Скендер Куленовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Скендер Куленовић
Skender Kulenovic (cropped).jpg
Датум рођења (1910-09-02)2. септембар 1910.
Место рођења Босански Петровац
 Аустроугарска
Датум смрти 25. јануар 1978.(1978-01-25) (67 год.)
Место смрти Београд
 СФР Југославија
Најважнија дела
Стојанка мајка Кнешпољка

Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910Београд, 25. јануар 1978) је био југословенски књижевник.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. септембра 1910. године у Босанском Петровцу, гдје је завршио основну школу, а потом, након наглог осиромашења породице (аграрна реформа), прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету.

Сарађује у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ. Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Куленовић у рату пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме је драматург Народног позоришта у Мостару, уредник у београдској Просвети.

Због свог великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана. Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.

Писао пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе.

Најважнија дјела: Стојанка мајка Кнежопољка, поема, 1945, комедије (Дјелидба, Вечера, А шта сад?), 1947, „Шева“, поема, 1952, Сонети, 1968, Диванхана, приповијетке, 1972, Громово ђуле, приче за дјецу, 1975, Понорница, роман, 1977.

Његова најзнаменитија песма Стојанка мајка Кнежопољка настала је као песничко сведочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари.

Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд

Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Филозофије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између 'ствари', егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“

Једна од улица у Бањој Луци носи његово име.

Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“

У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

Носилац Партизанске споменице 1941.

Био је ожењен Вјером Црвенчанин Куленовић и са њом је добио сина Вука Куленовића.[1]

Награде и признања[уреди]

  • Октобарска награда Београда, 1968.
  • Седмојулска награда Србије, 1971.
  • 27. јулска награда БиХ, 1971.
  • Награда АВНОЈ-а, 1972.
  • Орден братства и јединства првог реда
  • Орден заслуга за народ првог реда

Референце[уреди]

  1. ^ „Драган Колунџија добитник „Књижевног вијенца Козаре. Радио-телевизија Републике Српске. 2. 9. 2011. Приступљено 3. 9. 2011. 

Спољашње везе[уреди]