Станимир Вељковић Зеле

С Википедије, слободне енциклопедије
станимир вељковић
Станимир Вељковић Зеле
Лични подаци
Датум рођења(1919-06-28)28. јун 1919.
Место рођењаЛесковац, Краљевство СХС
Датум смрти13. април 1942.(1942-04-13) (22 год.)
Место смртиЈуговац, код Прокупља,
Професијастудент права
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од14. децембра 1949.

Станимир Вељковић Зеле (Лесковац, 28. јун 1919Југовац, код Прокупља, 13. април 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. јуна 1919. године у Лесковцу, а из места је Суво Поље код Бојника, које се по њему, од 1972. године, назива Зелетово.

Пре Другог светског рата је радио био студент права.

Члан Комунистичке партије Југославије је од 1939. године.

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године.

Био је члан Окружног комитета КПЈ за Лесковац и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Лесковац, а крајем 1941. године је укључен и у чланство Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Погинуо је 13. априла 1942. године, у селу Југовцу, код Прокупља, заједно са Милошем Мамићем, чланом ПК КПЈ за Србију. Они су заједно пошли у обилазак партизанских одреда и партијских организација у Топлици. Када су свратили у село Југовац, да преноће, јаке бугарске снаге су опколиле село. Станимир Вељковић и Милош Мамић су им пружили јак отпор докле год су имали муниције, а погинули су када су последњим бомбама покушали пробој.

Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[1] Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.

Биста Станимира Вељковића Зеле

Лесковачка гимназија и основна школа у Бојнику носе његово име.[2]

Литература[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974. 
  2. ^ „Званични сајт”. ОШ Станимир Вељковић Зеле Бојник. Приступљено 17. 1. 2024.