Драма

Драма је жанр у књижевности, који је настао у петом веку пре нове ере, за време античке Грчке и који се и данас развија.^[1] Драма је књижевно дело, које, углавном, служи јавном извођењу у позоришту. У току 18. и 19. века опера је настала као комбинација драме, поезије и музике. Основне подврсте драме су: трагедија, комедија и драма у ужем смислу, које се прво појављују неколико векова пре наше ере. Старогрчка драма је према легендама настала за време верског фестивала, када се један певач одвојио од збора и почео певати сам. Грчка трагедија се углавном бавила познатим митолошким темама. Трагедије су, слично као и данас, радови озбиљнијег и тежег карактера и тичу су се углавном људских трагичних судбина. За разлику од њих, комедије су већином ведријег карактера и готово увек имају срећан завршетак. Грчки фестивали драме били су такмичарског типа, а писци су се за такмичење пријављивали са тетралогијама: три трагедије и једном комедијом. Најпознатији антички драмски писци су Есхил, Софокле и Еурипид, као и комедиограф Аристофан.

Сматран жанром поезије уопште, драмски модус је био у супротности са епским и лирским модусима још од Аристотелове Поетике^[2]^[3]^[4] (око 335. п. н. е.) — најранијег дела драмске теорије.^[5] На енглеском (као што је био аналоган случај у многим другим европским језицима), реч play или игра (превод англосаксонског pleġan или латинског ludus) била је стандардни термин за драме све до времена Вилијама Шекспира – баш као што је њен творац био плејмејкер, а не драматург, а зграда је била играоница, а не позориште.^[6]

Употреба „драме“ у ужем смислу за означавање одређене врсте представе датира из модерног доба. „Драма“ се у овом смислу односи на комад који није ни комедија ни трагедија — на пример, Золина Тереза Ракин (1873) или Чеховљев Иванов (1887). То је ужи смисао који су филмска и телевизијска индустрија, заједно са филмским студијама, усвојиле да опишу „драму” као жанр у својим медијима. Термин „радио драма” је коришћен у оба смисла - првобитно преношен у живој изведби. Такође се може користити да се односи на префињенији и озбиљнији вид драматурске продукције радија.^[7] Извођење драме у позоришту, коју глумци изводе на сцени пред публиком, претпоставља колаборативне начине продукције и колективни облик рецепције. На структуру драмских текстова, за разлику од других облика књижевности, директно утиче ова сарадничка продукција и колективна рецепција.^[8]

Пантомимизам је облик драме где се радња приче исприча само кроз покрет тела. Драма се може комбиновати са музиком: драмски текст у опери се углавном пева у целини; што се тиче неких балета, плес „изражава или имитира емоције, карактер и наративну акцију“.^[9] Мјузикли укључују и говорне дијалоге и песме; а неки облици драме имају успутну музику или музичку пратњу која наглашава дијалог (мелодрама и јапански но, на пример).^[10] Драма у прмару је форма која је намењена читању, а не извођењу.^[11] У импровизацији, драма не постоји пре тренутка извођења; извођачи смишљају драмски сценарио спонтано пред публиком.^[12]

Историја западне драме

Класична грчка драма

Западна драма потиче из класичне Грчке.^[13] Позоришна култура града-државе Атине произвела је три жанра драме: трагедију, комедију и сатирску представу. Њихово порекло остаје нејасно, иако су до 5. века пре нове ере били институционализовани у такмичењима која су се одржавала као део прослава бога Диониса.^[14] Историчари знају имена многих древних грчких драматичара, међу којима је и Теспис, који је заслужан за иновативност глумца („хипокрита“) који говори (а не пева) и опонаша лик (уместо да говори у својој личности), док остварује интеракције са хором и његовим вођом („корифеји“), који су били традиционални део извођења недрамске поезије (дитирамске, лирске и епске).^[15]

Види још

Референце

^ Elam (1980, 98).
^ Aristotelis Opera. XI. Превод: Bekker, August Immanuel. 1837.
^ Dukore, Bernard F. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, Ky.: Heinle & Heinle. стр. 31. ISBN 0-03-091152-4.
^ Aristotle (1987). Aristotle: Poetics, with Tractatus Coislinianus, reconstruction of Poetics II, and the Fragments of the On the Poets. Превод: Janko, Richard. London: Hackett.
^ Francis Fergusson writes that "a drama, as distinguished from a lyric, is not primarily a composition in the verbal medium; the words result, as one might put it, from the underlying structure of incident and character. As Aristotle remarks, 'the poet, or "maker" should be the maker of plots rather than of verses; since he is a poet because he imitates, and what he imitates are actions'" (1949, 8).
^ Wickham (1959, 32–41; 1969, 133; 1981, 68–69). The sense of the creator of plays as a "maker" rather than a "writer" is preserved in the word playwright. The Theatre, one of the first purpose-built playhouses in London, was an intentional reference to the Latin term for that particular playhouse, rather than a term for the buildings in general (1967, 133). The word 'dramatist' "was at that time still unknown in the English language" (1981, 68).
^ Banham (1998, 894–900).
^ Pfister (1977, 11).
^ Encyclopaedia Britannica
^ See the entries for "opera", "musical theatre, American", "melodrama" and "Nō" in Banham (1998).
^ Manfred by Byron, for example, is a good example of a "dramatic poem." See the entry on "Byron (George George)" in Banham (1998).
^ Some forms of improvisation, notably the Commedia dell'arte, improvise on the basis of 'lazzi' or rough outlines of scenic action (see Gordon (1983) and Duchartre (1929)). All forms of improvisation take their cue from their immediate response to one another, their characters' situations (which are sometimes established in advance), and, often, their interaction with the audience. The classic formulations of improvisation in the theatre originated with Joan Littlewood and Keith Johnstone in the UK and Viola Spolin in the US; see Johnstone (1981) and Spolin (1963).
^ Brown (1998, 441), Cartledge (1997, 3–5), Goldhill (1997, 54), and Ley (2007, 206). Taxidou notes that "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct" (2004, 104). Brown writes that ancient Greek drama "was essentially the creation of classical Athens: all the dramatists who were later regarded as classics were active at Athens in the 5th and 4th centuries BC (the time of the Athenian democracy), and all the surviving plays date from this period" (1998, 441). "The dominant culture of Athens in the fifth century", Goldhill writes, "can be said to have invented theatre" (1997, 54).
^ Brockett and Hildy (2003, 13–15) and Banham (1998, 441–447).
^ Banham (1998, 441–444). For more information on these ancient Greek dramatists.

Литература

Aristotelis Opera. XI. Превод: Bekker, August Immanuel. 1837.
Banham, Martin, ур. (1998). The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-43437-8.
Baumer, Rachel Van M., and James R. Brandon, eds. (1981). Sanskrit Theatre in Performance. ISBN 978-81-208-0772-3. Delhi: Motilal Banarsidass, (1993) .
Bevington, David M. 1962. From Mankind to Marlowe: Growth of Structure in the Popular Drama of Tudor England. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Bhatta, S. Krishna. 1987. Indian English Drama: A Critical Study. New Delhi: Sterling.
Brandon, James R. 1981. Introduction. In Baumer and Brandon (1981, xvii–xx).
Brandon, James R., ed. (1997). The Cambridge Guide to Asian Theatre.'. ed. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 2. ISBN 978-0-521-58822-5. nd, rev.
Brockett, Oscar G.; Franklin J. Hildy (2003). History of the Theatre. Ninth edition, International edition. Boston: Allyn and Bacon. ISBN 0-205-41050-2.
Brown, Andrew. (1998). „Ancient Greece.”. The Cambridge Guide to Theatre. стр. 441—447. ISBN 0-521-43437-8. Ed. Martin Banham. Cambridge: Cambridge U.
Burt, Daniel S. (2008). The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. ISBN 978-0-8160-6073-3. Facts on File ser. New York: Facts on File/Infobase.
Callery, Dympha (2001). Through the Body: A Practical Guide to Physical Theatre. London: Nick Hern. ISBN 1-854-59630-6.
Carlson, Marvin (1993). Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Ithaca and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8154-3.
Cartledge, Paul. 1997. "'Deep Plays': Theatre as Process in Greek Civic Life." In Easterling (1997c, 3–35).
Chakraborty, Kaustav, ed. 2011. Indian English Drama. New Delhi: PHI Learning.
Deshpande, G. P., ed. 2000. Modern Indian Drama: An Anthology. New Delhi: Sahitya Akedemi.
Dillon, Janette (2006). The Cambridge Introduction to Early English Theatre. Cambridge Introductions to Literature ser. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83474-2.
Duchartre, Pierre Louis. (1929). The Italian Comedy. ISBN 0-486-21679-9. . Unabridged republication. New York: Dover, (1966) .
Dukore, Bernard F., ур. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to. Florence, Kentucky: Heinle & Heinle. ISBN 0-03-091152-4.
Durant, Will & Ariel Durant. 1963 The Story of Civilization, Volume II: The Life of Greece. 11 vols. New York: Simon & Schuster.
Easterling, P. E. 1997a. "A Show for Dionysus." In Easterling (1997c, 36–53).
Easterling, P. E. 1997b. "Form and Performance." In Easterling (1997c, 151–177).
Easterling, P. E., ed. c (1997). The Cambridge Companion to Greek Tragedy. Cambridge Companions to Literature ser. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-42351-1.
Ehrlich, Harriet W. (јануар 1974). „Creative Dramatics as a Classroom Teaching Technique”. Elementary English. 51 (1): 75—80. JSTOR 41388165.
Elam, Keir (1980). The Semiotics of Theatre and Drama. New Accents Ser. London and New York: Methuen. ISBN 0-416-72060-9.
Fergusson, Francis. (1949). The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective. ISBN 0-691-01288-1. Princeton, New Jersey: Princeton University Press, (1968) .
Goldhill, Simon. 1997. "The Audience of Athenian Tragedy." In Easterling (1997c, 54–68).
Gordon, Mel (1983). Lazzi: The Comic Routines of the Commedia dell'Arte. New York: Performing Arts Journal Publications. ISBN 0-933826-69-9.
Gutzwiller, Kathryn (2007). A Guide to Hellenistic Literature. London: Blackwell. ISBN 978-0-631-23322-0.
Harsh, Philip Whaley. (1944). A Handbook of Classical Drama. Stanford: Stanford University Press. ; Oxford: Oxford University Press.
Johnstone, Keith. (1981). Impro: Improvisation and the Theatre. ISBN 0-7136-8701-0. Rev. ed. London: Methuen, (2007) .
Ley, Graham (2006). A Short Introduction to the Ancient Greek Theater. Rev. ed. Chicago and London: U of Chicago P. ISBN 0-226-47761-4.
O'Brien, Nick (2010). Stanislavski In Practise. London: Routledge. ISBN 978-0415568432.
O'Brien, Nick (2007). The Theatricality of Greek Tragedy: Playing Space and Chorus. Chicago and London: U of Chicago P. ISBN 978-0-226-47757-2.
Pandey, Sudhakar, and Freya Taraporewala, eds. 1999. Studies in Contemporary India. New Delhi: Prestige.
Pfister, Manfred. (1977). The Theory and Analysis of Drama. ISBN 0-521-42383-X. . Trans. John Halliday. European Studies in English Literature Ser. Cambridige: Cambridge University Press, (1988) .
Rémy, Tristan. 1954. Jean-Gaspard Deburau. Paris: L’Arche.
Rehm, Rush (1992). Greek Tragic Theatre. Theatre Production Studies ser. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-11894-8.
Richmond, Farley. 1998. "India." In Banham (1998, 516–525).
Richmond, Farley P., Darius L. Swann, and Phillip B. Zarrilli, eds. (1993). Indian Theatre: Traditions of Performance. U of Hawaii P. ISBN 978-0-8248-1322-2.
Spivack, Bernard (1958). Shakespeare and the Allegory of Evil: The History of a Metaphor in Relation to his Major Villains. NY and London: Columbia University Press. ISBN 0-231-01912-2.
Spolin, Viola. (1967). Improvisation for the Theater. ISBN 0-8101-4008-X. . Third rev. ed Evanston, Il.: Northwestern University Press, (1999) .
Taxidou, Olga (2004). Tragedy, Modernity and Mourning. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-1987-9.
Wickham, Glynne. 1959. Early English Stages: 1300—1660. Vol. 1. London: Routledge.
Wickham, Glynne (1969). Shakespeare's Dramatic Heritage: Collected Studies in Mediaeval, Tudor and Shakespearean Drama. London: Routledge. ISBN 0-710-06069-6.
Wickham, Glynne, ур. (1976). English Moral Interludes. London: Dent. ISBN 0-874-71766-3.
Wickham, Glynne. (1981). Early English Stages: 1300—1660. ISBN 0-710-00218-1. Vol. 3. London: Routledge.
Wickham, Glynne (1987). The Medieval Theatre. (3rd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-31248-5.
Weimann, Robert (1978). Shakespeare and the Popular Tradition in the Theater: Studies in the Social Dimension of Dramatic Form and Function. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-3506-2.
Weimann, Robert (2000). Author's Pen and Actor's Voice: Playing and Writing in Shakespeare's Theatre. Ed. Helen Higbee and William West. Cambridge Studies in Renaissance Literature and Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-78735-1.
Aristotle's Treatise on Poetry. Превод: Twining, Thomas. London. 1789. Revised 2nd edition, in two volumes (1812): I & II
Aristotle (1885). De arte poetica liber (на језику: латински). Превод: Vahlen, Iohannes. Lipsiae.
Aristotle (1895). Poetics. Превод: Butcher, S.H. London: MacMillan and Co.
Aristotle (1909). On the Art of Poetry. Превод: Bywater, Ingram. Oxford: Clarendon Press.
Aristotle (1927). Rostagni, Augusto, ур. Poetica (на језику: италијански). Torino: G. Chiantori.
Aristotle (1932). Poétique (на језику: француски). Превод: Hardy, Joseph. Paris: Les Belles Lettres.
Aristotle (1934). Περὶ ποιητικῆς. Превод: Gudeman, Alfred. Berlin/Leipzig.
Συκουτρῆ, Ιωάννης, ур. (1937). Ἀριστοτέλους Περὶ ποιητικῆς. Ἑλληνική Βιβλιοθήκη (на језику: грчки). 2. Превод: Μενάρδου, Σιμος. Ἀθῆναι: Kollaros.
Aristotle (1953). The Art of Fiction. Превод: Potts, L.J. Cambridge University Press.
Belfiore, Elizabeth, S. (1992). Tragic Pleasures: Aristotle on Plot and Emotion. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 0-691-06899-2.
Bremer, J.M., Hamartia: Tragic Error in the Poetics of Aristotle and the Greek Tragedy, Amsterdam 1969
Butcher, Samuel H., Aristotle's Theory of Poetry and Fine Art, New York ⁴1911
Carroll, M., Aristotle's Poetics, c. xxv, Ιn the Light of the Homeric Scholia, Baltimore 1895
Cave, Terence, Recognitions. A Study in Poetics, Oxford 1988
Carlson, Marvin (1993). Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Ithaca and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8154-3.
Destrée, Pierre. „Aristotle on the Power of Music in Tragedy,”. Greek & Roman Musical Studies. 4 (2): 2016.
Dukore, Bernard F. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, KY: Heinle & Heinle. ISBN 0-03-091152-4.
Downing, E., "oἷον ψυχή: Αn Εssay on Aristotle's muthos", Classical Antiquity 3 (1984) 164-78
Else, Gerald F., Plato and Aristotle on Poetry, Chapel Hill/London 1986
Fendt, Gene (2019). „Aristotle on Dramatic Musical Composition. By Gregory Scott (Review)”. Ancient Philosophy. Philosophy Documentation Center. 39 (1): 248—252. ISSN 0740-2007. S2CID 171990673. doi:10.5840/ancientphil201939117.
Heath, Malcolm (1989). „Aristotelian Comedy”. Classical Quarterly. 39 (1989): 344—354. S2CID 246879371. doi:10.1017/S0009838800037411.
Heath, Malcolm (1991). „The Universality of Poetry in Aristotle's Poetics”. Classical Quarterly. 41 (1991): 389—402. doi:10.1017/S0009838800004559.
Heath, Malcolm (2009). „Cognition in Aristotle's Poetics”. Mnemosyne. 62 (2009): 51—75. doi:10.1163/156852508X252876.

Спољашње везе

Greek & Roman Mask Timeline

[elam98-1] Elam (1980, 98).

[2] Aristotelis Opera. XI. Превод: Bekker, August Immanuel. 1837.

[dukore-3] Dukore, Bernard F. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, Ky.: Heinle & Heinle. стр. 31. ISBN 0-03-091152-4.

[Janko87-4] Aristotle (1987). Aristotle: Poetics, with Tractatus Coislinianus, reconstruction of Poetics II, and the Fragments of the On the Poets. Превод: Janko, Richard. London: Hackett.

[5] Francis Fergusson writes that "a drama, as distinguished from a lyric, is not primarily a composition in the verbal medium; the words result, as one might put it, from the underlying structure of incident and character. As Aristotle remarks, 'the poet, or "maker" should be the maker of plots rather than of verses; since he is a poet because he imitates, and what he imitates are actions'" (1949, 8).

[6] Wickham (1959, 32–41; 1969, 133; 1981, 68–69). The sense of the creator of plays as a "maker" rather than a "writer" is preserved in the word playwright. The Theatre, one of the first purpose-built playhouses in London, was an intentional reference to the Latin term for that particular playhouse, rather than a term for the buildings in general (1967, 133). The word 'dramatist' "was at that time still unknown in the English language" (1981, 68).

[7] Banham (1998, 894–900).

[8] Pfister (1977, 11).

[Encyclopaedia_Britannica-9] Encyclopaedia Britannica

[cgt-10] See the entries for "opera", "musical theatre, American", "melodrama" and "Nō" in Banham (1998).

[closet-11] Manfred by Byron, for example, is a good example of a "dramatic poem." See the entry on "Byron (George George)" in Banham (1998).

[impro-12] Some forms of improvisation, notably the Commedia dell'arte, improvise on the basis of 'lazzi' or rough outlines of scenic action (see Gordon (1983) and Duchartre (1929)). All forms of improvisation take their cue from their immediate response to one another, their characters' situations (which are sometimes established in advance), and, often, their interaction with the audience. The classic formulations of improvisation in the theatre originated with Joan Littlewood and Keith Johnstone in the UK and Viola Spolin in the US; see Johnstone (1981) and Spolin (1963).

[13] Brown (1998, 441), Cartledge (1997, 3–5), Goldhill (1997, 54), and Ley (2007, 206). Taxidou notes that "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct" (2004, 104). Brown writes that ancient Greek drama "was essentially the creation of classical Athens: all the dramatists who were later regarded as classics were active at Athens in the 5th and 4th centuries BC (the time of the Athenian democracy), and all the surviving plays date from this period" (1998, 441). "The dominant culture of Athens in the fifth century", Goldhill writes, "can be said to have invented theatre" (1997, 54).

[14] Brockett and Hildy (2003, 13–15) and Banham (1998, 441–447).

[15] Banham (1998, 441–444). For more information on these ancient Greek dramatists.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]