Јовица Аћин
| Јовица Аћин | |
|---|---|
 Јовица Аћин | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. децембар 1946. |
| Место рођења | Зрењанин, ФНР Југославија |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Дуге сенке кратких сенки Лептиров сановник Изазов херменеутике Дневник изгнане душе Јеванђеље по магарцу Апокалипса Сад Одисеја једне сенке Голи демони, наге жене |
| Награде | „Стиг“ „Милан Богдановић“ „Ђорђе Јовановић“ „Иво Андрић“ Награда Политике Виталова награда „Златни сунцокрет“ „Сретен Марић“ |
Јовица Аћин (Зрењанин, 13. децембар 1946) српски је есејиста, књижевник и преводилац.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 13. децембра 1946. године у Зрењанину, где је завршио основно и средње образовање. Доласком у Београд на студије, започиње његова и уредничка каријера, од билтена Технолошког факултета, преко листа београдских студената Студент, касније до часописа (Дело, Књижевна реч, Градац...) и издавачких кућа (Рад, Службени гласник...).
Својевремено је због текстова у Студенту привођен и осуђиван а лист забрањиван или повлачен из продаје и спаљиван од стране тадашње власти. И као уредник часописа Дело био је често под присмотром, и саслушаван од стране ондашње политичке полиције. Упркос политичким претњама и забранама, уз остало, приредио је у Средњој и Источној Европи прво издање важног дела о логорском систему, Солжењицинов Архипелаг Гулаг, и то српско издање је у шпанским новинама проглашено једним од десет најважнијих догађаја те године у свету.
О његовом књижевном делу приређени су, између осталог, темати у часописима Реч (Београд), Поља (Нови Сад), Улазница (Зрењанин) и Браничево (Пожаревац).
Монографску студију о његовом есејистичком делу написао је др Светислав Јованов, Јеретик у олтару, изд. КОВ, Вршац, 1994.
Огледи и критичкоинтерпретативни текстови о Аћину налазе се у ауторским књигама Владимира Битија (Загреб), Бранка Поповића, Марка Недића, Михајла Пантића, Радомана Кордића, Саше Хаџи Танчића, Тање Крагујевић, Иване Миливојевић, Зорана Славића, Драгана Великића, Слађане Илић, Саве Дамјанова, Богића Ракочевића, Александре Манчић и других. O његовим радовима објављено је и стотинак студија, осврта и приказа у књижевним часописима, листовима, дневној и недељној штампи, на радију и телевизији. Као особени израз књижевног поверења, отворена писма у часописима, а свако је својеврсни есеј за себе, написали су му професор Сретен Марић, Иван Ловреновић (Сарајево), Љубомир Симовић и Јован Христић.
Превео је на српски више од четрдесет класичних и новијих књижевних и филозофских дела са немачког, француског и енглеског језика. Између осталог превео је сабрана дела Франца Кафке.[1] Живи и ради у Београду. Члан је Српског књижевног друштва.[2]
Објављена дела[уреди | уреди извор]
Приче и есеји заступљени су му у низу српских и страних антологија, часописних избора и зборника, а превођени су му и објављивани у многим часописима у Француској, Италији, Шпанији, Енглеској, Канади, Русији, Пољској, Украјини, Вијетнаму, Словенији, Македонији, Бугарској, Мађарској, Грчкој... По једној од његових прича, из књиге Прочитано у твојим очима, снимљен је, концем 2008. године, и уметнички ефектан краткометражни играни филм (чији је аутор Андреј Аћин).
Књиге прича[уреди | уреди извор]
- Дуге сенке кратких сенки, у три издања: Свјетлост (Сарајево) 1991, Драганић (Београд) 1997. и Улазница (Зрењанин) 2003.
- Уништити после моје смрти, у два издања: КОВ (Вршац) 1993. и Stylos (Нови Сад) 2000.
- Лептиров сановник, Драганић (Београд), 1996.
- Неземаљске појаве, Народна књига, 1999.
- Лебдећи објекти, Народна књига, 2002.
- Ко хоће да воли, мора да умре, Stylos (Нови Сад), 2002.
- Мали еротски речник српског језика, Stylos (Нови Сад), 2003.
- Дневник изгнане душе (новела), Стубови културе, 2005.
- Прочитано у твојим очима, у два издања: Стубови културе 2006. и 2007.
- Ушће Океана, Геопоетика, 2012
- Јеванђеље по магарцу, Културни центар Нови Сад, 2013.
Књиге есеја[уреди | уреди извор]
- Изазов херменеутике, ДОБ (Дом омладине Београд), 1975.
- Паукова политика, Просвета, 1978.
- Шљунак и маховина, Рад, 1986.
- Поетика растројства, Светови (Нови Сад), 1987.
- Поетика кривотворења, Светови (Нови Сад), 1991. и Службени гласник, 2013.
- Гатања по пепелу, у два издања: Стубови културе 1993. и 2003, а треће издање у Загребу код издавачке куће Antibarbarus, 2009.
- Шетња по крову (приче и есеји уз сабране цртеже Франца Кафке), Геопоетика, 2007.
- Голи приповедач, КОВ (Вршац) 2008. и Службени гласник 2011.
- Апокалипса Сад, у три издања: КОВ (Вршац) 1995, Рад 2004, Службени гласник 2012.
Заједнички радови са сликарима, библиофилска издања[уреди | уреди извор]
- Одисеја једне сенке (са сликама Љубе Поповића), Градац, 2000.
- Голи демони, наге жене (са цртежима Миленка Милетића), Рад, 2006.
Награде и признања[уреди | уреди извор]
- Награда „Стиг“, за збирку песама Унакрст дивљине памћења, Пожаревац 1971.
- Награда „Милан Богдановић”, за књижевну критику, 1975.
- Награда „Ђорђе Јовановић”, за есејистику, за књигу Изазов херменеутике, 1975.
- Борбина награда, за књигу есеја Поетика кривотворења, 1991.
- Награда „Павле Марковић Адамов”, за авангардност у уметничком стваралаштву, за књигу Унишитити после моје смрти, Сремски Карловци, 1993.
- Награда „Иво Андрић”, за есеј, за књигу Гатања по пепелу, Херцег Нови 1993.
- Награда „Станислав Винавер”, за изузетан ауторски пројекат, за књиге Уништити после моје смрти и Гатања по пепелу, Шабац 1993.
- Награда „Душан Васиљев”, за целокупно књижевно дело и за изузетан допринос модерној српској поезији, поводом књига Дуге сенке кратких сенки, Лептиров сановник и Неземаљске појаве, Кикинда 1999.
- Награда „Карољ Сирмаи”, за Неземаљске појаве, Врбас и Темерин 1999.
- Награда „Стеван Пешић”, за Неземаљске појаве, Ковиљ 1999.
- Награда „Тодор Манојловић”, за модерни уметнички сензибилитет, Зрењанин 2002.
- Награда Политике, поводом стогодишњице листа, за најбољу кратку причу, за причу „Црни ролс-ројс“, 2004.
- Андрићева награда, за књигу приповедака, за новелу Дневник изгнане душе (позната и под насловом Дневник о вагини), Београд 2004.[3]
- Награда „Златни сунцокрет”, за најбољу књигу године, за Прочитано у твојим очима, Врбас 2006.
- Награда „Сретен Марић”, (Косјерић–Нови Сад–Београд) за есеј или збирку есеја, за књигу Голи приповедач, Нови Сад 2009.
- Његошева награда, за роман Сродници, Цетиње 2019.[4]
- Наградa „Станислав Лем”, Нови Сад 2019.
- Награда „Вељкова голубица”, за свеукупно приповедачко стваралаштво, 2020.[5]
- Награда „Милован Видаковић”, 2020.[6]
- Награда „Лаза Костић”, за књигу прича Бања, Нови Сад 2022.[7]
- Награда „Исидора Секулић”, за књигу прича Бања, 2022.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ђорђевић, Б. (12. 7. 2022). „ДА СВЕ ШАНСЕ СВЕТА НЕ БУДУ ИЗГУБЉЕНЕ: Јовица Аћин о првом колу сабраних дела Франца Кафке у издању "Гласника"”. Вечерње новости. Приступљено 12. 7. 2022.
- ^ Српско књижевно друштво/Јовица Аћин
- ^ „Андрићева награда”. Задужбина Иве Андрића. Приступљено 2. 3. 2022.
- ^ „Jovica Aćin dobitnik Njegoševe nagrade za roman "Srodnici"”. www.rts.rs. Приступљено 29. 1. 2020.
- ^ „Jovici Aćinu „Veljkova golubica” za pripovedačko stvaralaštvo”. soinfo.org. 3. 11. 2020. Приступљено 10. 12. 2022.
- ^ „Književna nagrada „Milovan Vidaković“ Jovici Aćinu”. Данас. 11. 12. 2020. Приступљено 10. 12. 2022.
- ^ Нонин, Г. (2. 3. 2022). „Jovica Aćin i Zoran Đerić laureati nagrade “Laza Kostić””. Данас. Приступљено 2. 3. 2022.
- ^ „Јовици Аћину уручена награда "Исидора Секулић"”. Дневник. 24. 6. 2022. Приступљено 10. 12. 2022.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Јовица Аћин-Биографија
- Политика/Интервју
- Блиц/Интервју
- Наш човек у свету – тој причи не могу одолети („Политика”, 12. март 2020)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
- Рођени 1946.
- Зрењанинци
- Српски есејисти
- Српски преводиоци
- Добитници Андрићеве награде
- Добитници награде Златни сунцокрет
- Добитници награде Милован Видаковић
- Добитници награде Милан Богдановић
- Добитници награде Ђорђе Јовановић
- Добитници награде Станислав Лем
- Добитници награде Тодор Манојловић
- Добитници награде Лаза Костић