Пређи на садржај

Данило Галички

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Данило Романович)
Данило Галички
Статуа Данила Галичког
Лични подаци
Пуно имеРоман Романович
Датум рођењаоко 1205.
Место рођењаГалич,
Датум смрти1264.
Место смртиХолм,
Породица
СупружникAnna Mstislavna of Novgorod, Wife of Daniel of Galicia
ПотомствоЛав I Галички
РодитељиРоман Велики
Еуфрозина Анђел
ДинастијаРјуриковичи
Кнез Галиције-Волиније
Период1229−1253.
ПретходникРоман Велики
Наследникнема, Данило је последњи носио ту титулу
Краљ Галиције-Волиније
Период1253−1264.
Претходникнема, Данило је први носио ту титулу
НаследникЛав I Галички

Данило Галички (укр. Данило Романович Галицький; око 1205 — 1264) је био велики кнез Галиције-Волиније (1229—1253), а потом први краљ Галиције-Волиније (1253—1264) из династије Рјуриковича.

За време његове владавине Галиција-Волинија достиже врхунац своје славе. Он је сузбио самовољу својих великана, који су више пута и током многих година управљали земљом и спутавали њену моћ, постао је прави владар, какви су се почели јављати у Европи баш у 13. веку. Био је најмоћнији од свих руских кнежева. За време његове владавине је Галиција-Волинија била богата земља, која се успешно борила са суседима.

Данило Галицијски или Данило Романович[1][2] (1201 – 1264) је краљ Рутеније, кнез Галиције (Галич) (1205–1255), Пшемисла (1211) и Володимира (1212–1231). Крунисао га је папски надбискуп у Дорохочину 1253. године за првог краља Рутеније (1253–1264).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Године 1205, после смрти његовог оца, кнеза Романа II Мстиславича, владара Галиције-Волиније, галицијски бојари су отерали четворогодишњег кнеза Данила у прогонство са његовом мајком кнегињом Еуфрозином Византијском и братом Василком Романовичем. Након што су бојари 1213. прогласили једног од бојара за владара, Пољаци и Мађари су упали у кнежевину, наводно да би подржали претензије младих кнежева Данила и Василка, и поделили је између себе. Он се 1219. одрекао својих претензија на Галицију у корист свог таста Мстислава Смелог.[3]

Године 1221. кнез Данило је поново успоставио своју власт над Волинијом, где су бојари и становништво поново потврдили своју верност његовој династији. Године 1234. победио је Александра Всеволодовича, заузевши војводство Белз. До 1238. победио је бивше витезове Добржиња код Дрохичина (Дорохочин) и повратио већи део Галиције,[4] укључујући престоницу Галич. Док су Пруси били под притиском Тевтонског реда, кнез Данијел је покушао да покори сродни народ, Јатвинге.[5]

Монголска инвазија

[уреди | уреди извор]

Следеће године, Монголи проваљују у Русију, Михаил, велики кнез Кијевски, који је био ожењен Даниловом сестром, брзо је напустио Кијев и потражио је помоћ од кнеза Данила. Кнез Данијел је послао свог војводу Дмитра да брани град. Међутим, после дуге опсаде, његове зидине су пробијене и, упркос жестоким борбама унутар града, Кијев је пао 6. децембра 1240. године и у великој мери је био уништен. Годину дана касније, Монголи су прошли кроз Галицију и Волинију док су ишли у поход против Пољака и Мађара, уништавајући Галицију у том походу.[6]

Дана 17. августа 1245, кнез Данијел је победио удружене снаге кнеза од Чернигова, незадовољних бојара и мађарских и пољских присталица код Јарослава и коначно заузео остатак Галиције, обнављајући тако посед свог оца. Поставио је свог брата Василка за владара Волиније и задржао за себе галицијску титулу, иако је наставио да врши стварну власт над обе кнежевине.[7]

Данијелова унутрашња политика била је фокусирана на стабилност и економски раст. За време његове владавине, немачки, пољски и руски трговци и занатлије позвани су у Галицију, а велики број Јермена и Јевреја се настанио у градовима и селима. Кнез Данило је основао градове Лавов (1256) (назвавши први по свом сину) и Хелм, и утврдио многе друге. Он је именовао службенике за заштиту сељаштва од аристократске експлоатације и формирао је сељачке јединице тешке пешадије.[8]

Територијалне границе Краљевине Галиције-Волиније (1245-1349).


Ипак, Данијелови успеси и његова неуспела одбрана Кијева привукли су већу пажњу Монгола. Године 1246. био је позван у престоницу Златне Хорде у Сарај на реци Волги и био је приморан да прихвати монголску врховну власт. Према украјинском историчару Оресту Субтелном, кнезу Данијелу је монголски кан Бату уручио шољу ферментисаног кобиљег млека и рекао да се навикне на то, јер „ти си сада један од наших“. Разменили су таоце при чему је 100 породица Кераита поново насељено у Карпатској Галицији. Према Џејмсу Чејмберсу[9], између кана Батуа и кнеза Данијела Галицијског се одиграо следећи дијалог: Кан Бату је на банкету питао да ли пије кумис као Монголи, а кнез Данијел је одговорио: „До сада нисам, али сада радим како ти наређујеш. и пијем га“. На шта је кан Бату одговорио: „Сада си један од наших“, а пошто је био навикнут, наредио је да кнезу Данилу дају пехар вина. То је било због Даниелове озлоглашене љубави према вину.

Док је формално прихватао Монголе као господаре и снабдевао их војницима по потреби, кнез Данијел је у спољној политици почео да се повезује са противницима Златне Хорде. Успоставио је срдачне односе са владарима Краљевине Пољске и Краљевине Угарске и затражио помоћ од папе Иноћентија IV у виду крсташког рата. У замену за папску помоћ, кнез Данило је понудио да своју земљу стави под црквену власт Рима, што никада није остварено. Охрабрен могућношћу да прошири своју власт, папа је охрабрио Данилов отпор Монголима и његову западњачку оријентацију, па је 1253. посла папског представника са краљевском круном, папски легат је крунисао Данила за краља у Дорохочину на реци Буг. Кнез Данило је, међутим, желео више од признања и огорчено је коментарисао да очекује војску када добије круну.[10] Следеће године, краљ Данило је одбио монголске нападе које је предводио Ордин син Куремса на Понизију и Волинију и послао војску са циљем да заузме Кијев. Упркос почетним успесима, 1259. године, монголске снаге под Бурундајем и Ногај-каном ушле су у Галицију и Волинију и понудиле ултиматум: краљ Данијел треба да уништи своја утврђења или ће Бурундај напасти градове. Краљ Данило је послушао и срушио градске зидине.[11]

Последњих година своје владавине, краљ Данијел се бавио династичком политиком, венчавши сина и ћерку за потомке Миндаугаса из Великог војводства Литваније и стекавши територијалне концесије у Пољској од њега. Друга његова ћерка, Устинија, била је удата за Владимир-Суздаљског кнеза Андреја Јарославича. Такође је уговорио брак свог сина Романа са Гертрудом, наследницом Бабенберга, али није успео у покушају да га постави на војводски престо Аустрије.

Својом смрћу 1264. године, краљ Данијел је обновио и проширио територије које је држао његов отац, одбио експанзионистичке претње Пољске и Мађарске, минимизовао утицај Монгола на Западну Украјину и подигао економске и друштвене стандарде својих поседа. У Галицији га је наследио син Лав.

Почасти

[уреди | уреди извор]

Споменик му је подигнут 1998. године у Галичу.[12]

Дана 7. септембра 2011. године, парламент Украјине (Врховна Рада) је донео резолуцију о „прослављању 810. годишњице рођења првог русинско-украјинског краља Данила Галичког“.[13]

Борба са бојарима

[уреди | уреди извор]

Међутим у овим плодним крајевима, раније него другде, бојари се учвршћују на својим поседима, образују сталеж велепоседника земље и подвргавају своме надзору велики део становништва, које их се боји. Ослањајући се на тај свој утицај, они теже да надјачају и кнежевску власт; чак и онако моћни кнежеви као што су били Данило и његов отац морају упорно да сузбијају њихове необуздане прохтеве.

Тај сукоб, који подрива снагу кнежевине, постаје утолико опаснији што се бојари не устежу да позову у помоћ своје суседе Угре и Пољаке. Због тога се спољне и унутрашње борбе неразмрсиво преплећу: непријатељи могу да се мешају у послове земље и да стварају савезнике међу становницима. У таквим приликама нема политичке стабилности. За време Данила кнежевина Галиција-Волинија се све више насељава, шири, обогаћује и победнички одбија нападе Половаца, Пољака и Угра; па ипак се унутрашњи немири не стишавају и представљају сталну претњу за благостање и безбедност земље. Ниједна од тих противничких снага не може да савлада свога супарника: бојари не успевају да наметну своју вољу кнежевима; а ови, опет, иако успевају да угуше побуну бојара и да их свирепо казне, ипак су немоћни да униште њихову социјалну моћ, која је основица њихових политичких стремљења. Оваква нестабилна равнотежа у унутрашњој политици кнежевине Галиције-Волиније олакшаће умногоме рад њених непријатеља и изазваће тешке међународне последице.[тражи се извор]

Краљевска титула

[уреди | уреди извор]

Кад је Данилова кнежевина, као и остала Русија, потпала под татарску власт, он је развио широку међународну делатност да створи велики европски савез против Татара. С том намером он је ступио у тесну везу и са папом, који му је дао краљевски наслов; Данило се, после тога, године 1253. крунисао за краља у граду Дорогичину. Али савез са папом није довео до крсташког рата у који би Европа, на папски позив, притекла у помоћ Данилу; зато је Данило пред крај своје владавине и прекинуо везе са папом. Иначе, његова држава је неколико пута настрадала од Татара, а и он сам морао је да иде на поклоњење кану. Иако одлично дочекан у Хорди, он је ипак тешко осећао свој положај канова вазала, као што се види из забелешке летописца о његовој посети код кана:

Велико је зло почаст од Татара!

Породица

[уреди | уреди извор]

Супруге

[уреди | уреди извор]

Сестре

[уреди | уреди извор]

Синови

[уреди | уреди извор]
  • Ираклиј Данилович (*око 1223 – † до 1240)
  • Лав I Галицијски (*око 1228 – † око 1301), кнез Белза 1245–1264, кнез Пшемисла 1264–1269, кнез Галички 1269–1301, кнез Галичко-Волински 1293–1301; преместио је престоницу из Галича у новоосновани град Лавов (Лвов, Лемберг), о. 1257. Констанца, ћерка краља Беле IV од Угарске.
  • Роман Данилович (*око 1230 – † око 1261), кнез Црнорутеније (Навахрадак) 1255? – 1260?, и Слоним
  • Мстислав Данилович († после 1300), кнез Луцка 1265–1289, кнез Волиније 1289 – после. 1300
  • Сварн (Схварно, Шварнас, Јован; † 1269, сах. Цхеłм), велики војвода Литваније 1264–1267 (1268–1269?), кнез од Хелма 1264–1269.

Ћерке

[уреди | уреди извор]
  • Перејаслава († 12. април 1283), у. 1248 Принц Семовит I од Мазовије
  • Устинија, у. 1250/1251 Владимир-Суздаљски кнез Андреј II
  • Софија Данијеловна, у. 1259 Гроф Хајнрих V фон Шварцбург-Бланкенбург: били су родитељи Уте фон Шварцбург-Бланкенбург, која је била истоимени предак куће Ројс.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Мистислав I Велики
 
 
 
 
 
 
 
8. Изјаслав II Кијевски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Кристина Ингесдотер Шведска
 
 
 
 
 
 
 
4. Мстислав II од Кијева
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Conrad III of Germany
 
 
 
 
 
 
 
9. Agnes von Stauffen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Gertrude of Comburg
 
 
 
 
 
 
 
2. Роман Велики
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Владислав I Херман
 
 
 
 
 
 
 
10. Болеслав III Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Јудита од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
5. Агнес од Пољске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Хајнрих, гроф од Берга
 
 
 
 
 
 
 
11. Саломеја од Берга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adelaide of Mochental
 
 
 
 
 
 
 
1. Данило Галички
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Константин Анђео
 
 
 
 
 
 
 
12. Андроник Дука Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Теодора Комнина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
6. Исак II Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Euphrosyne Kastamonitissa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Еуфрозина Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Herina of Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Katchanovski et al. 2013, p. 197.
  2. ^ Magocsi 2010, стр. 124–126
  3. ^ „Daniel Romanovich | Prince of Ruthenia, Grand Prince of Kiev | Britannica". www.britannica.com. Retrieved 2023-12-28”. 
  4. ^ „Britannica, The Editors of Encyclopaedia. "Daniel Romanovich". Encyclopedia Britannica”. 
  5. ^ „Synytsia, Yevhen. "YATVYAGI". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  6. ^ „Alexander, Maiorov (March 2015). "The Mongol conquest of Volhynia and Galicia: Controversial and unresolved issues". Research Gate.”. 
  7. ^ „Kotliar, Mykola. "Daniel of Galicia". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  8. ^ „Daniel rhe Galicia". The magical city of Zviagel.”. 
  9. ^ Chambers, James. The Devil´s Horsemen. The Mongol Invasion of Europe. New York 1979. page 120
  10. ^ John Joseph Saunders. (2001). The history of the Mongol conquests. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, p. 101
  11. ^ „Kotliar, Mykola. "Daniel of Galicia". The encyclopedia of the history of Ukraine.”. 
  12. ^ „Пам'ятник королю Данилу Галицькому — Галич - Галицька міська рада". www.galych-rada.gov.ua. Archived from the original on 4 November 2014. Retrieved 11 January 2022.”. Архивирано из оригинала 04. 11. 2014. г. Приступљено 17. 01. 2024. 
  13. ^ „Law of Ukraine. Official document.”. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Subtelny, Orest (1988). Ukraine: A History. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-5808-6.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Данило Галички на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данило_Галички&oldid=28550609”