Ustav Sjedinjenih Američkih Država

Ustav Sjedinjenih Američkih Država Constitution of the United States
Kopija prve stranice Ustava SAD
Izrađen	17. septembar 1787.
Potpisan	17. septembra 1787. (Konvencija iz Filadelfije) Ratifikovan 21. juna 1788. Primenjuje se od 4. marta 1789.
Efekti	Da zameni Ugovor o konfederaciji i stalnoj uniji iz 1777.
Potpisnici	39 od 55 delegata Konvencije iz Filadelfije
Navodi	The Constitution of the United States of America, As Amended[[Kategorija:Šablon:Umanji]] (PDF), 2007-07-25

Ustav Sjedinjenih Američkih Država (engl. The United States Constitution) je vrhovni zakon te zemlje i važi za najstariji pisan i kodifikovan nacionalni ustav u upotrebi. Donesen je na Ustavnoj konvenciji u Filadelfiji 17. septembra 1787. godine. Ustav je formalno stupio na snagu 21. juna 1788, a počeo se primenjivati od 13. septembra 1788. godine. Originalno sastavljen od sedam članova, tačan je pokazatelj dosega vlade. Prvih deset amandmana čini Povelju o pravima (engl. Bill of Rights). Prema senatu Sjedinjenih Američkih Država: „Prve dve reči ustava- mi ljudi- potvrđuju da vlada SAD postoji da služi svojim građanima. Preko dva veka ustav je ostao na snazi zato što su njegovi osnivači mudro odvojili i balansirali vladinu moć da bi zaštitili interes većine i prava manjine, slobode i jednakosti.“ Kao prvi trajni ustav, interpretiran je, dopunjen i sproveden od strane velikog broja federalnih ustavnih zakona i uticao je na ustave mnogih drugih nacija.

Donošenje Ustava

Prilikom donošenja američkog Ustava, koji je i danas na snazi, najviše sporova je izazvalo pitanje predstavljanja velikih i malih država. Velika i bogata Virdžinija se zalagala da broj poslanika u zakonodavnom telu – Kongresu zavisi od broja stanovnika i za unitarni koncept države, sa manjom samostalnošću država – članica.  Manje države, koje je najglasnije predstavljao Nju Džerzi, zagovarale su ideju da sve članice treba da imaju jednak broj predstavnika i da uređenje zajednice treba da bude konfederalno, uz skoro potpunu nezavisnost država – članica. Posle dugih rasprava, spor je rešen tzv. Konektikatskim  kompromisom (jer ga je predložila delegacija države Konektikat), prema kome se dovode u sklad oba zahteva uvođenjem dvodomog Kongresa, po ugledu na engleski parlamentarni model. „Gornji“ dom Kongresa – Senat bi bio predstavljen jednakim brojem poslanika iz svake države, dok bi „donji dom“ – Predstavnički dom (House of Representatives) bio formiran srazmerno broju stanovnika. Mada ovaj kompromis, kao i mnoga druga krupna pitanja, nisu naišli na opšte odobravanje (npr. republikanski oblik vladavine je izazvao otpore, jer je širim slojevima ideja monarhije još uvek izgledala nezamenljiva), ovakav predlog Ustava je već u Filadelfiji potpisalo 39 delegata od ukupno 55, da bi potom usledila borba za njegovo ratifikovanje u državama članicama. Dobra medijska kampanja, koju su kroz štampu vodili federalisti u nizu članaka pod nazivom „Federalist“, dovela je do toga da je već juna 1788. godine devet od 13 država ratifikovalo Ustav, što je predstavljalo potrebnu dvotrećinsku većinu da bi on bio usvojen, a ubrzo su to učinile i preostale države. Na taj način je američki Ustav ubrzo, 1788. godine formalno stupio na snagu, a prvi predsednik SAD, Džordž Vašington, je stupio na dužnost aprila 1789. godine, par meseci uoči Francuske revolucije.

Podela vlasti (separation of powers) je bilo osnovno opredeljenje tvoraca američkog Ustava, tzv. „očeva osnivača“ (founding fathers), pod uticajem dugo modelirane ideje predstavnika škole prirodnog prava, naročito Loka i Monteskjea. Podela vlasti je podrazumevala balansiranje odnosa kako između federalnih jedinica i savezne države (tzv. vertikalna podela vlasti), tako i među osnovnim granama vlasti, kako u okviru država – članica, tako i na federalnom nivou (tzv. horizontalna podela vlasti).

U skladu sa tim, savezna vlast je bila raspodeljena na tri glavne grane: Kongres je postao nosilac zakonodavne grane vlasti (legislative branch), predsednik je glavni nosilac izvršne vlasti (executive branch), dok je Vrhovnom sudu SAD poverena najviša sudska vlast (judiciary). Drugi najvažniji postulat koji je uspostavljen ovim Ustavom je bilo nemešanje jedne vlasti u drugu, odnosno njihova potpuna formalna odvojenost. Međutim, već su tvorci Ustava bili svesni da ne može postojati apsolutna podela vlasti, već da je neophodna koordinacija među njima, što bi ipak značilo njihovo međusobno mešanje do određene mere. Zbog toga je ustanovljen princip prema kome su sve tri vlasti podjednako značajne i nalaze se u neprestanom ekvilibrijumu moći, tako da ni jedna od njih  ne može narušavati Ustav, ali se svi međusobno kontrolišu. Taj sistem je nazvan checks and balances – sistem „provere i ravnoteže“, u kome svaka grana vlasti ima ustavna ovlašćenja da na određeni način može proveravati postupke druge dve, a i sama je kontrolisana od strane njih. U takvom ekvilibrijumu ovlašćenja, veoma blagu konstitucionalnu prevagu ipak ima jedan organ – Predsednik SAD, zbog čega se i ceo sistem naziva predsedničkim.

Podela vlasti

Zakonodavna vlast - Kongres

Kongres je nacionalno zakonodavno telo SAD, kome je posvećen prvi član Ustava. On je, u skladu sa Konektikatskim sporazumom, sastavljen iz dva doma, koji održavaju kako ravnopravnost država – članica (Senat), tako i njihovu veličinu i moć (Predstavnički dom). Senat čine po dva senatora iz svake države – članice, sa mandatom od šest godina, pri čemu se svake druge godine menja jedna trećina senatora, kako bi se obezbedio kontinuitet u radu ovog tela. Senator može ponovo biti biran više puta, tako da ima senatora koji se nalaze na toj funkciji i po dvadesetak godina. Otud je politički ugled i uticaj senatora daleko veći nego značaj kongresmena u Predstavničkom domu. Za senatora može biti izabrano lice koje je starije od 30 godina i najmanje devet godina ima državljanstvo SAD. Mada je, dakle, načelno, položaj senatora dostupan svima, ipak su od početka za senatore birani najugledniji i najbogatiji građani iz svake države – članice, što je na izvestan način bio ustupak aristokratski orijentisanim i plutokratskim strujama. U početku su  senatore birala zakonodavna tela država – članica, a od 1913. godine su uvedeni neposredni izbori za senatore, tako da za njih glasaju svi građani na opštim izborima, posle izborne kampanje, koja često u mnogome liči na predsedničku. S obzirom da danas SAD čini 50 država – članica, Senat sada čini 100 senatora (u početku ih je bilo samo 26, po dva iz 13 prvih saveznih država). Sednicama Senata predsedava potpredsednik SAD, ali nema pravo glasa. Jedini izuzetak je u slučaju kada se glasovi senatora tako podele da nema većine, pa tada potpredsednik glasa kao da je senator. U praksi, pošto potpredsednik najčešće ne prisustvuje sednicama Senata, njime predsedava član Senata koga senatori izaberu kao „privremenog predsednika“ (President pro tempore).

Predstavnički dom (House) u principu odražava proporcionalnu zastupljenost građana, dok Senat više predstavlja države – članice. Broj predstavnika – kongresmena koji ulaze u ovaj dom, dakle, prvenstveno zavisi od broja stanovnika, ali i od ekonomske i političke snage pojedinih saveznih država. U početku se proporcionalnost ostvarivala potpunije, tako što se na 30.000 stanovnika birao po jedan kongresmen. Pošto se broj stanovnika vremenom menjao, vršena su potrebna usklađivanja, a od 1929. godine fiksiran je ukupan broj od 435 kongresmena. Za kongresmena može biti izabrano lice koje ima najmanje 25 godina i državljanin je SAD najmanje sedam godina. Mandat kongresmena je dve godine, što utiče na veću nestabilnost statusa i njihovu veću vezanost za izbornu bazu. Kongresmeni mogu na taj položaj biti birani još jedan put, što se u praksi najčešće i događa. Predstavničkom domu predsedava govornik (speaker), koga bira većina u ovom domu. S obzirom na dvopartijski sistem (republikanci i demokrate), položaj spikera velikim delom može proceduralno da favorizuje partiju čiji je on predstavnik.

U načelu oba doma su jednaka. Oba doma zasedaju istovremeno, ali odvojeno, u dva krila zgrade Kongresa na Kapitol hilu u Vašingtonu. Zasedanja Kongresa počinju 3. januara svake godine i tada oba doma na zajedničkoj sednici slušaju „Poruku o stanju Unije“, koju im saopštava Predsednik SAD, a svake četvrte godine tog datuma na zajedničkoj sednici oba doma proglašavaju novog Predsednika SAD. Ravnopravnost domova se ogleda i u zakonodavnom procesu, jer da bi stupio na snagu, zakonski predlog mora da bude izglasan u oba doma, kao i da bude potvrđen od strane Predsednika. Međutim, Senat ipak ima izvesnu prevagu: on sam daje saglasnost na međunarodne ugovore koje zaključuje Predsednik, kao i saglasnost za izbor najvažnijih saveznih funkcionera koji predlaže Predsednik, a uz to Senat je taj koji odlučuje o impičmentu.

Mada je Kongres prvenstveno zakonodavno telo (što uključuje i pravo da utvrđuje budžet), u skladu sa doktrinom o „proveri i ravnoteži“, on ima ustavno ovlašćenje da kontroliše rad Predsednika SAD i drugih visokih predstavnika izvršne vlasti. Kongres može da povede protiv njega postupak za utvrđivanje odgovornosti zbog kršenja Ustava, izdaje, primanja mita ili drugih teških krivičnih dela i moralnih prestupa. Taj postupak se naziva impičment (impeachment) i dolazi iz engleske ustavne tradicije. Kod impičmenta optužbu podnosi Predstavnički dom, a postupak se vodi pred Senatom, koji i izriče presudu, za šta je potrebna dvotrećinska većina prisutnih senatora. U tom slučaju Senatom predsedava predsednik Vrhovnog suda SAD (Chief Justice). Politička konsekvenca koja može uslediti posle ovog postupka je uklanjanje sa mesta Predsednika SAD, dok se njegova eventualna krivična odgovornost potom utvrđuje u redovnom sudskom postupku. Do sada su samo dva američka predsednika bila podvrgnuta ovom postupku (Endru Džonson 1868. i Bil Klinton 1999. godine), dok je Ričard Nikson 1974. godine, zbog tzv. afere prisluškivanja Votergejt, podneo ostavku pre odluke o impičmentu. Po istom postupku Senat može utvrđivati odgovornost i drugih visokih funkcionera izvršne vlasti, ali i sudija protiv kojih bude pokrenut impičment zbog njihovog ponašanja.

Izvršna vlast - Predsednik SAD

Drugi član američkog Ustava posvećen je Predsedniku SAD, koji je šef izvršne vlasti ("The executive power shall be vested in a President”, reči su kojima počinje ovaj član). On se Ustavom ovlašćuje da bude vrhovni komandant oružanih snaga, zaključuje međunarodne ugovore, postavlja svoje saradnike, a sve u cilju „ispravnog izvršavanja zakona”. Pored predsednika, Ustav predviđa i funkciju potpredsednika SAD, koji stupa na dužnost predsednika u slučaju njegove smrti, ostavke ili nemogućnosti da obavlja funkciju. Ustav, međutim, nije predvideo drugo pomoćno izvršno telo, poput kabineta, nego je prepustio predsedniku da se sam stara o svojim saradnicima. On ih bira (doduše uz saglasnost Senata), a takođe ih i razrešava. Mada je vremenom u SAD ustanovljen veći broj departmana za pojedine poslove (među prvima je nastao State department - za spoljne poslove) šefovi tih departmana nikada nisu stekli onu moć koju imaju ministri u kabinetskoj vladi. Oni se čak ni ne nazivaju ministri, nego najčešće sekretari. Među njima najviši po rangu je državni sekretar, tj. ministar spoljnih poslova - šef Stejt departmenta. Ne samo da nije predviđeno pravo potpisa ministra uz potpis predsednika, nego predsednik posle konsultovanja sa šefovima departmana, donosi odluke sam i preuzima na sebe svu odgovornost za svaku odluku. Ministri odgovaraju isključivo predsedniku, a ne predstavničkom telu. Promena predsednika na izborima po pravilu dovodi do formiranja potpuno novog izvršnog tima (spoil system, kada novi predsednik otpušta raniju administraciju i dovodi nove ljude od poverenja, što je prvi učinio Džeferson pošto je pobedio Adamsa). Ni sam predsednik nije politički odgovoran predstavničkom telu, nego je samo pravno odgovoran, ukoliko povredi pravo. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih se ovaj sistem vlasti naziva predsednički.

Međutim, osnovni razlog zbog koga je u sistemu podele vlasti uticaj predsednika za nijansu istaknutiji, leži u njegovom odnosu prema zakonodavstvu, pa i sudu. Sistem „provere i ravnoteže” dao mu je ustavnu mogućnost da zaustavi zakonodavni proces pravom veta u odnosu na zakonske predloge (bill) Kongresa. Bez njegovog potpisa, nijedan zakonski predlog ne može stupiti na snagu, mada je izglasan u oba doma Kongresa. Ukoliko predsednik zakonski predlog ne potpiše u roku od deset dana, predlog automatski postaje zakon i bez njegovog potpisa. Ali ako se on odluči da stavi suspenzivni veto, usprotivi se predlogu i iznese argumente protiv njega, predlog može postati zakon samo ukoliko pri novom odlučivanju dobije dvotrećinsku većinu u oba doma Kongresa. S obzirom na stranačke odnose, to nije lako postići, tako da suspenzivni veto suštinski često prerasta u apsolutni veto - u praksi se retko dešavalo da posle Predsedničkog veta predlog ipak bude izglasan na Kongresu. Pored suspenzivnog, Predsednik ima na raspolaganju i džepni veto, do koga može doći samo na kraju zasedanja Kongresa (a tada se obično nagomila mnogo zakonskih predloga). Naime, ukoliko Predsedniku ostane manje od 10 dana za potvrdu predloga pre isteka perioda u kome Kongres zaseda, a on ne potpiše zakonski predlog „stavivši ga u džep”, smatra se da ga je odbio. U tom slučaju ne postaje zakon i u narednom zasedanju Kongresa mora proći celokupnu proceduru od početka. Dakle, koristeći veto, Predsednik se do određene mere može mešati u zakonodavnu vlast.

U odnosu na sudsku vlast predsednik takođe ima jednu uslovnu privilegiju, a to je da on, uz potvrdu Senata, imenuje sudije Vrhovnog suda SAD i druge federalne sudije. Međutim, ova prednost ima dvostruko ograničenje: jednom izabrane sudije imaju doživotni mandat, a sa druge strane mnogi predsednici nikada ni ne dođu u situaciju da postave sudiju Vrhovnog suda, jer se za njihovog mandata ne uprazni ni jedno od devet sudijskih mesta. Najzad, izvesnu prevagu nad sudijskom vlašću predsedniku daje njegovo ovlašćenje da kroz ustanovu pomilovanja preinači pojedine odluke Vrhovnog suda (naročito pri izricanju smrtne kazne), mada se to relativno retko dešava u praksi. Zbog svega toga bi se moglo reći da se „provera i ravnoteža” ipak ostvaruje uz delimičnu prednost Predsednika u odnosu na druge dve grane vlasti, što opravdava naziv ovakvog oblika vlasti - predsednički sistem. Ipak, ne treba zaboraviti da predsednik može biti odgovoran za svoje postupke kroz impičment, da njegove odluke o postavljanju državnih funkcionera ili međunarodnim ugovorima ne važe bez potvrde Senata, itd., što uspostavlja željeni balans među granama vlasti.

Opravdanje za blagu prevaru koju u podeli vlasti ima predsednik, može se naći u činjenici da u osnovi on mandat dobija od naroda na predsedničkim izborima. Doduše, Ustav je predvideo da ti izbori ne budu sasvim neposredni (tj. na osnovu prostog sabiranja glasova birača), nego donekle posredni, preko naročito izabranih elektora - izbornika. Naime, svaka država daje onoliki broj elektora, koji je jednak zbiru mesta koja ta država ima u Kongresu - dakle, ukupnom broju senatora i kongresmena. Tako  neke manje države danas imaju samo tri elektora (jer imaju dva senatora i jednog kongresmena - npr. Aljaska, Vermont) dok neke imaju preko 40 (npr. Njujork ili Kalifornija). Pri tom članovi Kongresa ne mogu biti izabrani za elektora. Predsednik postaje onaj koji prikupi veći broj elektorskih glasova. Zbog toga prilikom glasanja za predsedničke kandidate jedne od dve stranke, građani svojim glasovima u suštini određuju koja će partija, odnosno koji kandidat će dobiti elektorske glasove u njihovoj državi. Od toga direktno zavisi konačan ishod predsedničkih izbora. Čim se objave izborni rezultati po državama, postaje jasno ko je novi predsednik, na osnovu toga koliko je elektorskih glasova dobio svaki kandidat, s obzirom na to da elektori imaju imperativni mandat i moraju glasati za kandidata svoje stranke. „Očevi osnivači” su se opredelili za ovu komplikovanu proceduru kako bi s jedne strane izbegli da predsednika postavlja Kongres na osnovu većine koja bi se postigla na opštim izborima za zakonodavno telo (kako predsednik ne bi zavisio od Kongresa, odn. izvršna vlast od zakonodavne), ali i da bi sprečili da predsednik bude neposredno izabran glasovima građana (kako ne bi postao suviše nezavistan i siguran, jer izvlači mandat direktno iz volje naroda).

Za predsednika SAD može biti izabrano lice koje je starije od 35 godina i koje je rođeno kao državljanin SAD. Mandat predsednika traje četiri godine, a Ustav nije predvideo ograničenje reizbora. Međutim, prvi predsednik Džordž Vašington (1789—1797) je posle drugog mandata odbio treću kandidaturu, a isto to je učinio i treći američki predsednik Tomas Džeferson (1801—1809), pa je tako stvoren ustavni običaj da Predsednik može biti izabran samo dva puta uzastopno. No, u vreme Drugog svetskog rata Frenklin Ruzvelt je pribegao trećem, pa i četvrtom mandatu (1933—1945), tako da je nakon toga XXII upravnim amandmanom iz 1951. godine konačno utvrđeno ograničenje za izbor Predsednika na dva uzastopna mandata.

Sudska vlast - Vrhovni sud SAD

Treći član američkog Ustava posvećen je Vrhovnom sudu i sudskoj vlasti uopšte („The judiciall power shall be vested in one Supreme Court, and in such inferior Courts as the Congress may from time to time ordain and establish" - prve su reči ovog člana). Ovim se članom, dakle, reguliše položaj Vrhovnog suda SAD, ali i svih drugih sudova koje ustanovljava Kongres, a to su tzv. federalni sudovi. Zbog toga se sudije iz federalnih sudova obično nazivaju „sudije iz trećeg člana” (Article III Judges). Oni se biraju doživotno i uživaju izuzetan ugled.

Vrhovni sud SAD predstavlja najvišu sudsku instancu u sistemu federalnih sudova. Broj sudija nije bio utvrđen Ustavom, ali se od 1869. godine ustalio na devet doživotno izabranih sudija, u koje se ubraja i predsednik Vrhovnog suda (Chief Justice). Njih imenuje Predsednik SAD, uz pribavljeno mišljenje i odobrenje Senata. Za sudije ovog suda se postavljaju najistaknutiji pravnici sa dugim sudijskim ili advokatskim iskustvom, a tek je pre nekoliko decenija na tu funkciju izabran jedan crnac, kao i prva žena, Sandra Dej O’Konor. Odluke se donose većinom glasova, pri čemu sudije koje se sa odlukom ne slažu imaju pravo da iznesu svoje izdvojeno mišljenje (dissenting opinions), koje se objavljuje uz odluku Vrhovnog suda i koje vremenom može da utiče na kasnije odluke i na promenu prakse suda.

Vrhovni sud ima diskrecionu nadležnost, što znači da ne mora uzeti u razmatranje sve slučajeve koji dospeju pred Vrhovnim sud, samo malo njih se uzme u razmatranje. Od oko 5.000 predmeta, koliko u proseku godišnje dolazi u Vrhovni sud, u razmatranje se uzima samo oko 150 slučajeva. Odlučuje se samo o onim slučajevima za koje najmanje četvorica sudija smatra da su toliko važni da o njima treba raspravljati. No, ima i slučajeva koji se moraju razmatrati. To su slučajevi tzv. „izborne nadležnosti” (original jurisdiction) Vrhovnog suda, kada su u pitanju sporovi između pojedinih saveznih država, sporovi između federalne države i pojedinih država - članica, sporovi u kojima jedna savezna država tuži državljanima druge države - članice, sporovi protiv inostranih ambasadora ili konzula. Isto tako, nadležnost Vrhovnog suda se po pravilu ustanovljava u slučajevima kada postoji različito mišljenje apelacionih sudova, kada se ocenjuje neki federalni zakon, a naročito kada se pokreće neko ustavno pitanje.

Međutim, ovu funkciju - ulogu ustavnog suda koji ocenjuje ustavnost zakona, ali i sam ustav, Vrhovni sud nije dobio Ustavom SAD. Ta njegova nadležnost je stasala kroz jedan čuveni slučaj iz 1803. godine, tzv. Marberi protiv Medisona (Marbury v. Medison). On je nastao u vreme kada je Džon Adams bio drugi predsednik SAD (1797—1801), posle Dž. Vašingtona, čiji je bio potpredsednik. Adamsa, koji je bio istaknuti federalista, na predsedničkim izborima 1800. godine pobedio je njegov dotadašnji potpredsednik i politički protivnik, republikanac Tomas Džeferson. Odlazeći predsednik Adams je iskoristio period pre primopredaje  dužnosti i imenovao za sudije određen broj ljudi iz svoje stranke. Kongres je potvrdio ta imenovanja, ali se tada državni sekretar Džejms Medison pobunio i odbio da pečatom potvrdi njihovo postavljanje i da im izda odgovarajuće uverenje. Jedan od postavljenih sudija bio je Vilijam Marberi, koji je od Vrhovnog suda zatražio da naredi Medisonu da mu izda uverenje o postavljenju.

Prvi predsednik Vrhovnog suda je bio čuveni sudija Džon Maršal (John Marshall) koga je Adams imenovao na tu funkciju i koji je na tom položaju ostao 35 godina. Mada je Maršal bio Džefersonov rođak, bio mu je politički protivnik. Maršal je ostalim sudijama predložio stav, koji je prihvaćen od svih, da je Marberi samim postavljenjem od strane Predsednika postao sudija, a da postojanje uverenja pritom nije od značaja, jer ono ne utiče na nastavak pomenutog prava. Iz toga je proizlazilo da je Medison trebalo da izda uverenje Marberiju i da je ugrozio pravo koje je Marberi zakonito stekao. Ipak, Maršal se nije usudio da naloži Medisonu da izda sporno uverenje, jer bi verovatno Džefersonova administracija to ponovo odbila, a s obzirom na nemogućnost Vrhovnog suda da sprovede svoju odluku, njegov ugled bi bio urušen. U presudi koja je jednoglasno doneta, Maršal postavlja problem ustavnosti zakona i podzakonskih akata pitanjem: „da li jedan zakon protivan Ustavu može da postane zakon zemlje?” i daje odgovor: „Ustav je ili vrhovni, najviši zakon, koji se ne može izmeniti običnim sredstvima, ili je na nivou običnih zakonodavnih akata, pa se može, kao i drugi akti, menjati kadgod se to svidi zakonodavnom telu”. I najzad u presudi daje eksplicitan odgovor: „sudska vlast je nadležna da kaže šta je pravo („to say what the law is”)... to je sama suština ovlašćenja pravosuđa („This is the very essence of judicial duty”)”. Drugim rečima, kroz ovaj presedan Vrhovni sud je uzeo sebi za pravo da on, a ne Kongres ili izvršna vlast, odlučuje o ustavnosti zakona i drugih akata, da proglašava akte Kongresa i predsednika neustavnim, ukoliko prevazilaze ovlašćenja koja su im dodeljena Ustavom. Tako je, kroz ovaj slučaj, zaživeo princip  da Vrhovni sud ne primenjuje savezni zakon ako oceni da je protivan Ustavu, a Vrhovni sud SAD je postao ekskluzivni tumač Ustava. Otud se i danas doktrina na kojoj se bazira ustavno sudstvo u svetu često naziva Maršalova doktrina.

Na taj način je sistem „provere i ravnoteže” dobio novu dimenziju: federalnoj sudskoj vlasti je omogućeno da u određenim slučajevima kontroliše zakonodavnu i izvršnu vlast. To je specifično ovlašćenje sudske vlasti, koje nije sadržano u Ustavu, nego je ušlo u praksu kroz presedan, naziva se judicial review - sudski nadzor, odn. sudska revizija. Ono podrazumeva pravo sudova da proglašavaju nevažećim i stavljaju van snage akte zakonodavne i izvršne vlasti (tj. kako Kongresa, tako i Predsednika) koje smatraju suprotnim Ustavu. Dakako, Vrhovni sud SAD kroz judicial review ne može menjati Ustav, nego ga samo može tumačiti i interpretirati na način koji smatra adekvatnim. Zbog toga ima autora koji smatraju da je ovim sudska vlast dobila prevagu i da je Vrhovni sud u stvari najvažniji organ u SAD, pa ga neki čak nazivaju „prikriveni zakonodavac”. Vrhovni sud tako postaje, rečima Jovičića,

„ ne samo čuvar Ustava, nego u određenim situacijama i njegov gospodar ”

Predsednik Vrhovnog suda SAD u vreme izbijanja Drugog svetskog rata, Čarls Evans Hadžjus (C. E. Hughes), je značaj te institucije sažeo u izazovnoj rečenici da je

„ američki Ustav ono oko čega se saglasi pet od devetoro sudija Vrhovnog suda ”

Kroz ovaj mehanizam je obezbeđena elastičnost i dugovečnost američkog Ustava, koji je sada star više od 200 godina. Bez formalne promene njegovih normi, Vrhovni sud je kroz nova tumačenja Ustav neprestano prilagođavao životu, tako da je stvorio jedan osobeni, dinamički ustavni sistem.

Neke odluke Vrhovnog suda kroz koje se tumačio Ustav, postale su temelj novih pravnih odnosa-  npr. slučaj Dred Scot v. Sanford iz 1857. godine kada je Vrhovni sud proglasio neustavnim tzv. Misuri kompromis koji je omogućavao da se rob oslobodi vlasti svog gospodara, po principu „jednom slobodan, uvek slobodan” (s obzirom na to da je prethodno Dred Skot sa svojim vlasnikom boravio u Ilinoisu, gde je ropstvo već bilo ukinuto), što je na izvestan način predstavljalo inicijalnu kapislu građanskog rata; slučaj Muller v. Oregon iz 1908. godine u kome je Vrhovni sud potvrdio ustavnost zakona kojim se ograničava radno vreme žena; slučaj Brown v. Board of Education iz 1954. godine kojim je proglašeno neustavnim odvajanje dece belaca i crnaca u posebne razrede u državnim školama; slučaj Cruzan v. Missouri iz 1990. godine prema kome lice ima pravo da odbije medicinsku pomoć kojom se održava u životu, itd.

Sadržina Ustava

Prva tri člana Ustava predstavljaju doktrinu razdvajanja moći, gde je federalna vlada podeljena u tri grane: zakonodavnu, koja se sastoji od dvokomornog Kongresa- prvi član (Article I); izvršnu, sastoji se od predsednika i potčinjenih činovnika- drugi član (Article II) i pravosudnu, koja se sastoji od Vrhovnog suda i drugih federalnih sudova- treći član (Article III). Četvrti, peti i šesti član (Articles IV, V & VI) predstavljaju koncepte federalizma, opisuju prava i obaveze državnih vlada, odnos država prema federalnoj vladi i podeljeni proces ustavnih amandmana. Sedmi član (Article VII) uspostavlja proceduru koju su koristile trinaest država da ga potvrde.

Od kada je Ustav stupio na snagu (1789), dopunjen je sa 27 amandmana, uključujući i jedan amandman koji je ukinuo prethodni, da bi ispunio sve potrebe nacije koja se fundamentalno promenila od 18. veka. Generalno, prvih 10 amandmana, poznatih kao Povelja o pravima (Bill of rights), nude specifičnu zaštitu lične slobode i pravde i postavljaju određena ograničenja na moć vlade. Većina od preostalih 17 amandmana proširuje zaštitu ličnih prava. Drugi rešavaju probleme vezane za federalni autoritet ili modifikuju vladine procedure. Amandmani ustava Sjedinjenih Američkih Država, za razliku od mnogih drugih ustava u celom svetu, dodati su na dokument. Sve četiri strane originalne formulacije Ustava napisane su na koži.

Originalna formulacija

Preambula

Preambula ustava služi kao uvodna izjava osnovnih namena dokumenta. Ona ne daje moć federalnoj vladi niti stavlja neka ograničenja na njeno delovanje. Ona označava postanak, obim i svrhu Ustava. Njegov postanak i autoritet je u:

„ Mi, ljudi Sjedinjenih Američkih Država ”

Ovo oslikava Deklaraciju nezavisnosti.  „Jedan narod“ raskinuo je veze sa drugim i osnovao suverenu nacionalnu državu. Obim ustava je dvojak. Prvi:“da oformi savršeniju uniju“ nego što je ranije postojala. Drugo:“da osigura blagodat slobode“ u kojima će uživati ne samo prva generacija već i svi oni koji dođu kasnije.

Član I

Član I opisuje Kongres i zakonodavnu granu federalne vlade. Ovaj član opisuje način izbora i kvalifikacije članova svakog vladinog tela. Članovi moraju da imaju najmanje 25 godina, budu građani SAD 7 godina, i žive u državi čiji su predstavnici. Senatori moraju da imaju najmanje 30 godina, budu građani 9 godina i žive u državi koju predstavljaju.

Član I sekcija 8 određuje moći i dozvole dodeljene zakonodavstvu.  Konačno, Kongres ima moć da naplaćuje porez, pozajmljuje novac, otplaćuje dugove, pruža osnovnu odbranu i socijalnu pomoć, reguliše trgovinu, bankrote i da pravi novac. Može da reguliše unutrašnje poslove, ima moć da reguliše i upravlja vojskom i policijom, suzbija pobune i brani se od invazija. Treba da uvede standardne mere za težinu i dužinu, da obezbedi novac za poštu, puteve i patente, direktno upravlja federalnim okruzima. Kongres ima moć da definiše i kažnjava prekršaje zakona nacije, da proglasi rat i određuje pravila rata.

Član II

Član II opisuje kvalifikacije i dužnosti Predsednika i potpredsednika SAD. Predsednik je vrh izvršne grane federalne vlade kao i vođa nacije.

Član II je modifikovan dvanaestim amandmanom, koji prećutno prihvata političke partije, i dvadeset petim amandmanom koji je vezan za nasleđivanje mandata. Predsednik može da prima samo jednu platu od federalne vlade. U svečanoj zakletvi Predsednik se obavezuje da čuva, štiti i brani ustav. Predsednik je vrhovni vođa američke vojske i državne policije kada su oni mobilisani. On ili ona sklapaju mir sa savetom i pristankom dve trećine kvoruma senata. Predsednik mora da nadgleda verodostojno ispunjenje svih zakona, iako on ili ona mogu da izdaju amnestiju ili pomilovanje svima osim sebi ili drugim zaposlenima u vladi. Predsednik odgovara Kongresu i predlaže im potrebne nacionalne mere; može da okupi ili rasturi Kongres pod specijalnim okolnostima.

Sekcija 4 opisuje uklanjanje Predsednika i drugih članova vlade.  Predsednik može biti optužen za izdaju, mito ili za druge teške zločine.

Član III

Član III opisuje sudski sistem, uključujući i Vrhovni sud. Postoji samo jedan sud koji se zove Vrhovni sud. Ovaj član opisuje vrste slučajeva koje preuzimaju prvostepeni sudovi, Kongres može da napravi niže sudove i proces žalbi. Kongres donosi zakone u kojima se definišu zločini i kazne. Član III definiše suđenje porotom u svim kriminalnim slučajevima i definiše zločin izdaje.

Sekcija 1 dozvoljava sudsku moć SAD u federalnim sudovima i sa tim autoritet da interpretiraju i prilagođavaju zakon slučaju. Takođe daje im moć da kažnjavaju, osude i dozvoljava im direktnu akciju da bi sprečili buduće konflikte.

Na prvom Kongresu sudije Vrhovnog suda su slušale žalbe okružnih sudova. Kongres je, 1891. godine, uveo nov sistem. Okružni sudovi postali su prvostepeni sudovi. Apelacioni sudovi su odlučivali o žalbama na prvostepene sudove pre nego što bi to došlo do Vrhovnog suda. Vrhovni sud ima pravo da odluči da li će razmatrati doneti slučaj ili ne.

Ustav dozvoljava federalnim sudovima da donose presude i za krivične i za građanske sporove.

Klauzula 1 sekcije 2 dozvoljava sudovima da odlučuju o sporovima koji su se desili. Ne dozvoljava sudu da sudi o slučajevima koji su hipotetički (koji će se možda desiti). Generalno slučaj zahteva prisustvo različitih strana na koje taj slučaj utiče.

Klauzula 2 sekcije 2 govori da je Vrhovni sud prvostepeni sud u slučajevima koji uključuju ambasadore, ministre, konzule, sve slučajeve spoljnih poslova i sve one slučajeve u kojima se sudi strancima. Pod nadležnost federalnih sudova spadaju: slučajevi nastali kršenjem zakona SAD i njenih saveznika, slučajevi nastali kršenjem zakona o međunarodnim vodama i sporovi o vlasništvu zemlje između država, sporovi između građana SAD u različitim državama kao i sporovi između građana SAD i stranih država, zajedno sa njihovim građanima. Suđenje će biti održano u državi gde je zločin počinjen.

Sekcija 3 brani Kongresu da zameni ili izmeni federalni zakon o izdaji jednostavnom većinom glasova. Ova sekcija takođe definiše izdaju kao skriveno proglašenje rata ili materijalno pomaganje onima koji su u ratu sa SAD. Optužba mora biti potvrđena od strane najmanje dva svedoka. Kongres je političko telo i političke nesuglasice do kojih često dolazi ne treba da se smatraju izdajom.

Član IV

Član IV definiše odnose između država i između država i federalne vlade. Dodatno opisuje nastajanje novih država i promene granica između država. Takođe traži od države da prihvati sve odluke drugih država. Kongresu je dozvoljeno da reguliše na koji način će dokazi o takvim sporovima biti podneti. Klauzula o privilegijama i imunitetu brani državnoj vladi da diskriminiše građane drugih država; na primer država ne može da poveća kaznu na osnovu toga što je osuđena osoba stanovnik druge države.

Takođe, dozvoljava izručenje između država i postavlja osnove za slobodu kretanja i putovanje između država. Danas se ovo uzima zdravo za gotovo ali u ono doba prelaženje granica između država je bilo naporno i skupo. Klauzula o teritoriji daje Kongresu moć da određuje pravila za raspolaganje federalnom imovinom i upravljanje nedržavnim teritorijama SAD. Konačno, četvrta sekcija četvrtog člana zahteva od SAD da garantuje da će svaka država imati republički oblik vlade i garantuje da će da ih štiti od okupacije i nasilja.

Član V

Opisuje proces donošenja amandmana. Postoji dva koraka u tom procesu. Predlozi za donošenje ustavnih amandmana moraju biti pravilno usvojeni i prihvaćeni pre nego što postanu važeći. Prvo postoje dve procedure za usvajanje reči amandmana tako što ga prihvate Kongres, dvotrećinskom većinom i u senatu i u domu predstavnika, ili nacionalnom konvencijom. Postoje dve procedure za prihvatanje amandmana koje zahtevaju tročetvrtinsku većinu i dozvolu državnih zakonodavaca ili dozvolu sa državne konvencije. Metod za prihvatanje amandmana bira Kongres u zavisnosti od toga koji je amandman u pitanju. Državna konvencija je korišćena samo jednom za dvadeset prvi amandman.

Član V se završava tako što brani određene klauzule od amandmana.  Član I sekcija 9 klauzula 1 brani Kongresu da donese bilo koji zakon koji bi zabranio uvoz robova u SAD pre 1808. godine, dodatno sa 4. klauzulom iz iste sekcije, koja ponavlja ustavno pravo da se pojedinac mora oporezivati proporcionalno raspoređeno prema populaciji države. Ove klauze su bile eksplicitno zaštićene pre 1808. godine. Prvog januara 1808. godine, prvog dana kada je to bilo dozvoljeno, Kongres je zabranio uvoz robova u državu. Trećeg februara 1913. sa priznavanjem šesnaestog amandmana, Kongres je dobio pravo da nametne porez na dobit a da ga ne raspodeli između država. Treća tekstualno nametnuta zakonska odredba je član I sekcija 3 klauza 1 koja garantuje jednaku reprezentaciju država u senatu.

Član VI

Član VI uspostavlja ustav, sve savezne zakone i mirovne sporazume SAD kao vrhovni zakon zemlje. Potvrđuje nacionalni dug koji je nastao pod prošlim ustavom i zahteva od svih federalnih i državnih zakonodavaca, službenika i sudija da polože zakletvu da prihvataju ustav. To znači da državni ustav i zakoni ne treba da se kose sa zakonima federalnog ustava, a u slučaju da se kose državne sudije su pod ugovorom i moraju da poštuju federalni zakon i ustav pre nego zakon svoje države. Član VI takođe kaže:

„ religija neće biti zahtev ili kvalifikacija za bilo koji državni posao u SAD ”

Član VII

Član VII opisuje proces za uspostavljanje nove vlade.

Završna reč

Ustav SAD potpisan je sedamnaestog septembra 1787. godine kada je 39 delegata na Ustavnoj konvenciji prihvatilo taj ustav. Pored potpisa kraj ustava uključivao je kratku deklaraciju o tome kako je rad delegata bio uspešno završen i da oni čiji se potpisi pojavljuju potvrđuju finalni dokument. Uključena je i izjava koja proglašava prihvatanje dokumenta od strane prisutnih država, datum kada je usvojen i potpisi ljudi koji su ga prihvatili. Dodatno sekretar konvencije Vilijam Džekson dodao je zabeležbu da potvrdi četiri amandmana ručno sastavljenih uz finalni dokument i potpisao je da bi potvrdio validnost.

Način pisanja završne reči, koju je smislio guverner Moris a predstavio Bendžamin Frenklin, namerno je formulisan dvosmisleno u nadi da će da skupi glasove izdvojenih delegata. Pristalice nove vlade shvatile su da će biti teško dobiti priznanje država koje je potrebno da bi Ustav ušao u upotrebu pa su jedva čekali da dobiju jednoglasnu potvrdu delegata svake države; plašili su se da će mnogi delegati odbiti da lično prihvate ustav, pa je tako, da bi glasanje sa konvencije delovalo jednoglasno, smišljena rečenica „napravljeno na konvenciji jednoglasnim pristankom prisutnih država“.

Datum na dokumentu je napisan kao sedamnaesti dan septembra 1787. leta Gospodnjeg.

Završna reč služi samo za potvrdu autentičnosti. Ne dodeljuje moć federalnoj vladi niti stavlja određene granice na akcije vlade, ali pruža potrebnu dokumentaciju o verodostojnosti Ustava - pokazuje ko je potpisao ustav, kada i gde.

Amandmani

Ustav ima dvadeset sedam amandmana. Originalni tekst ustava i svi prethodni amandmani ostaju netaknuti. Presedan za ovu praksu postavljen je 1789. godine, kada je Kongres predstavio prvih nekoliko amandmana. Od njih amandmani od 1-10 poznati su kao Povelja o pravima. Amandmani 13-15 poznati su kao rekonstrukcioni amandmani. Isključujući 27. amandman, koji je na prihvatanje čekao 202 godine i 225 dana, amandman koji je najduže čekao, a bio je prihvaćen,  je 22. amandman kome je trebalo 3 godine i 343 dana. U najkraćem roku, 100 dana, prihvaćen je 26. amandman. Prosečno vreme prihvatanja prvih 26 amandmana je godinu i 252 dana, a svih amandmana 279 godina i 48 dana.

Čuvanje prava (amandmani 1, 2, 3)

Prvi amandman (1791) brani Kongresu da blokira korišćenje određenih individualnih sloboda kao što su sloboda religije, sloboda govora, sloboda štampe, sloboda okupljanja i pravo na peticiju. On brani kreiranje državne crkve ili favorizovanje jednog religijskog uverenja u odnosu na drugo. Namenjen je da osigura slobodnu razmenu ideja čak i nepopularnih.

Drugi amandman (1791)  čuva pravo ljudi da imaju i nose oružje. Iako je Vrhovni sud proglasio da ovo pravo važi i za pojedince, ne samo za vojsku, policiju i druga službena lica, takođe je zadržao pravo da reguliše i postavi određene granice na proizvodnju, vlasništvo i prodaju vatrenog ili bilo kog drugog oružja. Zatražen od strane nekoliko država ovaj amandman iskazuje dugoročnu zamerku oko rasprostranjenih napora Britanije da konfiskuju vatreno oružje na početku Revolucionarnog rata.

Treći amandman  (1791)  brani saveznoj vladi da tera pojedince da vojnicima pružaju smeštaj u svojim domovima tokom mira bez njihovog pristanka. Tražen je od strane nekoliko država i prikazuje dugoročnu zamerku zbog odluke Britanskog parlamenta, tokom Revolucionarnog rata, koji je dozvolio britanskim vojnicima da preuzmu privatne kuće za sopstvenu upotrebu.

Čuvanje pravde (amandmani 4,5,6,7 i 8)

Četvrti amandman (1791)  štiti ljude od zadržavanja i pretresa ili zaplene imovine od strane vlade. Pretres može da znači sve od prepipavanja od strane policije do potražnje analize krvi, pretragu nečije kuće ili kola. Do zaplene dolazi kada vlada preuzme kontrolu pojedinca ili nečega u njegovom ili njenom posedu. Predmeti koji su konfiskovani obično se koriste kao dokaz kada je ta osoba optužena za zločin. Takođe postavlja određene granice na policijske istrage zločina i brani korišćenje dokaza na sudu koji su ilegalno dobijeni.

Peti amandman (1791) uspostavlja potrebu da suđenje za veći zločin može da počne samo nakon što je optužba predata poroti. To štiti pojedinca od duple opasnosti, da mu se sudi ili da dođe u opasnost da bude kažnjen više od jedanput za isti zločin. Brani kaznu bez pravnog procesa čime štiti pojedinca od zatvora bez fer procedure. Dovodi do toga da optužena osoba ne bude primorana da otkrije policiji, tužiocu, sudiji ili poroti bilo koju informaciju koja može da ga inkriminiše ili da bude upotrebljena protiv nje na sudu. Dodatno peti amandman takođe brani vladi da preuzme privatni posed za javnu upotrebu bez dovoljne nadoknade.

Šesti amandman (1791) pruža nekoliko zaštita i prava pojedincu koji je optužen za zločin. Optuženi ima pravo na fer i brzo suđenje od strane lokalne, objektivne porote. Takođe, osoba ima pravo na javno suđenje. Ovo pravo štiti optužene od tajnih suđenja koja mogu da ohrabre zlostavljanje pravnog sistema i koristi se da javnost bude informisana. Ovaj amandman takođe garantuje pravo na advokata, garantuje da optuženi može da traži da svedoci prisustvuju suđenju i svedoče u prisustvu optuženog i garantuje da optuženi ima pravo da zna zbog čega je optužen. Vrhovni sud je, 1966. godine,  proglasio da sa petim amandmanom ovaj amandman obrazuje nešto što je poznato kao Mirandino upozorenje koje se izriče pri hapšenju.

Sedmi amandman (1791) širi pravo na suđenje sa porotom na federalne civilne slučajeve i brani sudovima da preokrenu porotinu odluku. Veoma važno: ovaj amandman garantuje pravo na suđenje sa porotom na federalnom a ne državnom sudu.

Osmi amandman (1791) štiti ljude od postavljanja kaucija ili kazne na toliko visoku cenu da bi bilo nemoguće da je plate osim ukoliko nisu bogati. Takođe štiti pojedinca od surove i neuobičajene kazne. Iako je ova fraza originalno smišljena da zabrani određene grozne metode kažnjavanja vremenom je proširena da štiti protiv kazni koje su veoma disproporcionalne ili pregrube za određen zločin. Ovo je korišćeno za osporavanje uslove u zatvorima kao što su sanitarno neadekvatne ćelije, prenatrpavanje, nedovoljna medicinska briga i namerno neštićenje zatvorenika od drugih zatvorenika.

Amandmani 9 i 10

Deveti amandman (1791) proglašava da pojedinac ima druga osnovna prava pored onih navedenih u ustavu. Tokom prihvatanja ustava antifederalisti su se zalagali da Povelja o pravima bude dodata. Federalisti su se protivili po osnovi da bi takva lista bila nekompletna ali da bi bila shvaćena zapovedno čime bi povećala moć federalne vlade (po implikaciji da ako neko pravo nije navedeno u Povelji o pravima čovek ga i nema). Pošto Povelja o pravima postoji, a nemoguće je navesti sva ljudska prava ona koja nisu navedena štiti deveti amandman (neka od prava koja deveti amandman štiti su: pravo na putovanje, pravo na glasanje, pravo na privatnost i pravo da odluke o zdravlju i telu pojedinca, on donosi sam).

Deseti amandman (1791) je uključen u Povelju o pravima da bi dalje definisao balansiranje moći između federalne vlade i država. Amandman kaže da federalna vlada ima samo one moći koje joj ustav izričito daje. Te moći uključuju proglašenje rata, skupljanje poreza, regulisanje međudržavnih poslovnih aktivnosti i drugih koje su navedene u Ustavu ili amandmanima. Bilo koje pravo koje nije navedeno ostavlja se državi ili ljudima.

Autoritet vlade (amandmani 11, 16, 18 i 21)

Jedanaesti amandman (1795)  brani saveznim sudovima da preuzimaju slučajeve u kojima je država tužena od pojedinca iz druge države ili druge zemlje čime širi državni imunitet od određenih pravnih odgovornosti.

Šesnaesti amandman  (1913) je ukinuo postojeće ustavne zabrane koje su ograničile moć Kongresa da proglašava i skuplja porez na prihod.

Osamnaesti amandman (1919) je zabranio pravljenje, transportovanje i prodaju alkohola u celoj zemlji. Takođe je dozvolio Kongresu da odredi zakonodavce koji će ovo pravilo da sprovode. Tokom prohibicije procenjeno je da su konzumiranje alkohola i smrti vezane za alkohol mnogo opale. Međutim prohibicija je imala druge veoma negativne posledice. Amandman je poterao veoma unosan posao sa alkoholom na crno tržište čime je ono poraslo. Pored toga prohibicija je pojačala nepoštovanje zakona i ojačala organizovani kriminal. Prohibicija se završila 1933. godine.

Dvadeset prvi amandman 1933. godine poništio je osamnaesti amandman i vratio je pravo na regulaciju alkohola državi. Svaka država postavila je svoja pravila za prodaju i uvoz alkohola uključujući potreban broj godina za njegovu legalnu upotrebu. Pošto savezni zakon daje određena sredstva državama koje prodaju alkohola zabranjuju ljudima mlađim od 21 godine, svih 50 država postavilo je ovu granicu.

Čuvanje građanskih prava (amandmani 13, 14, 15, 19, 23, 24 i 26)

Trinaesti amandman 1865. godine ukinuo je ropstvo i nevoljno služenje osim u slučaju kazne za neki zločin. Iako su milioni robova oslobođeni 1863. godine proglasom emancipacije, njihov posleratni status je bio nejasan kao i status drugih miliona robova. Kongres je hteo da trinaesti amandman bude proglas slobode za sve robove i da pitanje emancipacije odvoji od politike. Ovaj amandman je nekoliko originalnih delova Ustava učinio nevažećim.

Četrnaesti amandman 1868. godine dao je državljanstvo svim bivšim robovima. Takođe je sadržao tri nove granice na moć države: država ne može da prekrši civilne privilegije ili imunitet, ne može da oduzme život, slobodu ili posed nekoj osobi bez pravnog procesa i mora da garantuje jednaku zakonsku zaštitu svim ljudima. Ovaj amandman izvršenje većine delova Povelje o pravima daje državi i lokalnoj vladi.

Petnaesti amandman (1870) brani upotrebu rase, boje kože ili prethodno služenja u vojsci kao kao uslov koji građani mogu da glasaju.

Devetnaesti amandman (1920) brani vladi da odbije pravo na glasanje ženama.

Dvadeset treći amandman (1961) širi pravo na glasanje na predsedničkim izborima građanima koji žive u glavnom gradu tako što su ga proglasili državom. Kada je prvi put proglašen za glavni grad 1800. godine je imao 5000 stanovnika, nije imao lokalnu vladu niti pravo glasa na saveznim izborima. Do 1960. godine broj stanovnika u glavnom gradu je porastao na preko 760.000.

Dvadeset četvrti amandman (1964) brani porez na glasanje. Iako su trinaesti, četrnaesti i petnaesti amandman uklonili mnoge od ranijih diskriminišućih zakona, nisu eliminisali sve. Naime, testovi pismenosti i porezi na glasanje su korišćeni da se brani ljudima sa malo primanja da glasaju.

Dvadeset šesti amandman (1971) brani vladi da odbije pravo građana SAD koji imaju 18 ili više godina da glasaju zbog godina.

Procesi i procedure u vladi (amandmani 12, 17, 20, 22, 25 i 27)

Dvanaesti amandman (1804) menja način na koji biračko telo bira Predsednika i potpredsednika. On kaže da svaki birač mora da da po jedan glas za Predsednika i potpredsednika umesto dva za Predsednika. Takođe predlaže da Predsednik i potpredsednik ne budu iz iste savezne države.

Sedamnaesti amandman (1913) menja način na koji se senatori biraju. On kaže da se senatori biraju na osnovu najvećeg broja glasova.

Dvadeseti amandman (1933) menja datum na koji novi predsednik, potpredsednik i Kongres preuzimaju državu čime je skratio vreme između izbora i početka predsedničkog, potpredsedničkog i mandata Kongresa. Ustavom je ranije bilo propisano da predsednik preuzima državu 4. marta.

Dvadeset drugi amandman (1951) ograničava predsednika na dva mandata to jest na 8 godina, iako je moguće da pojedinac služi više od osam godina. Iako ništa u Ustavu nije govorilo na koliko je mandata predsednik ograničen, prvi predsednik (Vašington) je odbio da se kandiduje po treći put čime je rekao da su dva mandata dovoljna. Ovaj presedan je ostao kao nepisano pravilo sve dok ga Frenklin Ruzvelt, koji se 1940. kandidovao za treći mandat a 1944. godine za četvrti mandat, nije prekršio.

Dvadeset peti amandman (1967) objašnjava postupak ukoliko dođe do smrti, uklanjanja ili ostavke predsednika ili potpredsednika i kako se predsedničko mesto privremeno popunjava ako predsednik nesposoban da vrši dužnost.

Dvadeset sedmi amandman (1992) brani članovima Kongresa da sami sebi daju povišice tokom trenutnog mandata. Sve povišice koje su prihvaćene važe tek od sledećeg mandata.

Povelja o pravima

Pod nazivom „Povelja o pravima“ (Bill of rights), koji je očigledno pozajmljen iz engleskog ustavnog rečnika, u SAD se podrazumeva prvih deset amandmana na Ustav iz 1787. godine, u kojima su ustanovljena osnovna prava i slobode američkih građana. Inače, proceduru za donošenje amandmana propisao je sam ustav u članu V u skladu sa tim pravilima, prvih deset amandmana su nastali zajedno, vrlo brzo po donošenju ustava, već 1791. godine. Tih prvih deset amandmana i danas predstavljaju temelj za garantovanje niza prava, i to: 1. amandman – zabrana ustanovljavanja državne religije i sloboda govora, štampe, sakupljanja i podnošenja peticija; 2. amandman – pravo na posedovanje i nošenje oružja; III amandman – zabrana smeštanja vojnika u privatnim kućama bez saglasnosti vlasnika; 4. amandman – zaštita od neprimerenog pretraživanja i oduzimanja ličnih predmeta; 5. amandman – pravo na odgovarajući sudski postupak (due process of law) i zabrana oduzimanja privatne imovine bez naknade; 6. amandman – pravo na brzo suđenje i pravo na odbranu; 7. amandman – pravo na porotno suđenje; 8. amandman – zabrana utvrđivanja prekomernog iznosa kaucije i okrutnog kažnjavanja; 9. amandman – zabrana da prava predviđena Ustavom koriste tako da naruše prava drugih; 10. amandman – garancija da sva prava koja nisu preneta na federalnu državu, pripadaju državama članicama i narodu.

Teren za donošenje federalne povelje o pravima, koji bi važio za sve ujedinjene kolonije u celini, bio je dobro pripremljen. Pored Virdžinije, koja je još juna 1776. godine donela svoju Deklaraciju o pravima, niz drugih država je donosio ustave u koje je uključivana njihova Povelja o pravima, odnosno deklaracije o ličnim pravima i slobodama. Međutim, prilikom donošenja američkog Ustava iz 1787. godine, povelja o pravima nije našla mesta u njegovom uvodnom delu, što je doduše bio slučaj i sa ustavima Nju Džerzija, Njujorka, Džordžije i Južne Karoline. Borba oko toga da li u Ustav treba da uđu odredbe o pravima i slobodama građana ili samo ustavni tekst u užem smislu, dobrim delom je reflektovala razlike između severnih i južnih država. Naime, ove druge su brinule da ovakve odredbe ne impliciraju i osudu ropstva, što je u početku Džeferson zaista i pokušao da učini prilikom donošenja Deklaracije o nezavisnosti, da bi kasnije od toga odustao. Osim toga, problemi sa kojima se susretala Ustavotvorna skupština (Constitutional Convention) su bili toliko krupni – problem odnosa malih i velikih država, pitanje republikanskog uređenja, itd. – da je materija prava i sloboda dospela u drugi plan i pored velikog zalaganja legata iz Virdžinije Džordža Mejsona, pisca virdžinijske Deklaracije o pravima. U znak protesta zbog tog nedostatka, on čak nije ni potpisao tekst Ustava prilikom njegovog usvajanja.

Stoga je, odmah po usvajanju Ustava, uporedo sa borbom za njegovu ratifikaciju, nastavljena i borba da mu se pridodaju odredbe o pravima i slobodama. Borbu za za amandmane je na sebe preuzeo Džejms Medison, takođe iz Virdžinije. On je prvi u Kongresu formalno predložio njihovo donošenje i sačinio prvi nacrt Povelje o pravima. Nacrt je sadržao devet članova, koji su mahom proisticali iz odgovarajućih ustavnih deklaracija pojedinih američkih državica, a naročito Virdžinije. Njegova ideja je bila da se amandmani ugrade u sam tekst Ustava na odgovarajućim mestima. Pošto je njegov predlog doživeo određene promene, iskristalisala se i ideja da amandmane treba priključiti na kraju Ustava. Već u septembru 1789. godine Kongres je usvojio konačni tekst amandmana, tako da mnogi slave taj datum kao kao dan rođenja američke Povelje o pravima, koja se pojavila samo mesec dana posle usvajanja francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Međutim, bilo je potrebno još dve godine da bi je ratifikovala i deseta država, tako da od 15. decembra 1791. godine Povelja o pravima i formalno postaje sastavni deo američkog Ustava.

Američka Povelja o pravima napisana je veoma fleksibilnim rečnikom i uz korišćenje širokih formulacija, što je omogućilo kasnijim generacijama da ga prilagođavaju potrebama novog vremena, u skladu sa promenama shvatanja i društvenim uslovima. Tako je savezna Povelja o pravima postala jedan dinamični, živi ustavni dokument, koji se nalazi u stanju stalne transformacije. Ona svakodnevno dobija novi smisao i sadržinu kroz tumačenja Vrhovnog suda SAD, koji proširuje ili sužava postojeća značenja pojedinih njegovih odredbi i daje nove interpretacije ustavnih prava. Mada u njima nije promenjena ni jedna reč od kako su sastavljeni pre više od dva veka, prvih 10 amandmana su bremeniti savremenim značenjima, koja su danas već veoma daleko od onih koja je istim tim rečima pridavao Medison. Zahvaljujući tome, američka povelja o pravima još uvek predstavlja jedan od najznačajnijih ustavnih mehanizama zaštite ljudskih prava i sloboda. Posle Povelje o pravima se znatno ređe pribegavalo amandmanskim promenama Ustava.

Organizacija pravosuđa

Pored sopstvene izvršne i zakonodavne vlasti, svaka od 50 država-članica, koliko ih danas čini SAD, ima i svoj sistem državnih sudova (State Courts), nezavisan od sistema saveznih sudova (Federal Courts). Oni imaju svoju specifičnu piramidalnu, višestepenu strukturu. Uglavnom se sastoje od prvostepenih sudova opšte nadležnosti, drugostepenih apelacionih sudova i vrhovnih sudova  svake države-članice. Pri tom se nazivi tih sudova često bitno razlikuju od države do države i mogu biti veoma zbunjujući (tako se na primer, u državi Njujork vrhovni sud zove Apelacioni-Appellate Court, a ne kako bi se očekivalo Supreme Court, dok se u mnogim državama prvostepeni, najniži sud, neočekivano naziva Superior Court). Zbog toga je još čuveni francuski pravnik i aristokrata Tokvil (Tocqueville), koji je u prvoj polovini XIX veka doputovao u SAD da proučava njihov politički i pravni sistem, u svom klasičnom delu ”Demokratija u Americi” koje se i danas smatra nezaobilaznim, primetio da ono što u SAD stranac shvati sa najviše muke je njihova organizacija sudova.

Naime, paralelno sa ovim sistemom sudova pojedinih država-članica, u svakoj od njih postoje i savezni sudovi, razlika među njima je prvenstveno u pogledu nadležnosti; sudovi država-članica po pravilu presuđuju bračne i nasledne sporove, postupke u vezi sa nekretninama, ugovorne sporove, radne sporove, saobraćajne prekršaje, kao i većinu lakših krivičnih dela predviđenih zakonima države-članice, dok su savezni sudovi nadležni za sporove u kojima se pojavljuje država ili njeni službenici, za sporove između država, za sporove iz međunarodnog trgovinskog prava, autorskog prava i prava industrijske svojine, za sporove u vezi sa bankrotstvom, za saobraćajne prekršaje koji se dese na saveznim putevima, za teža krivična dela predviđena saveznim zakonodavstvom, postupke u kojima se odlučuje o zakonitosti i pravičnosti, što u velikoj meri proširuje njihovu nadležnost. Međutim, u velikom broju slučajeva nije striktno određeno pod koju nadležnost potpada pojedini slučaj, tako da je tužilac u mogućnosti da se obrati i državnim i federalnim sudovima.

U sistemu saveznih sudova takođe postoji višestepenost, tačnije hijerarhijska trostepenost. Okružni sudovi (District Courts) predstavljaju najniže, osnovne sudove u saveznoj strukturi sudova. Danas postoji blizu sto saveznih sudskih okruga, pri čemu u nekim državama postoji jedan sudski okrug, dok u većim državama može biti više saveznih sudskih okruga. Ali, u svakom slučaju savezni sudski okruzi se organizuju u okviru granica svake savezne države. Postupak u osnovnom sudu vodi jedan sudija koji zaseda sam ili sa porotom, a u određenim situacijama sam Ustav predviđa strankama pravo na porotno suđenje-za sva teška krivična dela, za određene građanske parnice i u svim drugim slučajevima za koje je to Kongres izričito predvideo. Pred ovim sudovima se vodi rasprava i dokazni postupak pred porotom, u kome se utvrđuje činjenično stanje, zbog čega se oni nazivaju trial courts- sudovi pred kojima se odvija suđenje.  Drugostepeni-apelacioni sudovi (Courts of Appeals, često se nazivaju i Circuit Courts – oblasni sudovi) su grupisani po geografskom kriterijumu u 12 oblasti (Circuits) i po pravilu obuhvataju najmanje tri države, pri čemu svaka oblast ima po jedan apelacioni sud. Izuzetak je Apelacioni sud koji je formiran samo za Vašington – tzv. D.C. Circuit (ili potpunije U.S. Court of Appeals for the District of Columbia), s obzirom da ima u nadležnosti i sve sporove u koje je upletena savezna vlada. Apelacioni sud razmatra žalbe na presude okružnih sudova sa svoje teritorije i sudi u veću od tri sudije, bez porote i bez izvođenja novih dokaza, prihvatajući činjenice utvrđene u prvostepenom postupku. Zbog toga se žalba ovim sudovima može uložiti samo ukoliko se smatra da je u prvostepenom postupku pred okružnim sudom pogrešno primenjeno pravo, ali ne i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Najzad, Vrhovni sud SAD (Supreme Court) predstavlja najviši savezni sud, koji odlučuje po žalbama na odluke apelacionih federalnih sudova. On takođe odlučuje samo o primeni prava, ali ne o činjeničnom stanju i to samo u slučajevima za koje se četvorica od devet sudija saglase da zaslužuju da budu razmotreni (tzv. rule of four). Uz sve to, pored ovih, postoje i posebni savezni sudovi sa specifičnom nadležnošću: vojni sud, poreski sud, carinski sud, sud za naknadu štete od federalnih vlasti, itd.

Sudije svih saveznih sudova se postavljaju na osnovu člana III američkog Ustava (pa se zato zovu i Article III Judges), odnosno imenuje ih i postavlja predsednik SAD, uz potvrdu Senata. Oni imaju doživotni mandat. Tačnije, Ustav kaže da ostaju na svom položaju during good behaviour –’’dok se dostojno vladaju”, što je formulacija preuzeta iz engleskog Zakona o prestolonasleđu iz 1701. godine. Sudije sa položaja jedino može ukloniti Senat u posebnom postupku utvrđivanja nepodobnosti-impičmenta predviđenog Ustavom. Međutim, sudije u sistemu sudova država-članica (tzv. sudije iz člana I – Article I Judges) dolaze na funkciju na različite načine, zavisno od države. U jednom broju država njih postavlja guverner, po sličnoj proceduri kako se to čini sa sudijama federalnih sudova, dok u drugim državama sudije biraju građani na opštim izborima, posle kampanje koja se vodi slično kao prilikom izbora za političke funkcije. Sudije koje imaju doživotni mandat u federalnim sudovima nisu obavezni da odu u penziju. Ali, oni to mogu sami odlučiti pošto navrše 65 godina života, pri čemu primaju punu platu. Većina sudija iz člana III Ustava (tj. federalne sudije) i posle odlaska u penziju nastavljaju da rade u punom ili smanjenom obimu, ali za taj posao ne dobijaju dodatnu kompenzaciju. Doživotni mandat sudija, zajedno sa principom podele vlasti, u kome sudska vlast ne samo da ima potpunu samostalnost, nego na razne načine može korigovati izvršnu, pa i zakonodavnu vlast, predstavlja temelj jednog od najvažnijih principa američkog ustavnog uređenja-nezavisnost sudstva (independent judiciary).

Osim toga, među najspecifičnije karakteristike američkog pravosudnog sistema spada porota i porotno suđenje, kao jedan od osnovnih faktora koji donekle ograničavaju svemoć sudija. Po pravilu, sudija je vezan odlukom porote o utvrđenom činjeničnom stanju( da li je krivično delo učinjeno ili ne, tj. da li je neko kriv ili nije), dok je njemu prepušteno samo odlučivanje o pravnim pitanjima (naročito utvrđivanje vrste i visine kazne). Poroti se pribegava prvenstveno u federalnim sudovima. Postoji tzv. mala, presuđujuća porota (petit juries ili trial juries) i velika porota (grand juries). Mala, presuđujuća porota u građanskom postupku se najčešće sastoji od 6 do 12 članova, dok u krivičnom postupku obično ima 12 članova. Izuzetno, kod težih krivičnih dela, i to ne u svim saveznim državama, prethodno se sastaje velika porota (16—23 člana). Njen zadatak je samo da na ”prvi pogled” utvrdi da li ima dovoljno dokaza tj. da li postoji osnovana sumnja (reasonable doubt), te da li treba da se vodi dalji sudski postupak, čime se na neki način uspostavlja kontrola nad olakim optužbama javnog tužioca. Ukoliko donese pozitivnu odluku, potpuni dokazni postupak i glavno suđenje se potom odvija pred malom porotom. Odluka porote u krivičnom postupku mora biti jednoglasna, ali u građanskoj parnici stranke mogu da prihvate i većinsku odluku. U čuvenom filmu ”Dvanaest gnevnih ljudi” (Twelve Angry Men) sa Henri Fondom, samo jedan porotnik nije prihvatio da oglasi optuženog krivim za ubistvo, da bi za svoj stav pridobijao jednog po jednog od preostalih 11 porotnika i na kraju obezbedio da optuženi jednoglasno bude oslobođen. Takvi obrti se u stvarnosti retko dešavaju. Najčešće se porotnici koji su u ubedljivoj manjini priklone većinskom mišljenju. Ukoliko se ne obezbedi jednoglasnost, takva porota (deadlocked jury, hung jury) se raspušta. Postupak se poništava (mistrial) i otpočinje novo suđenje, osim ukoliko se stranke ne sporazumeju u građanskoj parnici, odnosno ukoliko tužilac ne odustane od optužbe ili ne ponudi optuženom nagodbu (plea barganing).

Izbor porotnika se vrši slučajnim izborom sa liste glasača, a dužnosti porotnika se ne sme odbiti, jer sledi ozbiljna kazna. Od pozvanih potencijalnih porotnika sudija i advokati stranaka biraju poželjne porotnike kroz poseban postupak ispitivanja (voir dire), kako bi utvrdili da li su podobni za porotnika, da li imaju izvesne predrasude, da li mogu biti subjektivni. Pri tom i sudija i advokati imaju pravo da ne prihvate određeni broj porotnika. Zato izbor porotnika može potrajati nekoliko dana, pa i meseci, mada najčešće traje nekoliko sati. Neki porotnici se angažuju za jedan dan ili za jedno suđenje, drugi se angažuju na određeni vremenski period, dok mandat u velikoj poroti može trajati i do 18 meseci. Danas porotnici dobijaju naknadu od 40 dolara dnevno, a poslodavac je dužan da porotniku odobri plaćeno ili neplaćeno odsustvo da bi se odazvao ovoj građanskoj dužnosti. Pravo na porotno suđenje je zagarantovano ustavnim amandmanima 6. i 7. Ono je jedna od najvažnijih karakteristika anglosaksonskog pravosudnog sistema, koja postepeno počinje da prodire i u pojedine zemlje kontinentalnog prava. Američka porota vuče poreklo iz Engleske, gde je izrasla iz sistema sakletvenika (compurgators), koji je 1215. godine papa Inoćentije III potisnuo zabranjujući da sveštenici učestvuju u toj vrsti ordalija, pa je iz tog starog oblika iracionalnog dokazivanja u XIV veku prerasla u samostalnu ustanovu. Danas se, međutim, američka i engleska porota prilično razlikuju, jer u Engleskoj stranke nemaju pravo na izbor porotnika (voir dire), već se oni biraju sa unapred utvrđene liste porotnika, što traje nekoliko minuta. Specifičnost američkog porotnog suđenja je i u tome što optuženi može da bira hoće li mu suditi porota ili će se opredeliti za sudiju pojedinca, odnosno za nagodbu sa tužiocem (što se najčešće dešava). Zbog toga danas porota u SAD sudi tek oko deset posto krivičnih postupaka.

Sudska reforma

Na način na koji je Ustav shvaćen utiču odluke suda, a posebno odluke Vrhovnog suda. Te odluke se zovu presedani. Sudska revizija je pravo suda da ispita federalne zakone i sve državne grane vlade, da odredi da li su po Ustavu i da ih ugasi ako nisu. Ona uključuje vlast suda da objasni značenje Ustava. Tokom godina sudske odluke o problemima od radija i televizije do prava optuženog u krivičnim sporovima promenili su način na koji se mnoge klauze Ustava interpretiraju bez posebnog amandmana. Zakoni izglasani da dopune Ustav ili promene primenu zbog promenjenih uslova na suptilan način menjaju značenje reči u Ustavu. Vrhovni sud je rekao da jednom kada se Ustav proširi na neku oblast to proširenje ne može da se vrati u prethodno stanje.  

Zahvaljujući stalnom tumačenju Ustava i Povelje o pravima kroz sudsku praksu Vrhovnog suda SAD, kao i kroz kongresne zakonodavne inovacije putem amandmana, američki pravni sistem se neprestano prilagođava potrebama života, a da se pritom Ustav iz 1787. godine više od dvesta godina nije menjao. Jednostavnost i kratkoća ustavnog teksta omogućavali su njegovu izuzetnu fleksibilnost. Baš u toj elastičnosti i otvorenosti za raznolika tumačenja leži dugovečnost tog danas najstarijeg i najkraćeg ustava na svetu, jer svaka generacija daje novo tumačenje Ustava, tako da je

„ duh Ustava uvek duh određenog vremena ”

     

Građanska religija

To je gledište nekih Amerikanaca, koje govori o tome kako su Ustav, sa proglasom slobode i Poveljom o pravima, određena vrsta religije. To govori o istaknutosti Ustava, sa proglasom slobode i Poveljom o pravima, u masivnim bronzanim ramovima, u staklenim posudama sa kontrolisanom vlagom i staklom otpornim na metke, u vakuumu danju, a noću u sefu otpornom na bombe.

Ideja da se dokumenti izlažu je jednom akademskom kritičaru izgledala kao „idiotska i zanimljivo različita sa vrednostima revolucije“. Džeferson je napisao da neki ljudi gledaju na Ustav kao na zavetni kovčeg i da su previše uplašeni da ga dodirnu.

Svetski uticaj

Ustav SAD je bio značajan model za vlade širom sveta. Njegov međunarodni uticaj se vidi u sličnim frazama i pozajmljenim delovima u drugim ustavima, kao i u principima odvajanja vlasti i prihvatanju individualnih prava.

Američko iskustvo sa amandmanima i sudskim reformama je motivisalo ustavotvorce tog vremena. Abraham Linkoln je tokom Američkog građanskog rata saznao da su njegov saveznik i savremenik Benito Huarez iz Meksika i druga generacija nacionalista 19. veka, na koju je američki Ustav imao uticaj, Hoze Rizal sa Filipina i Suen Jatsen iz Kine, uključili ideje iz Ustava SAD u svoje ustave.

Od druge polovine 20. veka uticaj Ustava SAD opada zato što su ostale zemlje svoj ustav oblikovale prema drugim uticajima.

Vidi još

• Ustavotvorna skupština (SAD)
• Korvinov amandman

Literatura

• Casenotes (2009). Constitutional Law. Wolters Kluwer Law & Business. str. 118. ISBN 9780735589452. 
• Maier, Pauline (2010). Ratification: The People Debate The Constitution, 1787-1788. New York: New York: Simon & Schuster. str. 35. ISBN 978-0-684-86854-7. 
• Avramović, S. - Stanimirović, V., Uporedna pravna tradicija, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, Beograd, 2019.
• Biskupic, J. - Elder, W, Guide to the U.S. Supreme Court, I-II, Washington, D.C. 1997.
• Bonfield, L., American Law and the American Legal System, Thomson/West, St. Paul MN 2006.
• Calvi, J. V. - Coleman, S., American Law and Legal Systems, New Jersey 2008.
• Cortner, R. C., The Supreme Court and the Second Bill of RIghts, N. York 1977.
• Dewey, D. O., Marshall v. Jefferson: The Political Background of Marbury v. Madison, New York 1970.
• Dorf, C. D., Constitutional Law Stories, New York 2004.
• Farnsworth, E. A., Uvod u pravni sistem SAD, Beograd 1973,
• Ferguson, J. H. - McHenry, D. E., The American System of Government, New York-Toronto-London 1959
• Fine, T. M., American Legal Systems: A Resource and Reference Guide, Cincinatti, OH, 1997.
• Frank, J., Courts on Trial, Princeton, 1945.
• Goldwin, R. A. - Sambra, W. A., How Does the Constitution Secure Rights?, Washington, D.C.-London 1985.
• Hans, V. P. - Vidmar, N., Judging the Jury, New York - London 1986.
• Hay, P. - Rotunda, R. D., The United States Federal System, Milano 1982.
• Jovanović, S., Američki federalizam, Beograd 1939.
• Jovičić, M., Veliki ustavni sistemi, Beograd 1984.
• Kalven, H. - Zeisel, H., The American Jury, Boston, 1996.
• Kelly, A. H. - Habison, W. A., The American Constitution, its Origin and Developement, New York 1955.
• Landynski, J. W. - Padover, S. K., The Living U.S. Constitution, New York - London 1995.
• McLaughlin, A. C., Constitution History of the United States, New York 1935.
• McLaughlin, A. C., The Foundation of American Constitutionalism, Greenwich 1966.
• Morris, R. B., Basic Documents on the Confederation and Constitution, Malabar 1985.
• Neubauer, D. W. - Meinhold, S. S., Judicial Process - Law, Courts and Politics in the United States, Belmont, CA 2007.
• Patrick, J. J., The Bill of Rights: History in Documents, Oxford-New York 2003.
• Pritchett, C. H., The American Constitutional System, New York 1963.
• Rutland, R. A., The Birth of the Bill of Rights 1776 - 1791, Chapel Hill 1955.
• Temelj moderne demokratije - Izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima, Beograd 1989.
• Tocqueville, A. d, Democracy in America, New York - London 2001.
• Tushnet, M. V., Taking the Constitution away from the Courts, Princeton, W 1999.
• Zimmerman, J. F., Contemporary American Federalism, New York 2008.

Spoljašnje veze

• Stabilokratija / Ustav SAD
• Constitution of the United States