Горња Ломница
| Горња Ломница | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Управни округ | Јабланички |
| Општина | Власотинце |
| Становништво | |
| — 2011. | 46 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43°00′15″ СГШ; 22°08′26″ ИГД / 43.004166° СГШ; 22.1405° ИГДКоординате: 43°00′15″ СГШ; 22°08′26″ ИГД / 43.004166° СГШ; 22.1405° ИГД |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
.svg)  Горња Ломница Горња Ломница на мапи Србије | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 016 |
| Регистарска ознака | VL |
Горња Ломница је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 46 становника (према попису из 2002. било је 66 становника).
Географија[уреди | уреди извор]
Село се налази са десне стране пута из Власотинца за Средор, у побрђу планинског дела са обраслом храстовом шумом према селу Црна Бара. Некада се Горња Ломница звала Мала Ломница, а Доња Ломница је била (Већа) Ломница.
Прошлост[уреди | уреди извор]
Помиње се 1879. године као "Ломница" у Власотиначком срезу. У њему је 31 кућа са 226 душа, од којих нема писмених, а број пореских глава износи 48.[1]
Геолошка налазишта[уреди | уреди извор]
У селу постоје налазишта из прошлости. Тако је код садашњег гробља била црква од печене танке цигле, а и данас се познаје то место. Изнад њега има камена са знацима. Овде су били латињани-римљани, па се тако изнад гробља налази насеље латињана. То налазиште се зове Подрумина. А место је добило име по подрумима. Данас је старо гробље са црквом урасло у шуму, а место се зове Гола Чука.
Демографија[уреди | уреди извор]
У насељу Горња Ломница живи 60 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 48,0 година (45,7 код мушкараца и 50,5 код жена). У насељу има 27 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,44.
Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 0 | 0 | ||
| 80+ | 1 | 0 | ||
| 75—79 | 3 | 2 | ||
| 70—74 | 2 | 5 | ||
| 65—69 | 2 | 3 | ||
| 60—64 | 2 | 3 | ||
| 55—59 | 2 | 3 | ||
| 50—54 | 3 | 5 | ||
| 45—49 | 3 | 1 | ||
| 40—44 | 1 | 1 | ||
| 35—39 | 1 | 2 | ||
| 30—34 | 2 | 0 | ||
| 25—29 | 7 | 1 | ||
| 20—24 | 2 | 3 | ||
| 15—19 | 0 | 0 | ||
| 10—14 | 1 | 1 | ||
| 5—9 | 0 | 0 | ||
| 0—4 | 2 | 2 | ||
| Просек : | 45,7 | 50,5 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 31 | 6 | 22 | 3 | 0 | 0 |
| Женски | 29 | 0 | 21 | 7 | 1 | 0 |
| УКУПНО | 60 | 6 | 43 | 10 | 1 | 0 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 28 | 27 | 0 | 0 | 0 |
| Женски | 20 | 19 | 0 | 0 | 1 |
| УКУПНО | 48 | 46 | 0 | 0 | 1 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 0 | 0 | 1 | 0 | 0 |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 0 | 1 | 0 | 0 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 0 | 0 | 0 | 0 | |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 0 | |
| УКУПНО | 0 | 0 | 0 | 0 | |
Становништво[уреди | уреди извор]
Насељено је из села Горње Гаре и Горњег Ораха, па су и старе фамилије добиле назив: Орашанци и Гарци. Тако старе фамилије су: Орашанци Анђелковићи и Стаменковићи који су имали 7 кућа. У селу данас има око 30 кућа због миграције у Власотинце. Од фамилије Анђелковић потичу: Ђорђевићи (10 кућа), Станојевић (6 кућа), Петковићи (3 куће). Остала домаћинства чине Анђелковићи. Постоји и још једна фамилија Анђелковић са стране. Село је остало без младих људи, па данас у селу живе само старија домаћинства и пензионери.
У селу је некада био развијен пинтерски занат и они су ишли у печалбу у Бугарску, а било је печалбара и циглара. Становници су се махом бавили сточарством, па и данас постоје у брдима овог планинског села колибе у правцу према планинском селу Црна бара. Према казивању 70-годишњака Велимира Анђелковића, свако домаћинство је имало најмање 50 оваца, а највише се чувало по 200 оваца и по 100 коза. У село је постојала поткивачка радња. Некада су у селу били познати музиканти-трубачи у фамилији Стаменковић, који су свирали по сеоским свадбама у околним селима.
У селу се славе Митровдан зимски и Свети Сава.
Образовање[уреди | уреди извор]
Четворогодишња школа је у селу саграђена 1957. године и престала са радом 1987. године, јер је миграција становништва допринела томе да нема ђака.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
