Петар Арачић
| Петар Арачић | |
|---|---|
 Петар Арачић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. јун 1885. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 19. октобар 1958. (73 год.) |
| Место смрти | Лондон, Уједињено Краљевство |
| Војна каријера | |
| Служба | 1906 — 1940. 1941. |
| Чин |   Дивизијски генерал |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Други светски рат |
| Одликовања | Орден Југословенске круне Орден Карађорђеве звезде Орден Белог орла Орден Светог Саве |
Петар Арачић (Београд, 25. јун 1885 — Лондон, 19. октобар 1958[1]) био је југословенски дивизијски генерал.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је као син генерала Вукомана Арачића прослављеног команданта Ужичке војске у Првом светском рату и Милице, био је брат Миливоја Арачића, политичара.
После шест разреда гимназије у Београду, Књажевцу и Зајечару (1902), постао је питомац 35. класе Ниже школе Војне академије, а касније и 20. класу Више школе Војне академије са генералштабном припремом коју је отпочео 15. октобра 1920. године.
Носилац је највиших југословенских, српских и иностраних одликовања[2].
Балкански ратови и Први светски рат
[уреди | уреди извор]Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. где је службовао у Шумадијској, Вардарској и Моравској Дивизији. Нарочито се истакао као командант 1. батаљона 2. пешадијског пука Књаза Михајла где је командовао операцијом ослобођења Панчева 8. новембра 1918. године, где је слављен и поштован као ослободилац Панчева и након рата као почасни становник града.[3]
Између два рата
[уреди | уреди извор]После Првог светског рата напредовао је у каријери, обављао више одговорних дужности, од којих су најзначајније Начелник Обавештајног одељења Генералштаба (1931-1936), и Командант Дунавске Дивизијске области (1936-1938). Такође је био и предавач на Вишој школи Војне Академије, Војни изасланик у Пољској, као и уредник часописа Ратник.
Други светски рат и одлазак из земље
[уреди | уреди извор]Почетком рата, априла 1941. године, опозван је из пензије и постављен за заменика Команданта Приморске армијске области. Након Априлског слома доспео је у немачко заробљеништво све до 1945. године, када је избегао у Уједињено Краљевство, у Лондон, где је и живео до смрти 1958. године. Од 1952. до 1955. године је био председник Српске црквене општине у Лондону. Његов гроб се налази на гробљу Кензал Грин, на северу Лондона.
По речима проте Милуна Костића, бившег старешине цркве у Лондону, на његовом гробу се налази занимљив епитаф: Не тугуј реко Мораво, Ланиште село гиздаво, Миле се само одмара, попут витеза прастара.
Породичне прилике
[уреди | уреди извор]До Априлског рата становао у улици Краља Александра 56, преко пута Ташмајданског парка у Београду. Није био ожењен, и нема директних потомака.
Каријера
[уреди | уреди извор]| од 10. Х 1906. | Водник у 9. пешадијском пуку |
| од 27.XII 1913. | Командир 2. чете, 2. батаљона, 7. пешадијског пука |
| у ратовима 1912-13 | Ађутант Тимочке дивизије 1. позива |
| у рату 1914-18 | од 1916. Помоћник начелника штаба Шумадијске дивизије 1. позива, Начелник штаба 2. пешадијске бригаде Вардарске дивизије, Начелник штаба 1. пешадијске бригаде Моравске дивизије, Командант 1. батаљона,2. пешадијског пука Књаз Михајло са којим је 09. новембра 1918. ослободио Панчево. |
| од 28.IV до 05.X 1920. | Командант 1. батаљона, 1. Подофицирске школе |
| од 25.XII 1921. | У Штабу 1. Армијске области |
| 1922. | Начелник штаба 1. коњичке дивизије и наставник Тактике у Нижој школи Војне Академије |
| од 15.X 1923. до 15.X 1924. | Начелник штаба Коњичке инспекције |
| од 15.X 1924. | В. Д. Начелника штаба команде Дунавске дивизијске области |
| од 19.III 1926. | Начелник штаба Коњичке инспекције |
| од 18.X 1926. | Усавршавање у Француској у трајању од шест месеци ради учења језика и упознавања француске војске |
| од 24.II 1927. | В. Д. Начелника штаба Брегалничке дивизијске области |
| од 02.IV 1927. | Војни изасланик у Варшави, Пољска |
| од 18.I 1928. | Начелник штаба команде Дунавске дивизијске области |
| у школској 1929/30. | Наставник Тактике на Вишој школи Војне Академије, поред редовних дужности |
| од 30.IV 1930. | Командант 56. регименте |
| од 30.IV 1931. | В. Д. Начелника Наставног одељења Главног генералштаба |
| од 23.X 1931. до 06.IX 1936. | Начелник Обавештајног одељења Главног генералштаба |
| од 06.IX 1936. до 30.X 1938. | Командант Дунавске дивизијске области |
| од 30.X 1938. до 12.IX 1940. | Командант Бока которске |
| од 12.IX 1940. | На расположењу |
| од 12.XII 1940. | Пензионисан |
| 03 - 17.IV 1941. | Опозван из пензије, Заменик команданта Приморске армијске области |
| 1941—1945. | Ратни војни заробљеник у Немачкој |
| 1945. | Емигрирао у Лондон, Уједињено Краљевство |
| 1952—1955. | Председник Српске православне црквене општине у Лондону |
Унапређења
[уреди | уреди извор]| 1906. | Пешадијски потпоручник |
| 1913. | Капетан 2. класе |
| 1918. | Мајор |
| 1923. | Потпуковник |
| 1927. | Пуковник |
| 1933. | Бригадни генерал |
| 1937. | Дивизијски генерал |
Одликовања
[уреди | уреди извор]- Орден Југословенске круне II, III и IV степена
- Орден Карађорђеве звезде IV степена
- Орден Белог орла са мачевима IV и V степена
- Орден Белог орла V степена
- Орден Светог Саве IV и V степена
- различита румунска, пољска, грчка, белгијска, бугарска и француска одликовања
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Нарочито поштовање Петар Арачић је имао у Панчеву, где је од 1921. до 1941. и од 1944. до 1946. године једна улица носила његово име (садашња улица Милорада Бате Михаиловића). Одлуком Скупштине града Панчева 2013. године, улица у самом центру града (некадашња улица Петра Драпшина) добила је његово име.[4][5] Погледати Списак улица Панчева.
Такође, и у Борчи постоји улица са његовим именом.[6]
Библиографија
[уреди | уреди извор]Петар је у својој каријери написао и четири књиге, војних уџбеника:
- Тактика; Елементарни део 1. Београд, 1923. COBISS.SR 167908876
- Тактика; Елементарни део 2. Београд, 1924. COBISS.SR 133606412
- Тактика; Маневарска и рововска борба, Београд, 1931. COBISS.SR 133606668
- Тактика пешадије и коњице, Београд, 1931. COBISS.SR 167911180
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Poruka (на језику: српски). 1958.
- ^ [1] "Човек који је ослободио Панчево", Политика, преузето 07. 11. 2016.
- ^ Времеплов: Српска војска ослободила Панчево и Нови Сад
- ^ „ЛСВ: Име Улице Петра Драпшина не треба мењати”. Архивирано из оригинала 01. 02. 2015. г. Приступљено 01. 02. 2015.
- ^ „Улица генерала Петра Арачића, Панчево”. Улице Панчева (на језику: српски). Приступљено 2020-10-02.
- ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije - Petra Aračića Beograd (Borča)”. PlanPlus.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-09-20.
Литература
[уреди | уреди извор]- Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6.
- Ослобођење Панчева, са предговором ђенерала Петра В. Арачића, Гига Стојанов, Београд, 1938, COBISS.SR 45189895
- Панчево у Првом светском рату ; Уништење трију монографија у Панчеву после ослобођења 1918. ; Моји сусрети са Урошем Предићем Миховил Томандл, Историјски архив у Панчеву, 2010, COBISS.SR 513010600
