Клименти

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Група мушкараца из племена Клименти 1912.

Клименти (од израза "Клементи"[1]) или Кељменди (албански: Kelmendi) област је у Албанији (албански: Mali i Kelmenit) и назив истоименог племена чији припадници живе у Албанији, Црној Гори, Хрватској и српској аутономној покрајини Косово и Метохија. Породице Климента се у Црној Гори могу наћи у Гусињу, Плаву и Скадарској Крајини, а у Србији у Ругови у Метохији и Санџаку. Племе је подељено на четири већа братства (Селца, Никчи, Вукељ и Боге).[2]Име Клименти доводи се у везу с старом византијском тврђавом „Clementiana” на путу између града Скадра и Призрена, док се за други назив Клементинци сматра да долази од имена папе Клемента, због њихове привржености католицизму.[3] Његов култ су Клименти неговали у свом матичном подручју, саградивши му цркве у Шпаћи и Хртковцима. По једном српском путописцу који је посетио Клименте 1842. године, они имају старо - шпанско порекло ("испанско"), мада како наводи ови немају сличности. Аутор се позива на неке римске "историописце". Они су се давно преселили на Балкан, а најстарији познати њихов вођ био је Вуле. Од потомака његових синова: Пеп-Вула, Двец-Вула и Цек-Вула произашла су три знатна племена тог народа. Иако су "западне вере" држе се одвојено од католика и муслимана. Сваки носи по два имена; једно турско а друго латинско, као на пример њихов у то време војвода Турк-Вуксани из села Вукли, међу Васојевићима.[4]

Према истраживањима једног од првих албанолога Франса Барона Нопча, Кељменди су били најбројније и најзначајније племе у северној Албанији, такође познато и по својој ратничкој нарави - посебно против страних окупатора. Од свих племена у северној Албанији племе Клименти су били једно од најпознатијих племена. Заиста, у средњем веку, планине западно од Пећи често су називане "планине Кељмендија". Аустроугарски конзул у Скадру, Фридрих Липх, Ритер фон Линдбург (1834-88) је 1878. године описао племе "Кељменди" као једно од најјачих албанских католичких племена.[5] Едит Дурам је племе Клименти описала као племе Клименти "најфиније и најинтелигентније од свих племена у Албанији".[6] Клименти су били познати у северној Албанији по свом јунаштву, херојству, о чему говори и стара албанска изрека: "Мудрост Гашија, обазривост Краснића, бес Бериша, јунаштво Кељмендија, лукавост Шаља и змија у трави као Тачи.".[7]

Клименти говоре гегијски дијалект албанског језика, као и већина становништва у северној Албанији. Постоје извори који наводе да су Клименти српског порекла.[8][9][10]

Северна Албанија и њена племена. На мапи се налази и племе Кељменди.

Према историчару Рајку Веселиновићу (књига Историја српског народа), 1739. године је 3.000 католичких породица из Климената отишло са Косова у бекство. Већина њих се одселила у Никинце и у Хртковце, у данашњу Војводину, али су се неки населили испод планине Рудник у Шумадији. Академик САНУ Мита Костић у „Политици21. маја 1923. године у тексту „Арнаути у Срему” такође каже да су се католички Клименти населили испод планине Рудника и Авале.

Географија[уреди]

Католичка црква у Никчу
Племе Клименти је означено бројевима 1, 2, 3, 4.

Кељменди се налазе у области Велика Малесија на северу Албаније, на подручју Проклетија, у пограничном појасу између Црне Горе и Албаније. Клименти се граниче са следећим албанским племенским подручјима: Груда и Тријепши на западу, Хоти и Кастрати на југозападу, Шкријељ на југу, Шаљом на истоку и црногорским српским племенским подручјима Кучи и Васојевићи на северу.

Данас на Косову, Кељмендија има у Ругови, Вучитрну, Дреници, Липљану, Митровици, Приштини. Кељмендија има доста у Липи код Звечана, где преко 90% становништва су од племена Клименти.

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

Клименти се први пут помињу у Османским дефтерима (катастарски порески попис ) 1497. године, заједно са племенима Хоти, Кучи и Пипери.[11] Записано је 152 домаћинстава подељена на пет братства.[11] Роберт Елси један од најпознатијих албанолога претпоставља да су Клименти били познати као племе тек од 15. века.[11] У дефтеру се Клименти спомињу као дервенџи (локална војска у Османском царству), чувари планинских пролаза и имали су велике повластице. Као дервенџи били су чувари у Скадру и пута између Медуна-Куча.[11]

Клименти 1538. године дижу устанак против Османлија.[12] Године 1565. Клименти заједно са Кучима и Пиперима подижу устанак против Османлија.[13] Године 1582. нахија „Клементе” бележи два села. Властита имена су била већински илирска, а мањински словенска.[14] Како је примећено Клименти су средином 1580-их година почели да престају да плаћају пораз Османлијама. Због слабе обраде земљишта и гајења стоке своје најпрече потребе подмиривали су пљачком; али кад би биле неродне године или када би настала каква болест у стоци, и те највеће потребе Клименти су подмиривали оружаним пљачкама. Још кад су се утврдили у своја брда, где традиција говори да се ту населио њихов први предак, отац Климентов, отпочели су пљачке у правцу Плава и Гусиња. Ударали су намет на српски народ и на српског патријарха, који је био приморан да им годишње плаћа седамдесет дуката. После Пећи пљачкали су разне крајеве Босне, Санџака и Косова, и на једној страни Скадар с околином, а на другој крајеви према Скопљу.[13]

17. век[уреди]

Млетачки документи из 1609. године помињу Клименте, Дукађине и друга племена која су четри године била у сукобу са Османлијама, на челу са босанским Арслан пашом. У априлу исте године, Дукађини, Клименти и остали нису нападали само Османлије, већ су нападали и друга албанска племена на северу Албаније која их нису подржавала. Локалне Османлије нису биле у могућности да се супростављају њима и због тога су морали да затреже помоћ од босанског паше. Марино Бици (1570-1624), Барски надбискуп каже о Климентима „popoli quasi tutti latini, e di lingua Albanese e Dalmata” („готово сви су католици, говоре албански и далматински (словенски) језик”). Бици је пријавио инцидент 1613. године у којем је османски командант Арслан Паша напао села Климента и почео да их узима као затворенике, све док није постигнут договор с племеном Клименти. Према том договору, Клименти су морали да предају петнаест својих чланова Османлијама који би постали робље и да плате Османлијама 1000 дуката. Међутим, док је Арслан Паша чекао исплату, Клименти су га напали и запалили османлијски војни логор и убили око тридесет коњаника. После овог инцидента, османске трупе су се повукле у Херцег Нови (латински: Castelnuovo).[15] Марино Баци бележи "Climenti" као село са римским обредима, са 178 кућа и 650 мушкараца наоружаних од стране Смаил Пренташева и Педа Сука, а Клименте описује као "неуморне, љубазне и изузетно храбре људе".[16] Године 1614. Клименти заједно са Кучима, Пиперима и Бјелопавлићима су послали писмо француском и шпанском краљу да им помогну да се ослободе Османског цартсва, у писму тврде како су независни од Османског царства и како не плаћају данак Османлијама.[17][18] Сукоби са Османлијама су настављени интензивно од 1630. године и кулминирали су 1637-1638. године, када су Клименти победили велику османлијску војску од 12.000 војника (по неким изворима и 30.000) на челу са Вутси Пашом из Босанског вилајета. Османски губици варирају од 4.000 до 6.000, на основу различитих извора. У овој бици је позната албанска херојина Нора Кељменди убила босанског Вутси Пашу.[19]

У Кандијском рату Клименти су играли тактичку улогу између Османлија и Млечана. Године 1664. Евлија Челебија помиње Албанца Климента међу "неверним ратницима". Клименти би обећали подршку било којој страни, ако би та страна испунила њихове захтеве. Пример 1666. године неки Клименти су подржавали Османлије под условом да буду ослобођени плаћања пореза у трајању од пет година. Неки од њих су прешли на ислам.[20]

Године 1651. били су у војсци Али-паше Ченгића, која је нападала на Котор; војска је оштетила и уништила много манастира у тој области.[21] Године 1658. седам племена Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Клименти, Хоти и Груда су се придружили Млетачкој републици, успостављајући савез "Седам барјака", у борби против Османлија.[22] Године 1685. Сулејаман, санџак-бег Скутара поразио је Баја Пивљанина и његове хајдуке који су подржавали Млетачку Републику у боју на Вртијељки.[23] Сулејам Бушатлија је уз помоћ Брђана напао Клименте[21], који су били у сукобу са црногорским племенима.[24] Клименти су након овога живели од пљачкања. Православно становништво у Плаву и Гусињу и тој области је највише претпело нападе Климента.[24] Клименти су такође нападали Пећ и околину и тамо су били толико силни да су им становници Пећи и околине плаћали харач.[24] У марту 1668. године, Сулејман бег је напао племе Кучи[25]; Кучи су уз помоћ Климента и Пипера два пута поразили војску Сулејман бега и заузели Медун где су узели велику количину оружја и опреме.[22] Клименти су 1692. године помогли Сулејман Бушатлији да отме Цетиње од удружених Црногораца и Млечана.[24]

Године 1689. Клименћани су добровољно пријављивали у царску армију Светог Римског царства током кампање на Косову. Првобитно су били у служби Сулејмана, али након преговора са млетачким званичницима, напустили су османску војску.[26] У октобру 1689. године Арсеније III Чарнојевић се удружио са Хабсбурзима и добио титулу војводе. Чарнојевић се састао са Силвиом Пиколиниом у новембру исте године и под својом командом ставио велику војску Срба, укључујући и Клименте.[27]

Андрија Лубурић у књизи Поријекло и прошлост династије Петровића (1940. г., стр 18.) наводи три владара Климента: цара Вука Додића из 17. вијека, којег спомиње турски историчар Мустафа Наим у својој историји Турске Тарихи наима, књ.3., стр 377. (3. издање), краља Уљу Ђоновића из доба Морејског рата (крај 17. вијека) и у првој половини 18. в. краља Деда Гавру о којем је писао Павле Ровински. Одред Климента против Сулејман паше Бушатлије је предводио Мршин син, војвода Јован који је био дјед Карађорђев. (стр 19.)

18. век[уреди]

1702. године Османско царство је успело да сломи отпор Климента под вођством скадарског паше Худаверди Махмут Беголија који је из Пећи. Након што је сломио побуне у Улцињу, Бару и Скадру, Хадаверди-паша је решио да једном заувек сломи отпор Климента. Уз помоћ других планинских племена које је придобио и на тај начин успео да затвори Клименте на све три стране, а на четвртој страни према Гусињу. Ходаверди-паша је Клименћанима затворио пролаз подигавши једно велико утврђење. Тако их је скадарских паша одвојио од осталог света. Због изолације и затворености Клименте нису могли набавити ништа. У великој оскудици хране Клименти су се послуживали месом своје стоке. Али стоку је те године ударила нека болест, која се пренела и на народ и услед тога народ је умирао, што од болести, а што од глади. Након неког времена Клименте су одлучиле да се обрате паши с понудом да му се предају. Османлије су пресудиле да за казну Клименти морају бити депоротвани у Босански пашалукНовопазарски санџак, на спахилук Махмутбеговића, на данашњој територији Пештера и Туринске жупе. Паша је само народу из Селца дозволио да остану на своја огњишта, јер је њихов вођа прешао на ислам и обећао паши да ће сав народ из Селца прећи на ислам, и након преласка на ислам дата им је управа над Гусињем. Укупно је 251 домаћинстава (1.987 људи) из племена Клименти 1702. године било пресељено на подручје Пештера. Други су били пресељени у Гњилане на Косову. У исто време насељени су Клименте и у Ругову у околини Пећи и Рожаја, како се види из једног турског документа из 1702. године у коме пише да су добили земљу која није у власништву раје. Године 1711. Османлије су поново напале Клименте у знак освете за побуну, али Клименте су победили. Коњаници су се пробили до Пештера са циљем да поведу назад преостале Клименте. Међутим, обред се запрепастио када је схватио да од 130 породица, само 50 је пристало да се врати, а осталих 80 је одбило да се врати. Худаверди Махмут-паша Беголи је дозволио католичким мисионарима да се врате у Санџак и да подигну католичке катедрале у Углу и Камешници. Исте године је направљена џамија у Углу, која је најстарија џамија на Пештеру.[28]

У 18. веку, Хоти и Клименти су помагали Кучима и Васојевићима у борбама против Османлија.[29] После пораза Аустријанаца у аустријско-турском рату 1737. године, кроз Нови Пазар су прошли Срби, који су се са пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом повлачили на север, на територију Хабзбуршке монархије.[30] Били су то припадници фиса из Пасишта, близу Кручева.[31] Мада их је кренуло много, већина их је пострадала од изненадног напада Турака, код једног места на реци Колубари.[32] Око 1.600 њих се населило у селима Мартинци[33],Никинци и Хртковци, где су се касније асимиловали у Хрвате.[34] Клименте је 1737. године повео на територију Аустрије њихов духовни вођа Михаел Лам. Године 1830. они су још говорили својим матерњим, албанским језиком, а што се тиче одевања још су само жене држале до своје традиције (са мноштвом боја).[35] По Бартештајну (1866) они су се у Срему већ "пословенили" и говоре српским језиком, иако су католици.

Попис Клименти католика у околини Сјенице и Тутина 1721. године.

место домаћинстава чланова
Камешница 39 410
Међугор 13 99
Аливеровиће 5 41
Расно 4 30
Тузиње 14 85
Растеновиће 13 75
Крња Јела 6 74
Угао 20 166
Лескова 12 99
Браћак 3 35
Девреч 2 16
Шароње 1 3
Глоговик 6 72
Гујиће 1 12
Гуцевиће 2 17
Роселана 4 23
Драгојловиће 2 16
Штаваљ 3 14
Брњица 2 18
Цетановиће 9 95
Дружиниће 7 75
Дуга Пољана 5 35
Буче 3 46
Коњари 5 28
Жирче 4 28
Ковачи 3 17
Паљево 3 15
Црниш 2 12
Радоховци 2 16

19—20. век[уреди]

Млада албанска вирџина окружена мушкарцима у Селцу 1908. године.

Године 1833. Срби добијају књажевину оверену хатишерифом. Територију Пештера и околине је још дуго времена Срби нису успели да освоје, највише заслугом овог племена. Осим тога, постали су и бајрактари у ширењу ислама, мешањем и женидбом, су утицали и на многа околна хришћанска села да пређу на ислам.

Средином 19. века Клименти или Цимироте[36] (или Цимиоте) са око 200 кућа станују у три места у тадашњем пределу Албанији: Никче, Селца и Вуколи. Свако село је положено поред једног извора, чија се вода слива у реку Зем или Цјевну. Никче су "најзнатније" племе, а "најдивљачнији" су они у Селцима.[1]

Током албанског устанка против Османлија 23. јуна 1911. године албанска племена и остали револуционари окупили су се у Црној Гори и израдили меморандум Гече који је захтевао албанска социополитичка и језичка права, меморандум су потписали три припадника племена Клименти.[37] У каснијим преговорима са Османлијама, договорено је да се племена амнестирају и влада је обећала да ће да изгради једну до две основне школе у нахији Клименти и да исплати све зараде наставника који су им додељени.[37]

26. маја 1913. године, 130 лидера из племена Груда, Хоти, Клименти, Кастрати, Шкриељ је послало петицију британском адмиралу Сисилу Бернију у Скадру против припајања њихових територија Црној Гори.[38] Франц Барон Нопс 1920. године помиње да су Клименте једне од првих албанских племена, што је најчешће поменуто од свих.[39]

Други светски рат[уреди]

Клименте у Албанији су одиграле кључну улогу у формирању албанског националног корпуса. На крају Другог светског рата, албански комунисти послали су војску на северу Албаније да поразе своје непријатеље, националистичке снаге. Комунистичким снагама су пружиле отпор националистичке јединице у областима Никај-Мертур, Дукађини и Климент, који су били антикомунисти. Клименте је предовио Прек Цали. Дана 15. јануара 1945. године на мосту Тамара водила се борба између албанске 1. бригаде и националистичких снага. Комунистичке снаге су изгубиле 52 војника, док је у њиховој одмазди брутално убијено око 150 људи у Кељменду.[40] Лидер албанског националног корпуса Прек Цали је био погубљен од стране комуниста.

Овај догађај је био полазна тачка других драма, које су се одвијале током диктатуре Енвера Хоџе. Класна борба је била строго примењивана, док су људска права и слобода биле одбијане. Клименти су били изоловани због границе која је била затворена и због недостатка путева. Многи Клименти су побегли у Југославију, а они који нису успели да пређу у Југославију били су убијени на самој граници.[41]

Етнографија[уреди]

Фолклор[уреди]

Током ускршњих празника у Селчу и Вукељу се демон који је појео дете симболично спаљује.[42] За време Божића обавља се помана и људи носе храну на гробове својих предака. Као и у другим северно албанских племенима Канун (закон) се примењује и код Климента. Према истраживањима Франсоа Барона Нопса, Клименти су најомиљеније и наистакнутије од свих северно албанских племена.[43]

Фамилије[уреди]

Кељменди[уреди]

Област се састоји од шест села: Бога, Никч, Селце, Тамар, Вермош и Вукељ, сви су део општине Кељменди. Њихови племенски суседи су Кучи и Хоти на западу, а Васојевићи на северу. У касном османском периоду племство Климента чинило је 500 католичких и 50 муслиманских домаћинстава.[44] У доњем тексту су налази листа села, а испод имена села су презимена породица:

Црна Гора[уреди]

Плав-Гусиње
  • Ахметај и Ахметивоић, из Вусања. Потомци су Ахмета Никаја, сина Нике Нрелаја и унука Нрла Балаја, а потичу од Вукеља у северној Албанији.
  • Бацај
  • Балај (Балић) у Грнчару. Предак им је емигрирао у Плав-Гусиње 1698. године из села Вукељ или Селца на северу Албаније и прешао на ислам исте године. Најближи родови овог братства су Балидемајт/Балидемић. Легенда говори да су братства Балај, Балидемај и Вукељ потекли од три брата. Међутим, један члан братства Вукеља ступио у брак са девојком из братства Балић, који је касније резултирао прекидањем односа са братством Вукељ.
  • Балидемај (Бал (ј) идемај-Балидемић) из Мартиновића. Овај огранак братства остао је привржен католицизму током три генерације, све док није Мартинов праунук прешао на ислам, узимајући име Омер. Од тада, породица је била позната као Омерај/Омеровић. До недавно је име презиме породице промењено у Балидемај, по имену Бали Бали, командант из битке код Новшића (1789). Најближи родови братства су Балајт-Балићи. Легенда говори да су братства Балај, Балидемај и Вукељ настала од три брата.
  • Бручај (Бручевић) су потомци католичког Албанаца Бруча Нрелаја, сина Нрла Балаја, а потичу од Вукеља на северу Албаније.
  • Чакај (Цакић)
  • Цанај (Цановић) из села Богајићи, Вишњево и Ђуричка Ријека. Пресељени су у Плав-Гусиње 1698. године из села Вукељ на северу Албаније и поисламљени исте године.
  • Челај (Чељај-Челић) из села Вусање и Војно Село. потомци су Нрлеа Балаја. Породица Никча су део Чељаја.
  • Дедушај (Дедушевић) из Вусања. Потомци су католичког Албанца по имену Дед (Дедуш) Балај, син Нрела Балај, а потичу из села Вукеља на северу Албаније.
  • Хакај (Хакањин) у Хакању.
  • Хасиловић из Богајића.
  • Гочај (Гочевић) из Вусања.
  • Ђонбаљај (Ђонбалић; такође познати и као Ђомбал (ј) ај-Ђомбалић) из Вусања, рођаци су са Чељајима у Војном Селу. Њихов предак католички Албанац по имену Ђон Балај, емигрирао је са синовима. Бала, Аслан, Туча и Ханасан; заједно са својим брартом Нрелом и његовом децом: Ником, Дедом (Дедуш), Станишом, Бручом и Вуком из села у Вукељу на северу Албаније. По доласку Ђон и његови потомци су се населили у селу Вусање-Вутхај и поисламили се, били су познати и као Ђонбалај. Рођацу су са Ахметајт/Амхетовићима, Бручајт/Бручевићима, Челајт/Челићима, Гочај/Гочевићима, Лекајт/Лековићима, Селимајт/Селимовићима, Косајт/Ћосовићима, Улајт/Уљевићима, Вучетај/Вучетовићима.
  • Кукај (Кукић) из Вусања.
  • Лецај (Љецај) су из Мартиновића. Пореклом су из Вукеља на северу Албаније.
  • Лекај (Лековић) из Горње Рженице и Војног Села. Пореклом су из Вукеља на северу Албаније. Потомци су извесног Леке Преташи Никаја.
  • Мартини (Мартиновић) из Мартиновића су. Оснивач овог села, родоначелник овог братства и предак је био католички Албанац Мартин, који је емигрирао у село Трепча крајем 17. века из Селца на северу Албаније.
    • Хасанђекај (Хасанђекићи) из Мартиновића. Они су потомци Хасана Ђекаја из Вукеља, муслимана из братства Мартини.
    • Прељвукај (Прелвукић) из Мартиновића. Потомци су Преље Вука из Вукеља, из братства Мартини.
  • Мусај (Мусић), предак им је емигрирао у Плав-Гусиње 1698. године из села Вукељ на северу Албаније и прешао на ислам исте године.
  • Новај (Нововић)
  • Пепај (Пепићи) из Пепића.
  • Рекај (Рековић) из Богајића, преселио се у Плав-Гусиње око 1858. године.
  • Ругова (Руговац) из Вишњева, имају рођаке у Војном Селу и Бабином Пољу. Они су из племена Клименти од братства Ругове на Косову.
  • Ћосај/Ћосја (Ћосовић) из Вусања. Потомци су Коса Станишаја, сина Станише Нрелаја и потичу из села Вукељ на северу Албаније.
  • Селимај (Селимовић)
  • Смајићи у Новшићима.
  • Уљај (Уљевић) у Вусању. Пореклом су из Вукеља на северу Албаније. Потомци су извесног Уља Никаја, сина Нике Нрелаја.
  • Вукељ у Дољима. Њихов предак се преселио у Гусиње 1675. године из села Вукељ на северу Албаније.
  • Вучетај (Вучетовић) у Вусању. Пореклом су из Вукеља на северу Албаније. Потомци су извесног Вучета Никаја, сина Нике Нрелаја.

Породице Ђомбољ (албански: Gjonbalaj-Gjombalaj), Уљај (албански: Ulaj), Ахметај и Вучетај раније су се презивеле презимена Ћомболић, Уљевић, Амхетовић и Вучетовић (албански: Vuçetaj).[45]

Скадарска Крајина и Шестани
  • Дабовић из Гуреза, Ливара и Горњих Шестана. Могу се наћи у Скадру. Имају рођаке из братства Лукић у Крајини.
  • Лукић - Повезани су са братством Дабовић у Крајини.
  • Радовићи у Загоњу.
Остала места

Породице Добановић, Поповић и Перовић у Сеоцу у Црмници су пореклом из племена Клименти.[46] Остале породице из племена Клименти укључују Мујзиће из Ћирјана, Џаферовића из Беси, Веловићи, Оџићи и Селмановићи у Доњим Мурићима.[47] Породице Мари и Горвоки једне од главних породица у братству Коћи, племе Кучи вуку порекло из племена Клименти.[48]

У Ругови, на Косову, већина садашњег становништва потиче из племена Клименти. Фис (племе) Клименти у Ругови укључује и породице које су емигрирале из племена Шкријељ, Кастрати и Шаља. Најстарије породице из племена Клименти у Ругови су Љаићи, тврде да им је предак дошао из Никча у северној Албанији.[49]

Познати Клименћани[уреди]

Родом
  • Прек Цали (1872—1945) барјактар племена Клименти, вођа побуњеника, герилац из Другог светског рата. Рођен је у Вермошу.
  • Нора Кељменди (17. век) албанска херојина која је убила босанског пашу.
  • Адриан Алиај, албански фудбалер, рођен у Скадру.
Пореклом из племена Клименти

Генетика[уреди]

Доказано је да су Климентима генетски ближи Z16988 Немци и Британци, него Бјелопавлићи и остали балкански народи. Највероватније је да је од климентских предака Илира отишла једна грана да живи на простор Немачке. Већина Е-Z16988 Немаца из југозапада Немачке и Британаца са овом хаплогрупом се презивају Смит.[51]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Народни Коледар" за 1863. годину, Задар 1864. године
  2. ^ Fishta 1937, стр. 432.
  3. ^ Dnevno Marin Vlahović: NEĆE IM BITI DRAGO: Otac moderne Srbije podrijetlom je – Albanac i katolik!, www.dnevno.hr, 3. октобра 2017. (приступељено 25. маја 2018.)[непоуздан извор?]
  4. ^ "Седмица", Нови Сад 27. јуна 1854. године
  5. ^ F. Lippich in: F. Baxhaku & K. Kaser (eds) (1996). стр. 83.
  6. ^ Дурам 1928, стр. 22.
  7. ^ Elsie 2015, стр. 23.
  8. ^ Hyacinthe Hecquard, Histoire et description de la HauteAlbanie ou Ghégarie, Paris 1859
  9. ^ Miloš Velimirović, Na Komovima, Bratstvo 5, Beograd 1892, 24
  10. ^ A. Jovićević, Malesija
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Elsie 2015, стр. 27.
  12. ^ Stanojević & Vasić 1975, стр. 97.
  13. 13,0 13,1 Elsie 2015, стр. 28.
  14. ^ Vasić, Milan (1991), „Etnički odnosi u jugoslovensko-albanskom graničnom području prema popisnom defteru sandžaka Skadar iz 1582/83. godine”, Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji : zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990 (на језику: Serbo-Croatian), OCLC 29549273 
  15. ^ Elsie, Robert (2003). Early Albania: a reader of historical texts, 11th-17th centuries. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 159. ISBN 978-3-447-04783-8. Приступљено 18. 11. 2011. 
  16. ^ Bolizza (1614). „Mariano Bolizza, report and description of the sanjak of Shkodra (1614)”. 
  17. ^ Kulišić, Špiro (1980). O etnogenezi Crnogoraca (на језику: Montenegrin). Pobjeda. стр. 41. Приступљено 19. 11. 2011. 
  18. ^ Lambertz, Maximilian (1959). Wissenschaftliche Tätigkeit in Albanien 1957 und 1958. Südost-Forschungen. S. Hirzel. стр. 408. Приступљено 19. 11. 2011. 
  19. ^ Lenormant, François (1866). Turcs et Monténégrins (на језику: French). Paris. стр. 124—128. Приступљено 19. 11. 2013. 
  20. ^ Elsie 2015, стр. 32.
  21. 21,0 21,1 Bartl, Peter (2007). Albania sacra: geistliche Visitationsberichte aus Albanien. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 139. ISBN 978-3-447-05506-2. Приступљено 18. 11. 2011. 
  22. 22,0 22,1 Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2004. стр. 24,41—45. 
  23. ^ Zbornik za narodni život i običaje južnih slavena. 1930. стр. 109. 
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 Karadžić. 2—4. Štamparija Mate Jovanovnića Beograd. 1900. стр. 74. »Црногорци су пристали уз Турке против Климената и њихових савезника Млечана), а седамдесет и две године касније, 1685. год., Сулејман паша Бушатлија успео је да продре на Цетиње само уз припомоћ Брђана, који су били у завади с Црногорцима! То исто догодило се 1692. год., кад је Сулејман-паша поново изишао на Цетиње, те одатле одагнао Млечане и умирио Црну Гору, која је била пристала под заштиту млетачке републике. Брђани су мало водили рачуна, да не нападају на своје саплеменике, јер им је плен био главна сврха. Од клементашких пак напада нарочито највише су патили Плав, Гусиње и православнн живаљ у тим крајевима. Горе сам напоменуо да су се ови спуштали и у пећки крај, и тамо су били толико силни, да су им поједина села и паланке морали плаћати данак.« 
  25. ^ Zapisi. 13. Cetinjsko istorijsko društvo. 1940. стр. 15. »Марта мјесеца 1688 напао је Сулејман-паша на Куче« 
  26. ^ Malcolm, Noel (1998). Kosovo: a short history. Macmillan. стр. 155. ISBN 978-0-333-66612-8. Приступљено 18. 11. 2011. 
  27. ^ Grothusen 1984, стр. 146
  28. ^ Elsie 2001, стр. 32
  29. ^ Mita Kostić, "Ustanak Srba i Arbanasa u staroj Srbiji protivu Turaka 1737-1739. i seoba u Ugarsku", Glasnik Skopskog naučnog društva 7-8, Skoplje (1929). стр. 225, 230, 234
  30. ^ Albanische Geschichte: Stand und Perspektiven der Forschung, pp. 239 (на језику: немачки)
  31. ^ "Народни Коледар" за 1863. годину, Задар 864. године
  32. ^ "Време", Београд 20. децембар 1939. године
  33. ^ Јохан Кристоф Бартештајн: "Кратак извештај о стању расејанога многобројнога илирскога народа...", Беч 1866. године
  34. ^ Jankulov, Borislav (2003). Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku. Novi Sad - Pančevo. стр. 61. 
  35. ^ "Зборник Матице српске за историју", Нови Сад 1999. године
  36. ^ Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима", Беч 1852. године
  37. 37,0 37,1 Gawrych 2006, стр. 186-187.
  38. ^ Pearson 2004, стр. 43.
  39. ^ Südost Forschungen, Vol 59-60. стр. 149, [1] (на језику: немачки)
  40. ^ Ndue Bacaj (Gazeta "Malësia") (март 2001), Prek Cali thërret: Rrnoftë Shqipnia, poshtë komunizmi (на језику: Albanian), Shkoder.net, Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2013, Приступљено 25. 12. 2013 
  41. 41,0 41,1 Martini, Luigj (2005). Prek Cali, Kelmendi dhe kelmendasit (на језику: Albanian). Camaj-Pipaj. стр. 66. ISBN 9789994334070. 
  42. ^ Elsie 2001, стр. 152.
  43. ^ Elsie 2015.
  44. ^ Gawrych, George (2006). The Crescent and the Eagle: Ottoman rule, Islam and the Albanians, 1874–1913. London: IB Tauris. стр. 31. ISBN 9781845112875. 
  45. ^ Vojska, Volume 8, Issues 405-414. Vojnoizdavački i novinski centar. 1999. стр. 48. »Џомбољај, Уљај, Ахметај, Вучетај... Али оне су пре десетак и више година има- ли презимена Џомболић, Уље- вић, Ахметовић, Вучетовић« 
  46. ^ Petrović 1941, стр. 112.
  47. ^ Petrović 1941, стр. 111–112.
  48. ^ Erdeljanović, Jovan (1907). Kuči - pleme u Crnoj Gori. стр. 148. 
  49. ^ Petrović, Mihailo (1941). Đerdapski ribolovi u prošlosti i u sadašnjosti. 74. Izd. Zadužbine Mikh. R. Radivojeviča. стр. 175—176, 184. 
  50. ^ „Paionët e Vardarit i gjejmë Kelmendas në luginën e Drinit Shtegëtimi i paionëve nga liqeni i Shkodrës në luginën e Vardarit Nga RAMIZ LUSHAJ”. Voice of Albanians- Zëri i Shqiptarëve. Приступљено 26. 5. 2018. 
  51. ^ „E-Z16988 – Rod Klimenti”. Bošnjački DNK. Приступљено 25. 5. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]