Антирелигија
Антирелигија или антирелигиозност је израз којим се описује опозиција односно супротстављање религији. Антирелигиозно настројени људи сматрају да је религија као друштвени феномен по својој природи штетна с обзиром да онемогућава рационално размишљање, кочи научни напредак, те изазива поделе и сукобе међу људима.
Антирелигиозност ваља разликовати од атеизма, с обзиром да неверовање у Бога или божанства не мора да значи супротстављање религији као таквој, с обзиром да има атеиста који сматрају како религија - без обзира на то што је у својој основи погрешна - може имати друштвено корисну функцију (морал). Антирелигиозност такође ваља разликовати од антитеизма који се супротставља сваком теистичком веровању уместо религији.
Државна атеирелигија[уреди | уреди извор]
Совјетски Савез је, од свог оснивања, усвојио политичку идеологију марксизма-лењинизма и даље политику државног атеизма[1]. Организовао је различите антирелигијске акације усмерене на различите вере, у зависности од тога какву претњу представљају совјетској идеологији и држави и њихове спремности да се потчине политичкој власти. Током 1930-их, током стаљинистичког периода, власт је уништавала црквене зграде или их стављала у секуларну употребу (као музеје религије и атеизма, клубове или складишта), убијала свештенство, забранила објављивање већине верских материјала и прогонила непослушне припаднике верских заједница, претежно православне вернике[2]. Мање насилни покушаји да се смањи или елиминише утицај религије у друштву такође су вршени у другим временима у совјетској историји. На пример, обично је било потребно бити атеиста да би се стекао било какав важан политички положај или било који престижни научни посао; тако су многи људи постали или се декларисали као атеисти да би напредовали у каријери. Неки процењују да је у Совјетском Савезу убијено 12-15 милиона хришћана[3]. Совјетска влада је прогонила до 500.000 руских православних хришћана, не укључујући друге верске групе[4]. Најмање 106.300 руских свештеника је погубљено између 1937. и 1941. године. Молдавска Совјетска Социјалистичка Република циљала је бројно свештенство за хапшење и испитивање као непријатеље државе, а многе цркве, џамије и синагоге су претворене у секуларну употребу[5].
Народна Република Албанија је имала циљ да потпуно елиминише све вере у Албанији са циљем стварања атеистичке нације и државе, што је прогласила да је постигла 1967. Албанија је 1976. године применила уставну забрану верских активности и активно промовисала атеизам[6]. Влада је национализовала већину имовине верских институција и користила је у нерелигијске сврхе, као што су културни центри за младе. Верска књижевност је била забрањена. Многим свештенством и вернициме је суђено, мучено и погубљено. Сво православно и римокатоличко свештенство је протерано 1946.
Власти у Народној Републици Румунији су имале за циљ да крену ка атеистичком друштву, у коме би се религија сматрала идеологијом буржоазије; режим је такође кренуо да пропагира међу радним масама у науци, политици и култури како би им помогао у борби против сујеверја и мистицизма, и покренуо је антирелигијску кампању са циљем да се смањи утицај религије у друштву[7].После комунистичког преузимања власти 1948. године, део свештенства је затворен под оптужбом за наводне политичке злочине[8].
Социјалистичка република Црна Гора спровела је сличне мере са циљем спровођења атеизације ове републике СФРЈ. Од укупно 200 свештеника у Црној Гори, током и после Другог свјетског рата, убијено је њих 182.[9]
Црвени Кмери су покушали да елиминишу културну баштину Камбоџе, укључујући њене религије, посебно Тхеравада будизам[10]. Током четири године владавине Црвених Кмера, страдало је најмање 1,5 милиона Камбоџанаца. Од шездесет хиљада будистичких монаха који су раније постојали, само три хиљаде је преживело геноцид у Камбоџи[11].
Познате антирелигијске личности[уреди | уреди извор]
Неки од најпознатијих антирелигиозних особа су: Карл Маркс, Бертранд Расел, Владимир Лењин, Никита Хрушчов,Енвер Хоџа, Јосиф Стаљин, генетичар Ричард Докинс, књиђевник Филип Рот, комичарка Рози О'Донел, музичар Елтон Џон...
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Kowalewski, David (1980). „Protest for Religious Rights in the USSR: Characteristics and Consequences”. Russian Review. 39 (4): 426. ISSN 0036-0341. doi:10.2307/128810.
- ^ Koenker, Edited by Diane P.; Bachman, Ronald D. (2010), Revelations from the Russian Archives, Duke University Press, стр. 471—474, Приступљено 2024-05-03
- ^ Grim, Brian J.; Johnson, Todd M.; Skirbekk, Vegard; Zurlo, Gina A. (2015-01-01), World Religions by Country, BRILL, стр. 241—269, ISBN 978-90-04-29431-8, Приступљено 2024-05-03
- ^ Somin, Nikolay (2015-06-30). „Toward the Question of the Victims' Number of Political Repressions for Orthodox Belief in Russia in ХХ century”. St.Tikhons' University Reviews. 64 (3): 101—110. ISSN 1991-6434. doi:10.15382/sturii201564.101-110.
- ^ Brezianu, Andrei; Spânu, Vlad (2010). The A to Z of Moldova. The A to Z guide series. Lanham: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-7211-0.
- ^ Temperman, Jeroen (2010). State-religion relationships and human rights law: towards a right to religiously neutral governance. Studies in religion, secular beliefs and human rights. Leiden: Nijhoff. ISBN 978-90-04-18148-9.
- ^ Häberl, Charles G. (2009). Neo-Mandaic dialect of Khorramshahr (Теза). Wiesbaden: Harrassowitz Verl. ISBN 9783447058742.
- ^ Luxmoore, Jonathan (1999). „Christians and the Communist Terror”. The Chesterton Review. 25 (1): 162—167. ISSN 0317-0500. doi:10.5840/chesterton1999251/252.
- ^ региона, Савез Срба из (2023-03-08). „ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Свештенике бацали у јаме!”. Савез Срба из региона (на језику: српски). Приступљено 2024-05-03.
- ^ United Nations in New York, London, Nairobi, Dar-es-Salaam, Lusaka, Kampala, Blantyre, Cairo, Tunis, Algiers, Paris, Belgrade, Moscow, New Delhi, Rangoon, Phnom Penh & Bangkok, NUS Press, 2020-05-25, стр. 94—114, Приступљено 2024-05-03
- ^ „Internationale Studienergebnisse”. ergopraxis. 09 (07/08): 14—16. 2016-07-11. ISSN 1439-2283. doi:10.1055/s-0042-107132.