delon pomaže Markoviću da izađe iz zatvora u Belgiji, gde je dospeo jer je, navodno iz neznanja, kao vozač učestvovao u jednoj pljački. Stevan postaje Delonov prijatelj, pratilac i telohranitelj, zauzevši mesto koje je nekada pripadalo Milošu Miloševiću, a koji tada već bio otišao u Holivud.

Život sa porodicom Delon

Postavši Delonov telohranitelj i prijatelj, Stevica Marković je stanovao u prizemlju njegove kuće u Parizu. Iako mu je Delon nudio manje uloge u filmovima, tokom tri godine provedene sa njim, Stevan nije iskoristio priliku za napredovanje i usavršavanje preko Delonovih veza i uticajnih prijatelja. Solidan džeparac koji je dobijao trošio je na kocku, klađenje na konjskim trkama i u provodima, što je bračnom paru Delon sve više smetalo. Pričalo se čak da je imao i kratku aferu sa Natali Delon. Tokom leta 1968. njegov odnos s Delonovima postaje sve komplikovaniji. Oni žele da prekinu zajednički život s njim, nudeći mu otpremninu od prodaje stare Alenove kuće u aveniji Mesin, ali Stevan želi više i postavlja uslove koje bračni par ne želi da prihvati. Pretpostavlja se da je to razlog zbog kojeg se upustio u ucenu.

Tokom života u Delonovom okruženju, Marković je bio i ljubavnik mnogih supruga poznatih Francuza. Imao je običaj da dame slika u lascivnim pozama, a zatim fotografije šalje njihovim muževima, tražeći novac u zamenu za slike.

Smrt

Markovićeva smrt izazvala je političku aferu koja je dugo potresala francusku, kao i jugoslovensku javnost. Ostala je zapamćena kao „Afera Marković”.

U nedeljno veče, 22. septembra 1968. godine, Stevan Marković je izašao iz stana u aveniji Mesin i posle nekoliko minuta ušao u crni taksi marke „pežo 404”. Na zadnjem sedištu čekao ga je muškarac kojeg su kasnije dva svedoka prepoznala kao Markovićevog prijatelja Uroša Milićevića, ali će naknadno oni ipak promeniti iskaze. Milićević je bio jedan od ključnih svedoka u kasnijoj istrazi ubistva i poslednji koji ga je video živog. Nekoliko dana kasnije, 1. oktobra, telo nepoznatog muškarca pronađeno je na deponiji u naselju Elankur, nedaleko od Versaja, u plastičnoj kesi, vezanih ruku i nogu. Pariska policija je na osnovu otisaka prstiju i utvrđivanja prebivališta ustanovila da je ubijeni bio jugoslovenski državljanin i emigrant, da se zvao Stevan Marković i da je bio blizak prijatelj francuskog glumca Alena Delona. Nakon prve obdukcije, saopšteno je da je Marković usmrćen udarcem tvrdim predmetom. Međutim, nakon ekshumacije tela, nova obdukcija pokazala je da je Marković ubijen vatrenim oružjem kalibra 9 mm, koje su u to vreme koristile profesionalne ubice.

Na osnovu pronađenih Markovićevih pisama, policija je prvo posumnjala da iza ubistva stoje Alen Delon i njegova tadašnja supruga Natali, kao i korzikanski kriminalac Fransoa Markantoni, ali ubrzo potom u listu „Figaro” objavljeno je anonimno pismo u kome se govori o učešću visokih državnih funkcionera i bivših članova vlada na orgijama koje je Markantoni organizovao u Delonovoj kući. U pismu se, takođe, navodi da izvesni Jugosloven po imenu Akov ima dokaze o tome. Od tog trenutka ovo ubistvo prerasta u političku aferu. Govori se o fotografijama „posebnog karaktera” na kojima je, navodno, bila i Klod Pompidu, supruga tada bivšeg francuskog premijera Žorža Pompidua. Afera je poprimila obrise zavere usmerene protiv Pompidua, kako bi se sprečila njegova kandidatura na predsedničkim izborima iza koje su, po Pompiduovom čvrstom ubeđenju, stajali ljudi bliski generalu Šarlu de Golu.

Alen Delon je više puta ispitivan povodom ovog događaja, njegov alibi dovođen je u sumnju, razni dokazi pojavljivali su se godinama kasnije, ali čvrsti dokazi za njegovo kretanje na dan Markovićevog ubistva nikada nisu pronađeni. Nakon saslušanja više stotina svedoka ubice nisu otkrivene, kao ni razlozi zbog kojih je Marković stradao, a suđenje povodom ovog ubistva nikada nije održano. Najbliža istini verovatno je pretpostavka da su Markovića ubili oni koji su konstruisali čitavu aferu u cilju političke diskreditacije Žorža Pompidua. Gotovo je izvesno da fotografije sa zabava za odrasle nisu ni postojale, obzirom na činjenicu da se tokom više od pola veka nikada nisu pojavile u javnosti. Gostujući u emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem”, 7. oktobra 2016. godine, Alen Delon je sasvim otvoreno govorio o svom odnosu sa Stevicom Markovićem i o aferi koja mu je obeležila život, potresla francusku javnost i dovela ga pred sud pravde kao glavnoosumnjičenog za Markovićevo ubistvo.

Istraga ubistva

Tokom prvog svedočenja tokom istrage ovog ubistva, Alen Delon je negirao da je poznavao ubijenog, ali je policija pronašla Stevanova pisma koja je slao prijateljima i starijem bratu koji je živeo u Jugoslaviji i u kojima je opisivao svoje loše materijalno stanje i nezadovoljstvo bračnim parom Delon. U jednom od pisama, Marković je nameravao da uradi „nešto veliko” ukoliko mu ne budu izašli u susret. U tim pismima, koja su kasnije objavljena i u štampi, moglo se pročitati da je dobijao pretnje. Bilo je jasno da je pored Alena i Natali, u prikrivenoj formi, mislio i na tada javnosti malo poznatog Fransou Markantonija. Markantoni, rođeni Korzikanac, bio je Delonov prijatelj još iz vremena pre nego što je glumac postao slavan. Bio je član Pokreta otpora za vreme okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu i cenjen zbog hrabrog držanja tokom ispitivanja u zatvoru. Međutim, njegove posleratne veze sa različitim uticajnim strukturama, od obaveštajnih i paraobaveštajnih, do kriminalnih i mafijaških, pomagale su mu u različitim legalnim i nelegalnim poslovima. Nekoliko puta završio je i u zatvoru, između ostalog i kada je zbog Markovićevih pisama pozvan na ispitivanje i zadržan na duže vreme, a da zvanično nikada nije ni bio u pritvoru.

Pored Markantonija, kao svedok je pozvan i Uroš Milićević, koji se predstavio inspektorima kao Stevanov blizak prijatelj. Stevan mu je nagovestio da ide na važan sastanak i da će otići sam, ali je on odlučio da ga krišom prati sve do ulaska Markovića u taksi u kojem ga je neko čekao. Ubrzo posle ispitivanja, početkom novembra, Uroš nestaje iz Pariza, a nekoliko dana kasnije u jednom beogradskom dnevnom listu osvanuo je intervju s njim. Tvrdio je da mu je život bio u opasnosti, jer je mnogo toga znao pa je morao da napusti Pariz. Reporteri i novinari iz cele Evrope uskoro su počeli da dolaze u Beograd i plaćaju za intervjue sa njim.

Kontroverze oko ubistva

Tih dana, francuska policija intenzivno je tragala za muškarcem, koji je takođe nestao kao i Uroš Milićević. U beogradskoj štampi osvanula je fotografija uz ime čoveka koji se zvao Miloš Milošević, kao i Miloš Milošević iz Holivuda, poznatiji kao Miša Slovenac. On je bio jedan od momaka sa Crvenog krsta koji je u tom trenutku bio najtraženiji čovek u Francuskoj. Novinari su zatim objavili da se Miša Slovenac telegramom odnekud javio majci kako bi je obavestio da je živ. Pretpostavljalo se da je on bio veza u rešavanju nesporazuma između Markovića i Delona, koji je u to vreme u Sen Tropeu snimao film „Bazen”. Prema jednoj verziji, Miša Slovenac je Markovića namamio u mondensko letovalište, dok ga je, prema drugoj, prijateljski savetovao da se negde skloni i da ni po koju cenu ne dolazi u Sen Trope. Njegova uloga u aferi je ostala nejasna. Jedino se zna da je jedan od retkih iz kruga oko afere „Marković” koji su ostali živi.

U međuvremenu, Uroš Milićević iz Beograda obaveštava javnost da mu je Stevan dan pre nestanka skrenuo pažnju da, ako se 23. septembra ne vrati, to znači da će verovatno biti ubijen. Prema prethodnom dogovoru, Uroš jedno pismo šalje Stevanovom bratu u Jugoslaviju, a drugo Natali Delon. Zatim stupa u kontakt s Markovićevom devojkom Klod Hos i traži da pređe u jedan od njenih stanova jer se plašio da bi mogao biti ubijen. Sa sobom je navodno poneo i Stevanove lične stvari, pisma, notes i dnevnik za koji se pretpostavljalo da je bio predmet ucene i koji se navodno dovodio u vezi sa susretima koje je Stevan imao s bogatim i uticajnim ljudima, a naročito sa ženama iz visokih slojeva francuskog društva. Uroš se, navodno, u Parizu sreo sa Markantonijem, koji je baš u vreme Markovićevog nestanka bio u Sen Tropeu, mada ima i onih koji su tvrdili da se taj susret nikada nije desio. Postojala je i teorija da je upravo Uroš bio taj koji je bio u taksiju zajedno sa Stevanom. Naknadno su pronađene povratne avionske karte na relaciji Sen Trope — Pariz, koje je koristio Milićević, a navodno ih platio Delon. Pretpostavlja se da je Uroš u Sen Tropeu dobio instrukcije da se vrati u Pariz i pronađe Stevanove lične stvari. Prema podacima iz istrage Milićević je na samom početku, pre druge autopsije, kada se još smatralo da je Stevan ubijen tvrdim predmetom, izjavio da je ubijen pucnjem iz vatrenog oružja. Da li je Uroš znao kako je Marković ubijen, ili je tek samo nagađao, verovatno nikada neće biti razjašnjeno. U prvoj polovini '70-ih Uroš se vratio u Francusku i dao policiji nove iskaze, koji su bili u suprotnosti sa ranijim. Istražni organi zaključili su da je svedok postao nepouzdan i odustali su od njega, ali avgusta 1976. policija u Briselu pronašla je dva mrtva tela u stanu koji je pripadao srpskom emigrantu. Jedan od te dvojice bio je Uroš Milićević, tada star 27 godina. Prema zvaničnoj verziji, ubijen je u obračunu emigrantskog podzemlja, a nezvanično se njegovo ubistvo dovodilo u direktnu vezu sa aferom „Marković”.

Afera „Marković”

Krajem 1968. godine dolazi do neočekivanog obrta u istrazi. Izvesni Borivoj Ackov iz zatvora šalje pismo Alenu Delonu, kako bi mu izjavio saučešće zbog smrti zajedničkog prijatelja Stevice, ali pismo ne dolazi na odredište, već završava kod istražnog sudije Renea Patara, koji je od početka vodio ovaj slučaj. Ackov je u svom svedočenju pominjao poznanstvo sa Urošem i pretpostavljao da je Stevan ubijen zbog ucene, a pomenuo je i seanse grupnog seksa, kojima je i sam prisustvovao. Stevan je, navodno, imao običaj da ucenjuje žene iz imućnih krugova tajno snimljenim fotografijama i to skupo naplaćivao. Na kraju svedočenja pomenuo je i visoku, plavokosu ženu u kasnim četrdesetim, za koju mu je u krajnjoj diskreciji rečeno da je žena premijera francuske vlade. Više se nije radilo samo o ucenjenim prijateljima i bogatašima iz kruga filmske zvezde, ubijenom emigrantu iz Jugoslavije i sve većem broju nepouzdanih svedoka. Uplitanje žene premijera u takve spletke značilo je skandal koji je mogao imati nesagledive posledice po kredibilitet države.

Ubrzo se u igru umešala i francuska služba bezbednosti. U javnosti se zatim pojavila vest da je njihov agent posetio pomenutu ženu, koja je i sama nekada radila za ovu službu u Alžiru i da je od nje saznao da postoje fotografije sa zabava za odrasle u kojima je glavni akter bio Marković sa poznatim ličnostima. Vest je izazvala još veći skandal od onog u kome se ubijeni Marković dovodio u vezu sa Delonom i njegovim bogatim prijateljima. Već u januaru 1969. do javnosti stiže nova šokantna vest, svedočenje Stevanovog brata Aleksandra Markovića, koji je u istrazi rekao da je sa Stevanom, Alenom i Natali Delon bio na ručku u društvu sa Žoržom i Klod Pompidu. Izgledalo je da je politička karijera bivšeg premijera Pompidua gotova, naročito zbog njegove namere da se na izborima kandiduje za predsednika države. Pompidu je kasnije izjavio da je do ručka sa Alenom i Natali Delon trebalo da dođe, ali da je otkazan, jer je njegovu suprugu zabolela glava. Posle smrti Žorža Pompidua njegova supruga Klod i sin objavili su knjigu njegovih sećanja, gde bivši premijer i predsednik Francuske opisuje političku pozadinu afere „Marković” kao političku borbu i da su u tu aferu umešani vodeći funkcioneri de Golove partije, kao i sam general de Gol. U knjizi se nalazi i deo u kome piše da su Žorž i Klod Pompidu poznavali Alena Delona, kao tadašnju najveću zvezdu Francuske i da su se družili s njim, ali da nikakvog Stevana Markovića nisu nikada videli.

Posle više od pola godine, zbog nedostatka konkretnih dokaza o umešanosti u ubistvo Stefana Markovića, Markantoni je pušten na slobodu. Istraga se nastavila, a Žorž Pompidu, uprkos ovom skandalu, pobedio je na predsedničkim izborima koji su se održali u leto 1969. godine.

Sociološki uticaji

O ubistvu Stevice Markovića postoji nekoliko knjiga i dokumentarnih filmova, ali afera „Marković” je i dalje obavijena tajnom. Uprkos nameri, igrani film na tu temu nikada nije snimljen. Filmski reditelj Iv Boase svojevremeno je izjavio: „Nisam uspeo da napravim film o ‘aferi Marković’ iako sam to silno želeo i godinama skupljao dokumentaciju. Pritisci su bili toliko jaki sa svih strana da je to prosto bilo nemoguće. Svi dokazi bili su uklonjeni, ništa nije moglo zvanično da se potvrdi, a Alen Delon mi je jednom prilikom rekao: ‘Ti ćeš biti mrtav čovek ako napraviš taj film’. To nije bila pretnja nego konstatacija — znalo se kakav bi zemljotres izazvalo rasvetljavanje ubistva u koje je bio uključen čitav politički establišment Francuske, kao i tajne službe nekoliko zemalja. Opasno”.

Prvu knjigu na ovu temu napisao je čuveni srpski novinar, pisac i scenarista Dušan Savković. Bio je to tada kultni roman „Gorila”, objavljen 1974. godine. Kasnije je napisao i nastavke ovog romana, „Gorila 2” (1980) i „Zagrljaj Pariza” (1982).

Sredinom 2020. godine, roman o Stevici Markoviću, pod naslovom „Stevica Marković: Najveća priča o prvom mangupu Beograda i Jugoslavije” objavio je i srpski pisac i novinar Branko Rosić.

O aferi „Marković” 2001. godine snimljen je dokumentarni film „L'Affaire Markovic”, u trajanju od 52 minuta.

Iste 2001. godine U Francuskoj je, u okviru serijala „Passé sous silence” (Prošlo u tišini) autora Rejnolda Ismara (Reynold Ismard), 22. novembra emitovana epizoda „L'affaire Markovic”.

U serijalu „La case du siècle” (Slučaj veka), koji se u Francuskoj emituje od 2010. godine, 13. oktobra 2019. emitovana je epizoda „L'affaire Markovic: coup bas chez les gaullistes” (Afera „Marković”: nizak udarac degolista).

Godine 2012. na televiziji Hepi emitovan je igrano-dokumentarni serijal „Lepi i mrtvi”. Kroz 15 epizoda ovaj serijal, autora Milomira Marića, prati život i smrt prvih beogradskih „žestokih momaka”, Stevice Markovića i Miloša Miloševića.

Zanimljivosti

Stevica Marković se tokom života sa Delonom ponašao osiono i koristio se slavom svog poslodavca. Čak je u popularnom francuskom časopisu Pari Mač (Paris-Match) o njemu objavljena reportaža pod naslovom „Stevan Marković — najjači i najlepši čovek u Parizu”. Da bi zadivio svoje zemljake u emigraciji, Marković im prepričava dogodovštine sa Alenom Delonom, pa čak i anegdotu kako je jednom prilikom poslao slavnog glumca da mu kupi novine. Uoči jednog spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković je obećao zemljacima da će izazvati skandal, pa se u jednom trenutku tokom koncerta popeo na binu, oteo gitaru od Holideja i počeo da ga udara. Tražio je od slavne francuske rok zvezde da viče „Živeo car Lazar” i „Živeo Miloš Obilić”.

Tokom 1968. u Francuskoj i širom Evrope izbili su studentski nemiri. Čak se i tadašnji predsednik Francuske, general Šarl de Gol, na neko vreme sklonio iz Pariza. Postoje svedočenja da je, kao veliki prijatelj tadašnjeg francuskog premijera Žorža Pompidua, Alen Delon angažovao Stevicu Markovića da učestvuje u tuči studenata, što je ovaj, navodno, odbio.

Čuveni srpski glumac Dragan Nikolić u ranoj mladosti družio se sa Mišom Slovencem (Miloš Milošević), jedinim preživelim svedokom iz afere „Marković”. Čak su zajedno polagali prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pošto su obojica ušli u uži izbor, dogovorili su se da, ako ne prođu, emigriraju u Francusku. Dragan Nikolić je položio prijemni, a Miša je otišao u Francusku, gde se priključio ekipi Stevice Markovića.

Marković se često spominje u filmu „Madam Klod“ dostupnom na Netfliks platformi.

Spoljašnje veze

• „Beogradski frajeri Alena Delona”. Leksikon YU mitologije. Pristupljeno 31. 7. 2020.