Пређи на садржај

Балдуин I, латински цар

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Балдуин IX Фландријски)
Балдуин I Фландријски
Кип Балдуина Фландријског, дело познатог вајара Винсента Јацкуета у Монсу
Лични подаци
Датум рођењајул 1172.
Место рођењаВалансјен, Белгија
Датум смрти1205.
Место смртиВелико Трново, Бугарска
Породица
СупружникМарија од Шампање
ПотомствоJoan, Countess of Flanders, Маргарета II, грофица Фландрије
РодитељиБалдуин V Белгијски
Маргарета I, грофица Фландрије
ДинастијаЕно
Латински цар,
Белгијски гроф
Период(1194—1205) (белгијски гроф),
(1204—1205)
ПретходникБалдуин V Белгијски (у Белгији)
НаследникХенрик Фландријски

Балдуин I Фландријски (јул 1172-1205) латински цар (1204—1205). Био је син Балдуина V Белгијског и Маргарите Фландријске.

Четврти крсташки рат

[уреди | уреди извор]

Почетак рата

[уреди | уреди извор]

Гроф Балдуин IX Фландријски, био је веома јака личност у своје време, па се са одушевљењем отишао 1198. године у IV крсташки рат против Египта, али рат је тек почео 1202. године. Укупно се скупило 30.000 крсташа од којих су 4500 били коњаници. Крсташи нису имали 85 000 сребрних марака, колико им је требало да плате превоз, па им је деведесетогодишњи слепи млетачки дужд Енрико Дандоло због мржње према Византији понудио превоз од 35 000 марака против Византије. После дугих преговора један део крсташа је пристао док је други део тражио да се крене према Сирији. Чак и онај мали број Крсташа који су кренули из Француске за Египат окренули су се против Византије. Млетачка флота је кренула 8. октобра 1202. године на исток са крсташима.

Пад Задра и осталих градова

[уреди | уреди извор]

Иако се папа противио крсташи су кренули ка Цариграду. Кад су стигли под Задар становништво се уплашило и истакло барјак да би изгледало да подржавају поход, али немилосрдни Енрико Дандоло је 23. новембра опљачкао град. Почетком децембра у Задар је из средње Европе стигао византијски принц Алексије IV Анђео највећи крсташки савезник на Балканском полуострву. Уз његову помоћ крсташи су око 7. априла 1203. године освојили Дубровник и Драч са Отрантским вратима. Флота је наставила и искрцала се на острву Крф где је љута што град Крф није хтео да се преда пљачкала и палила док није наставила 24. маја ка острву Андрос, које су крсташи такође опљачкали и попалили. Прошавши кроз Хелеспонт, искрцали су се у Абидосу.

Улазак крсташа у Цариград

Пад Цариграда

[уреди | уреди извор]

Дана 23. јуна млетачка флота је стигла у Сан Стефано и почела да опседа Цариград. Сам византијски цар Алексије III Анђео, кад је видео да његов зет Теодор I Ласкарис безуспешно покушава да одбрани град, 17. јула је побегао у Бугарску. Ослепњени Исак II Анђео који је владао Византијом од 1185. до 1195. враћен је на престо, а 1. августа Алексије IV Анђео његов син крунисан је за његовог сувладара. Млечани којима се није напуштао Цариград, тражили су исплату од 100.000 сребрних марака за помоћ, а кад то од Алексија нису добили, наставили су опсаду. Почетком јануара 1204. године народ незадовољан Алексијем га ја задавио, а Исак ја умро од страха. За цара је доведен војвода Алексије V Дука Мурзуфл. Крсташи су 13. априла освојили град, неколико дана пре тог догађаја Алексије V је побегао, а за цара је изабран Теодор, који је побегао у Никеју и ту основао државу. Уследиле су пљачке града. Балдуин је чак и подметнуо пожар који је уништио део града. Пад Цариграда донео је велике промене на Балкану.

Крунисање за цара

[уреди | уреди извор]

Енрико је Балдуина као оданог вођу похода, због тога што је био јака личност довео до титуле латинског цара, а овај је за константинопољског императора крунисан 16. маја у опљачканој Аја Софији. Балдуин се показао као веома моћан император.

Латинско царство и остале државе настале на рушевинама Византије после Четвртог крсташког похода, око 1204.

Оснивање нових крсташких држава

[уреди | уреди извор]

Крсташи су основали још неколико крсташких држава:

Подела територија

[уреди | уреди извор]

После освајања Цариграда Млечани су уграбили: Мореју, Епир, Илирик, Крит, Јонска острва, Галипоље, један део Киклада, један део Спорада, део Албаније, један део Тракије и један део Цариграда, у коме су поставили за надбискупа Тому Морозинија.

Борбе са Никејцима и Бугарима и убиство

[уреди | уреди извор]

Балдуин је са крсташима напао Никејце и после победе код Појманенона, на малоазијској страни Хелеспонта у децембру 1204. године и освојио је већи део Битаније. Бугарски краљ Калојан му је у то време објавио рат. Балдуин му се супротставио и код Андријанопоља 15. априла 1205. године, и био заробљен заједно са латинским, антицарем Никеје, Лујем од Блоа. Балдуин је у Великом Трнову убијен на грозан начин.[тражи се извор]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Балдуин II од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
8. Балдуин III од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ida of Leuven
 
 
 
 
 
 
 
4. Балдуин IV од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Gerard I, Count of Guelders
 
 
 
 
 
 
 
9. Yolande de Wassenberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Clemence of Poitou
 
 
 
 
 
 
 
2. Балдуин V Белгијски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алберт III од Намира
 
 
 
 
 
 
 
10. Godfrey I, Count of Namur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ида од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
5. Alice of Namur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Конрад I, гроф Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
11. Ermesinda of Luxembourg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Clementia of Aquitaine
 
 
 
 
 
 
 
1. Балдуин I Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Gerard, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
12. Theodoric II, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Hedwige de Namur
 
 
 
 
 
 
 
6. Thierry, Count of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Robert I, Count of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
13. Gertrude of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Гертруда од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
3. Маргарета I, грофица Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Фулк IV Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
14. Фулк I Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Бертрада од Монфорта
 
 
 
 
 
 
 
7. Сибила Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Elias I, Count of Maine
 
 
 
 
 
 
 
15. Ерменгарда Анжујска, грофица Мена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Mathilda of Château-du-Loire
 
 
 
 
 
 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Angold, Michael (2003). The Fourth Crusade: Event and Context. Harlow: Pearson. ISBN 978-0-582-35610-8. 
  • Cohn, Norman (1970), The Pursuit of the Millennium, Oxford, UK: Oxford University Press .
  • Evergates, Theodore (1999). Aristocratic Women in Medieval France. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1700-1. .
  • Gibbon, Edward (1788—89). „Chapter LX: The Fourth Crusade”. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire. VI. London: Strahan & Cadell. 
  • Gislebert of Mons; Napran, Laura (trans.) (2005). Chronicle of Hainaut. Woodbridge, Suffolk: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-120-4. 
  • Harris, Jonathan, 'Collusion with the infidel as a pretext for military action against Byzantium', in Clash of Cultures: the Languages of Love and Hate, ed. S. Lambert and H. Nicholson. . Turnhout: Brepols. 2012. pp. 99-117. ISBN 978-2-503-52064-3. 
  • Van Tricht, F., The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204—1228), Leiden: Brill, 2011
  • Moore, John C. (јануар 1962), „Baldwin IX of Flanders, Philip Augustus and the Papal Power”, Speculum, Medieval Academy of America, 37 (1): 79—89, JSTOR 2850600, doi:10.2307/2850600 
  • Wolff, Robert Lee (јул 1952), „Baldwin of Flanders and Hainaut, First Latin Emperor of Constantinople: His Life, Death, and Resurrection, 1172–1225”, Speculum, Medieval Academy of America, 27 (3): 281—322, JSTOR 2853088, doi:10.2307/2853088 


нико
Латински цар
(1204—1205)