Координате: 45° 21′ 03″ СГШ; 19° 26′ 29″ ИГД / 45.350833° СГШ; 19.441333° ИГД / 45.350833; 19.441333

Гајдобра

С Википедије, слободне енциклопедије
Гајдобра
Gajdobra Orthodox church.jpg
Храм у Гајдобри
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБачка Паланка
Становништво
 — 2011.Пад 2578
 — густина85/км2
Географске карактеристике
Координате45° 21′ 03″ СГШ; 19° 26′ 29″ ИГД / 45.350833° СГШ; 19.441333° ИГД / 45.350833; 19.441333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина91 м
Површина24,8 км2
Гајдобра на мапи Србије
Гајдобра
Гајдобра
Гајдобра на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број21432
Позивни број021
Регистарска ознакаBP

Гајдобра (мађ. Szépliget, нем. Schönau) је јужнобачко насеље панонског типа, стационирано у АП Војводини, Републици Србији. Административно припада Општини Бачка Паланка, од чијег седишта је удаљена 15 километара североисточно, док се у односу на Нови Сад налази око 40 км северозападно. Према попису из 2011. било је 2578 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло имена места[уреди | уреди извор]

У једном свом чланку који је насловљен Топономастика Војводине, публикованог 1951. године, творац првог етимолошког речника у нас, реномирани јужнословенски лингвиста, Петар Скок, осврнуо се и на овај топоним. Пишући о сложеницама чији су саставни делови придев (адјектив) и именица (апелатив), аутор из тог корпуса искључује топоним Гајдобра. Из простог разлога што  придеви у именима насеља оваквог типа у српскохрватском језику стоје испред именице. То би могло да се повеже са мађарским називом места- Szépliget, што у преводу значи Леп гај, леп предео. Скок констатује да је у случају овог топонима дошло до удруживања два месна имена, што је врло ретка појава у топономастици.  [1]

Антон Шефер, подунавски Немац из Гајдобре, у првом поглављу своје монографије о Гајдобри, износи претпоставке о пореклу имена места. Шефер је мишљења да је овај топоним могао настати спајањем два месна имена која су у атару могла постојати пре Мохачке битке и то поседа приора из реда Премонстрата званог Гајдел и места Добра које је настало у близини или је српски превод имена Erdő- Dobra (Ерде Добра), јер је пре поменуте битке, породица Добра поседовала више имања у Бачкој жупанији, која су носила као ближу одредницу допунско име Бан-Добра, Киш-Добра, Еђхаз-Добра и Ерде-Добра. [2]

Период пре насељавања Подунавских Немаца[уреди | уреди извор]

Простор Гајдобре насељен је још у неолитском периоду, о чему сведоче археолошки налази на локалитету Рајсов салаш, источно од насеља[3]. Сам топоним Гајдобра први пут се помиње 1464. године под називом Добра. Период XVI и XVII века доноси мали број података о војвођанском простору којем Гајдобра припада. То би могло да се објасни чињеницом да је након слома Угарске 1526. године, простор Бачке био запосет од стране Османлија. Потврду о постојању Гајдобре у претколононистичком периоду осим Шефера, даје нам и Душан Поповић у свом капиталном делу Срби у Војводини, где међу побројаним насељима из времена турске владавине може да се види и Гајдобра. [4]

У време турске владавине, године 1554, Доња-Добра, за коју се сматра да је Гајдобра, припада бачкој нахији. Тада су убележена два пореска обвезника, да би 1590. године било 18. опорезиваних кућа. Намесник округа је био Али Мохамед са седиштем у Бачу. Наредних сто година, Гајдобра се не помиње, чак ни у време сеобе под Чарнојевићем и чувених Леополдових привилегија, тако да се претпоставља да је простор данашњег насеља тада фигурирао као пустара.[5]

Према Жупанијском попису из 1702. године Гајдобра је уписана као ново насеље са два пореска обвезника, да би након мање од десет година, 1711. била уписана као пустара, која се налазила на четири сата хода од Петроварадина, чији се посед може обићи пешке за сат и по времена.  То би могло да се објасни последицама Ракоцијевог устанка, када су Ракоцијеви куруци палили бројна насеља диљем Угарске у којима је живело немађарско становништво. Тада је извршена и процена добара према којима простор насеља обухвата 150 јутара ораница, 60 јутара пашњака и 30 јутара винограда. Само 4 године касније, Гајдобра има 5 становника са пореском обавезом. Пореске листе је могуће пронаћи све до 1735. године. Наиме, тада је сеоска општина Гајдобра издата у закуп и врло је могуће да се тадашње српско становништво раселило по околним селима у којима је већ било Срба, попут Силбаша, Парага итд.[6]

Средња (терезијанска) колонизација[уреди | уреди извор]


Гајдобра је била насељена током средње (терезијанске) колонизације. Колонизација је најмасовније размере имала од почетка двадесетих до краја седамдесетих година. За то време су се на трону сменила 3 владара: Карло VI, Марија Терезија и Јосиф II, тако се у традицији усталила уобичајена подела на каролинску, терезијанску и јозефинску колонизацију.  Потреба за колонизовањем овог простора јавила се и због малобројности домицилног становништва које је било изморено дугим ратовањима, болестима, глађу. Најпожељнијим досељеницима су сматрани Немци-католици. Колонистима су нуђене и бројне повластице. То се огледало у јефтиним ценама земље, праву наслеђа на кућу и имање и ослобођење  од пореза на три године за домаће и на пет година за стране усељенике.[7]

Насељеници су долазили из свих крајева Немачке, углавном из Лотарингије, Фалачке и Трира, али и из Швапске (Баден Виртемберг). Путовали су Дунавом у  лађама плитког газа, сличним скелама, на чијој палуби су се налазиле две дрвене колибе. Лађе оваквог типа називане су Улмским кутијама, вероватно због тога што је Улм, поред Регензбурга био једно од главних дунавских чворишта. На овакве лађе, које су биле гломазне, могло је да се укрца између 20 и 150, па чак и 400 душа. Оне су најчешће  грађене за једнократну употребу, јер су се по доласку на одредиште обично расклапане и коришћене као грађа за кућу. Путовали су реком докле год је то било могуће, даље су настављали пешице или колима до крајњег одредишта. Новопридошле колонисте је осим куге и колере, косила и маларија. Тако су у предању Подунавских Шваба, њихове тегобе у време насељавања, најсажетије су  описане у изреци која гласи: „Tot, Not, Brot”- Први нађоше смрт, други јаде, а трећи хлеб. [8]

Гајдобра је била насељена крајем 1764. и у 1765. години. Наводи се извештај од 14. јуна 1764, администратора Паула Крушпера да у коморским добрима Крњаја (данас Кљајићево)  и Гајдобра, која су одређена за насељавање, није у току дочек колониста и да у тим местима траје припрема њива и изградња шест кућа. У опширнијем записнику, који је датован у 14. новембар 1764. године, насељенички повереник Хајнрих Штредула извештава да је у Гајдобри већ у току изградња петнаест кућа. [9]

Коморска управа у Пожуну (Братислава) је 28.  јануара 1764. године,  на основу извештаја коморског саветника барона Антона Котмана, који је посетио Гајдобру у пролеће 1763. године, донела је низ одлука о организовању  доласка колониста, њиховом прикупљању,  транспорту Дунавом до Беча где су добијали насељеничку дозволу и новац за путне трошкове, да би даље путовање у свој нови завичај настављали до Будима, где су распоређивани према областима. Они којима је било одређено да се населе у Бачку морали су да се пријаве финансијској служби за насељавање у Сомбору.  Ту је сваки члан породице био уписан у протокол и добијао насељенички пасош који је обавезно потписивао старешина породице. На основу тих пасоша  добијена је јединствена, породична књижица за снабдевање на којој је био уписан насељенички број. Поред те књижице која је била основни документ до коначног смештаја у сопствену кућу, досељеници су добијали крајњи распоред за насељавање. Градњом кућа и планским обликовањем насеља руководила је Коморска грађевинска управа, која је набављала и исплаћивала мајсторе и грађевински материјал. [10]

Први званични  немачки насељеник Гајдобре био је Георг Клинг, по занимању књиговезац. Добио је велику насељеничку кућу, четири катастарска јутра, оранице и ливаде. Дошао је у августу 1764.  Гајдобра је по дијалекту, обичајима и навикама била најсличнија баварском Пфалцу, па се тако закључује да је и поред праксе Краљевске канцеларије за насељавање да се приспели колонисти измешају ради брже асимилације и адаптације, која у Гајдобри није доследно спроведена,  већина некадашњих становника села је дошла са подручја Пфалца. [11]

Римокатоличка црква Светог Мартина Турског[уреди | уреди извор]

Жупа је утемељена 1765. године и од тада се воде матичне књиге. . На рубном делу села, поред чибског (челаревског) пута, изграђена је прва, скромна црквица, основе 12х4 хвата. Ту су службе обављане од 1767. до 1788. године када је изграђена данашња црква у центру насеља  и посвећена је као прва, Светом Мартину Турском. Освештана је 1791. године. Први свештеник у Гајдобри, коме је Гајдобра била једина жупа, био је Михаел Виланд. Важну улогу је имао кантор, који је повезивао црквену и школску активност. [12] Црква има четири звона.  Дуга је 35 и широка 15 метара, док је висина лађе 12 метара. Торањ је висок 35 метара. Црква је више пута дограђивана и реновирана: 1853, 1883,1897, 1911, 1943. и 1962. године. [13]Коначно осликавање урадили су 1911. године Карл Грајнер и Франц Лор.[14]

Савезна колонизација 1945. године[уреди | уреди извор]

Након Другог светског рата долази до потпуне промене етничке стуктуре. Гајдобру, коју је већина њених некадашњих житеља немачке националности напустила, насељавају Срби, у највећој мери са простора Херцеговине. Празан простор за емигрирање становништва настао је услед исељавања Немаца, што је створило додатни мотив за реализацију насељавања, које је озваничено доношењем Закона о аграрној реформи и колонизацији. Насељавањем се обнављао економски живот на бившим немачким газдинствима и пољопривредна производња, учвршћивао поредак. Подаци из послератног пописа становништва  указују на то да је становништво рођено у Босни и Херцеговини највише настањено у Бачкопаланачком (13.864) срезу. Простор Херцеговине и Босанске Крајине, као пасивни крајеви, били су расадници колониста. Најмасовније одредиште колонизације били су западна и јужна Бачка и Банат, у које је досељено 90% колониста. Друга колонизација  је  спроведена  на  брзину. Поред добровољног одласка, постојао је одређен политички притисак,  проузрокован последицама  рата  и политиком  прогона. Колонизација  је  обухватила укупно 29.465 лица у Бачкој, или 3,8% становништва.[15]

Од децембра 1945. до априла 1946. године, у Гајдобру је досељено 517 породица. Највише досељених било је из Херцеговине: Невесиње (122 породице), Мостар (89), Љубиње (83), Столац (79), Билећа (43), Требиње (2), Гацко (2) и Чапљина (1). Из Босанске Крајине је досељено 56 породица, највише из Босанске Крупе (21). У групи македонских колониста налазили су се предратни насељеници из Босне и Херцеговине у Македонији, који су остали без поседа на основу Закона о ревизији и насељени у Гајдобру у оквиру босанско-херцеговачке квоте. На крају, 21 насељеничка породица доспела породица доспела је у Гајдобру из разних крајева Србије, Хрватске, Црне Горе и Словеније.[16]

Досељено становништво у Гајдобри углавном се груписало према родном крају из кога је дошло. Пет највећих улица насељено је до краја 1945. године. Аграрна реформа је омогућила поделу земљишта беземљашима, сиротињи и савезним колонистима. У Гајдобри је свака колонистичка породица са 1–8 чланова добила по 5 хектара земље. Официри ЈНА су добијали још по пола хектара. Тиме су обезбеђене две основне потребе досељеника: исхрана и становање. Због тешкоћа са аклиматизацијом (лесна прашина и лоша пијаћа вода), али и из других разлога, било је породица које су се вратиле у стари крај. Неке од тих породица се касније поново досељавају у Гајдобру. Првих година по завршетку Другог светског рата и досељавања у Гајдобру, број рођених је био изразито велики. Тако је 1947. године рођено 175 деце, што представља максимум у историји Гајдобре. Појава повећаног наталитета је, иначе, типична и очекивана после завршетка ратних сукоба.[17]

Православни храм Светих апостола Петра и Павла[уреди | уреди извор]

Географија[уреди | уреди извор]

Гајдобра је насеље изграђено на јужном делу бачке лесне терасе, чија је надморска висина у просеку 87 m, што је за 6– 7 m више у односу на алувијалну раван на којој лежи Бачка Паланка. Налази се 15 км од тока Дунава. Наш познати географ, академик Бранислав Букуров, у свом делу Географски положај бачких насеља наводи следеће: „На плитким долинама које чине изворишну челенку Јегричке подигнуто је пет насеља: Буљкес (Бачки Маглић), Гајдобра, Силбаш, Параге, Дубрава (Ратково) и Нова Гајдобра.“ . На основу њеног положаја може се уочити да је Гајдобра подједнако удаљена од екватора (око 4,5 хиљада километара) и северног пола (око 4,5 хиљада километара), те припада средишњој области северне Земљине хемисфере. [18]

На подручју Гајдобре и гајдобранског атара могу се уочити слојеви леса на стрмим обалама некадашњих притока реке Јегричке, барама и великим ископинама, из којих је оглињали лес у XVIII, XIX и почетком XX века коришћен као грађевински материјал. Ови ископи су касније забарени и у већини је до краја седамдесетих година XX века било воде. Сада су то депресије затрпане акумулационим материјалом (одроном), барским биљем и маховином, а неке су, нажалост, постале депоније смећа. Дебљина лесног слоја у Гајдобри и ужој околини износи у просеку 6 m, с тим да западни и северни део атара има нешто већу дебљину и вишу надморску висину, док су јужни и источни слојеви леса доста нижи – око 4 m, због дејства флувијалне ерозије, услед отапања ледника крајем плеистоцена. Исто тако, јужни и југоисточни делови атара имају доста плићи лес и нижу надморску висину због испирања наталоженог материјала и тектонских покрета спуштања тла према току реке Дунав. [19]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Гајдобра живи 2441 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 42,4 година (40,5 код мушкараца и 44,2 код жена). У насељу има 1110 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,67.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[20]
Година Становника
1948. 3.627
1953. 3.764
1961. 4.056
1971. 3.567
1981. 3.272
1991. 3.171
2002. 2.968
2011. 2.578
Етнички састав према попису из 2002.[21]
Срби
  
2.808 94,60%
Словаци
  
34 1,14%
Хрвати
  
21 0,70%
Мађари
  
19 0,64%
Југословени
  
16 0,53%
Црногорци
  
15 0,50%
Македонци
  
2 0,06%
Русини
  
1 0,03%
Муслимани
  
1 0,03%
непознато
  
8 0,26%

Албум слика[уреди | уреди извор]


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ратко Шутић, „Месно име Гајдобра-један необичан композит у нашој топономастици“ У Изворник, уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2005), 61. 
  2. ^ Anton Schäffer,Geschichte der Gemeinde Gajdobra von ihren Anfängen bis zur Gegenwart, (Novi Sad: Matica Srpska, 1938) са немачког превео Ратко Шутић и објавио у Изворник, уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2005). 
  3. ^ „Званични веб-сајт Општине Бачка Паланка”. Приступљено 5. 12. 2020. 
  4. ^ Душан Поповић, Срби у Војводини I, Нови Сад 1990, 132. 
  5. ^ Anton Schäffer,Geschichte der Gemeinde Gajdobra von ihren Anfängen bis zur Gegenwart (коришћен је превод Ратка Шутића). 
  6. ^ Ibid. 
  7. ^ Бранко Бешлин. Херојско доба-Колонизација у 18. веку као мотив у књижевном и ликовном стваралаштву Подунавских Шваба. Књижевна историја, 148 (2012): 668.
  8. ^ Ibid. 669.
  9. ^ Anton Schäffer,Geschichte der Gemeinde Gajdobra von ihren Anfängen bis zur Gegenwart (коришћен је превод Ратка Шутића)
  10. ^ Ibid.
  11. ^ Ibid.
  12. ^ Анђа Шушић, Гајдобра-наслеђе и савременост (Сремски Карловци: Каирос, 2019), 104.
  13. ^ Званични веб-сајт Туристичке организације Војводине: https://vojvodina.travel/rimokatolicka-crkva-svetog-martina-gajdobra/?script=lat
  14. ^ Шушић, Гајдобра-наслеђе и савременост, 104.
  15. ^ Мара Шовљаков, Две српске колонизације као мотив миграције Срба из Босне и Херцеговине у Војводину 1918-1950. Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, год.XI, број11 (2019): 206-209. https://doisrpska.nub.rs/index.php/GUARS/article/view/6743/6609
  16. ^ Никола И. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948 (Нови Сад: Матица Српска,1984)
  17. ^ Радовоје С. Пудар, „Неки аспекти демографског развитка Гајдобре“ У Изворник, уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2008), 130-133. http://izvornik.co.rs/images/PDF/izvornik4.pdf
  18. ^ Милован Т. Бошковић, „Физичко-географски приказ Гајдобре“ У Изворник, уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2017), 362-363. http://izvornik.co.rs/images/PDF/Izvornik13.pdf
  19. ^ Ibid. 366.
  20. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  21. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  22. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]