Cijanovodonična kiselina
| |||
| |||
| Nazivi | |||
|---|---|---|---|
| IUPAC naziv | |||
Drugi nazivi
| |||
| Identifikacija | |||
3D model (Jmol)
|
|||
| 3DMet | B00275 | ||
| ChEBI | |||
| ChemSpider | |||
| ECHA InfoCard | 100.000.747 | ||
| EC broj | 200-821-6 | ||
| KEGG[3] | |||
| MeSH | Hydrogen+Cyanide | ||
| RTECS | MW6825000 | ||
| UNII | |||
| UN broj | 1051 | ||
| |||
| Svojstva | |||
| CHN | |||
| Molarna masa | 27,03 g·mol−1 | ||
| Agregatno stanje | Veoma bleda, plava, transparentna tečnost | ||
| Miris | Ulje gorkog badema | ||
| Gustina | 0,687 g mL−1 | ||
| Meša se | |||
| Rastvorljivost u etanol | Meša se | ||
| kH | 75 μmol Pa−1 kg−1 | ||
| Kiselost (pKa) | 9,21[6] | ||
| Baznost (pKb) | 4,79 | ||
| Indeks refrakcije (nD) | 1,2675[7] | ||
| Viskoznost | 201 μPa s | ||
| Struktura | |||
| Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) | Linearna | ||
| Dipolni moment | 2,98 D | ||
| Termohemija | |||
| Specifični toplotni kapacitet, C | 71,00 kJ K−1 mol−1 (na 27 °C) | ||
| Standardna molarna entropija S |
113,01 J K−1 mol−1 | ||
Std entalpija
formiranja (ΔfH⦵298) |
-4,999 MJ kg−1 | ||
| Std entalpija sagorevanja ΔcH |
642 kJ mol−1[8] | ||
| Opasnosti | |||
EU klasifikacija (DSD)
|
 F+  T+  N
| ||
| R-oznake | R12, R26/27/28, R50/53 | ||
| S-oznake | (S1/2), S16, S36/37, S38, S45, S53, S59, S61 | ||
| NFPA 704 | |||
| Tačka paljenja | −17.8 °C | ||
| 538 °C (1.000 °F; 811 K) | |||
| Srodna jedinjenja | |||
Srodne alkanski nitrili
|
|||
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
 verifikuj (šta je   ?)
| |||
| Reference infokutije | |||
Cijanovodonična kiselina (pruska kiselina) je neorgansko jedinjenje[9] sa hemijskom formulom HCN. Ona je bezbojna, ekstremno otrovna tečnost koja ključa neposredno iznad sobne temperature na 26 °C. Cijanovodonik je linearni molekul, sa trostrukom vezom između ugljenika i azota. Manje zastupljeni tautomer cijanovodonika je HNC, vodonik izocijanid.
Cijanovodonična kiselina je slaba kiselina sa pKa od 9,2. Ona se delimično jonizuje u vodenom rastvoru, pri čemu se formira cijanidni anjon, CN–. Rastvor vodonik cijanida u vodi se naziva cijanovodonična kiselina. Soli cijanovodonika su poznate kao cijanidi.
HCN ima slab, gorak, bademu sličan ukus, koji neki ljudi ne mogu da detektuju.[10] Ovo isparljivo jedinjenje je korišteno kao inhalacioni otrov za pacove i ljude. Joni cijanida ometaju respiratorne enzime koji sadrže gvožđe.
HCN se proizvodi na industrijskoj skali i koristi kao prekurzor mnogih hemijskih jedinjenja u opsegu od polimera do lekova.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Hydrogen Cyanide - Compound Summary”. PubChem Compound. USA: National Center for Biotechnology Information. 16. 9. 2004. Identification. Приступљено 4. 6. 2012.
- ^ „hydrogen cyanide (CHEBI:18407)”. Chemical Entities of Biological Interest. UK: European Bioinformatics Institute. 18. 10. 2009. Main. Приступљено 4. 6. 2012.
- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Perrin, D. D. (1982). Ionisation Constants of Inorganic Acids and Bases in Aqueous Solution (2nd изд.). Oxford: Pergamon Press.
- ^ Patnaik, P. (2002). Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-049439-8.
- ^ Maxwell, G. R. (2004). Synthetic Nitrogen Products: A Practical Guide to the Products and Processes. Springer. стр. 348. ISBN 978-0-306-48225-0. Приступљено 3. 6. 2012.
- ^ Gail, E.; Gos, S.; Kulzer, R.; Lorösch, J.; Rubo, A.; Sauer, M. (2005). „Cyano Compounds, Inorganic”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. doi:10.1002/14356007.a08_159.pub2.
- ^ „Cyanide, inability to smell”. Online Mendelian Inheritance in Man. Приступљено 31. 3. 2010.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Maxwell, G. R. (2004). Synthetic Nitrogen Products: A Practical Guide to the Products and Processes. Springer. стр. 348. ISBN 978-0-306-48225-0. Приступљено 3. 6. 2012.
