Јован Драгутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Драгутиновић
Jovan Dragutinović.jpeg
Јован Драгутиновић
Биографија
Пуно имеЈован Драгутиновић
Датум рођења29. јул 1912.
Место рођења
Краљевина Црна Гора
Датум смртиавгуст 1941.
Место смртиПљевља

Јован Драгутиновић ( Засада (Бобово) 2. јул 1912Пљевља 1941) је био српски научник, доктор правних наука бечког универзитета ,аутор првог уџбеника дипломатско историјског смјера за студенте Правног факултета Универзитета у Београду, дипломата Министарства иностраних послова Краљевине Југославије и зачетник народног отпора у предвечерје Другог свјетског рата.[1]

Биографија[уреди]

Јован Драгутиновић рођен је 29. јула 1912. у Засади, у Општини бобовској, Среза пљеваљског, од оца Ђурице и мајке Стане, рођене Дујовић.

Школовање[уреди]

Основну школу са одличним успјехом завршио је у Засади, Гимназију у Пљевљима као најбољи ђак генерације 1931 - 1932. г. Као гимназијалац објављивао је краће текстове из живота и рада гимназије и других области из пљеваљског краја. Био је члан Уређивачког одбора омладинско-ђачког часописа „Наша искра“, који је излазио при гимназији 1931, 1932 и 1933. г. Године 1932, по завршетку гимназије, одлуком Краљa Александра Карађорђевићa, Задужбина фонда Карађорђевићa стипендира његово школовање на Правном факултету Универзитета у Београду. За питомца Њ. В. Краља примљен је од краља Александра без икакве препоруке. Краљ га је запазио као бистрог и даровитог ђака приликом његове посјете Црној Гори,када је мали Драгутиновић убједљиво декламовао пред његовим величанством на Жабљаку. Дипломирао је на Правном факултету 14. јула 1938. У међувремену је слушао студије енглеског и француског језика. Школовање је наставио у Бечу гдје је докторирао 26. септембра 1939.

Научни рад[уреди]

Први научни рад „Дипломатска и политичка историја Јужних Словена:" 18331920. године,публикован у Београд 1938 год.Јован Драгутиновић као жртва ратних злочина фашистичке краљевске војске Италије, стријељан је у 29 год.живота.[2]

Организовање народног устанка у Црној Гори[уреди]

У пратњи Владе краљa Петра II Карађорђевићa преко Сарајева и Фоче стигао је у Засаду и отпочео организовање устанка.[3]. У свом крају уживао је велики углед.[3]. Уз помоћ свог сестрића Вуколе Марковића на коњима до Бобова допремио је пушкомитраљез Брно, 6 пушака, 4 пиштоља, неколико бомби и сандук муниције. Успоставио је радио станице у Засади, Бобову, Пљевљима и Шћепан пољу. На вијест да усташе хапсе Србе око Челебићa, Јован Драгутиновић је са 65 Бобоваца и око 150 Срба са Челебића 1. јуна 1941 напао на утврђену усташку касарну на Челебићима. У борби је погинуо Никола Сандић. Пред зору група се морала повући. Ово је била прва борба у Југославији против хрватских фашиста.

Пљеваљски срез у првој години НОБ-a[уреди]

Муслиманска реакција из Санџака па и из Пљеваља дочекала је окупатора као »ослободиоца« и одмах му се ставила на располагање. Радила је на све начине да се читава територија Санџака прикључи Босни, и тако уђе у саставНДХ . У том смислу упућиване су разне делегације Павелићу и Куленовићу и писма Хитлеру , Мусолинију и Павелићу.[4]

Духовни отпор народа окупацији[уреди]

Манастир Света Тројица средиште и сједиште средњовијековне државе Војводства Светог Саве и сједиште Херцеговачког санџака од 1576 до 1833) године [5], преко Андрије Шиљка,пароха Бобовског

Интересне сфере и идеологија[уреди]

29. априла 1941 изасланик владе НДХ за јавни ред и безбједност у Сарајеву упутио је писма поглавниковим повјереницима у Сарајеву , професору Хакији Наџићу.[6] и Божидару Бралу, у коме их је обавјестио да ће се почетком маја, преко жандарма и управних власти успоставити усташка власт у Санџаку. Тражио је да му предложе погодне и енергичне личности за среског начелника и шефа полиције у Пљевљима, које ће преузети дужност 3. маја 1941. године. У писму се препоручује да би било најбоље да те личности буду муслимани ][7]

Усташка власт у Пљевљима[уреди]

Спроводећи у живот наређење команданта босанског дивизијског подручја о успостављању усташке власти у Санџаку, командант жандармерије за Босну и Херцеговину формирао је у Пљевљима 9 -ти жандармеријски батаљон , са по једним водом у Пљевљима и Пријепољу. Пљевљa| Пљеваљски жандармеријски вод имао је да посједне станице у Пљевљима (14 жандарма), Михајловици (10),Мељаку (10), на Бољанићима (10), на Ковачу (10), Ковачевићима , Жабљачкој Буковици - 10) и Сочице (Прибој (10).Шестог маја у 1941. године 15 у часова, у присуству њемачких војних власти, смијењени су дотадашња општинска управа и срески начелник и мјесто њих су постављени повјереници које је именовао пpедст а в н и к провијенције НДХ у Сарајеву. За среског начелника постављен је Ибрахим Чавкушић, студент из Вишеграда, а за председника пљеваљске општине Мухамед Бајровић из Пљеваља.

Хапшење и стријељање[уреди]

Јован Драгутиновић и његов сестрић су проказани ,ухапшени и спроведени у Пљевља. Ухапшени су и председник општине Бобово, Милија Старчевић, Крсто Јовић, Никола Соковић, Богић Соковић и Загорка Божовић код које је нађен радио са батеријама. Јовану Драгутиновићу није пошло за руком да објасни италијанским фашистима да он није комуниста, већ националиста. Јован Драгутиновић и његов сестрић Вукола Марковић стријељани су августа 1941 у Пљевљима на Сјењаку.

Референце[уреди]

  1. ^ „pljevlja”. Архивирано из оригинала на датум 07. 09. 2014. Приступљено 07. 09. 2014.  Текст „ MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića ” игнорисан (помоћ); Текст „ Strana 2 ” игнорисан (помоћ)
  2. ^ „L'invasione della Jugoslavia: crimini di guerra e lager fascisti per slavi - Anarcopedia[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2012. Приступљено 07. 09. 2014.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  3. 3,0 3,1 „Nacionalni pokreti u Pljevaljskom kraju 1941-1945”. Архивирано из оригинала на датум 21. 08. 2014. Приступљено 07. 09. 2014.  Текст „ MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića ” игнорисан (помоћ)
  4. ^ народа Југославије 1941. године,Пљеваљски срез у првој години НОБ-a [мртва веза]
  5. ^ Васовић, Милорад (2009). Историја Пљеваља. ISBN 978-9940-512-03-3. 
  6. ^ Хакија Наџић-смртна казна
  7. ^ народа Југославије 1941. године,Усташка власт у Пљевљима [мртва веза]

Литература[уреди]

  • Милић Ф. Петровић:Пљевљаци у служби дипломатије Краљевине Југославије 1919—1945.
  • [1] - Дипломатска и политичка историја Јужних Словена: 18331920. године
  • [2], Општина Пљевља, Историја Пљевља , Национални покрети у Пљеваљском крају 1941—1945., Каталогизација у публикацији: Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње.
  • Милета Војиновић „Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва“

Спољашње везе[уреди]