Манастир Ждребаоник
| Манастир Ждребаоник | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | СПЦ |
| Оснивање | 13. вијек |
| Оснивач | Стефан Вукановић |
| Управник | игуманија Јустина Таушан |
| Место | Секулићи (Даниловград) |
| Држава | Црна Гора |
Манастир Ждребаоник је женски манастир налази се у Секулићима, надомак Даниловграда и 17 km од манастира Острог. Храм из 1818. године посвећен Светом Архангелу Михаилу,[1] изграђен је на темељима старијег немањићког храма, метоха Манастира Мораче.[2] Раније се називао Јеленак.[3]
Старешина манастира је игуманија Јустина (Таушан), са сестринством на челу од 20. јула 1991. године.[4]
Историја
[уреди | уреди извор]Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Налазио се на живописном узвишењу, окружен старинским гробљем и бедемом.
Подигнут је изгледа између 1252-1255. године од стране Стефана Вукановог Немањића.[5] Током постојања је више пута претрпео рушења и пустошења. Новијег датума - 1818. године, је зид који су подигли Бјелопавлићи. А модерни звоник је око 1930. године изградио настојатељ манастира протопрезвитер ставрофор Срдан Поповић.
Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см.
Игуман и управитељ манастира био је око 1835. године Исаија Бајковић из Цуца.[6]
Обнављан је и 1885. године. О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукановић. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише:
То је женски манастир у коме се од 1920. године чувају мошти другог архиепископа српског Арсенија Сремца,[2] наследника Светог Саве, као и део моштију Свете Преподобномученице Февроније.
Свете мошти су биле склоњене из манастира Довоље и годинама и чуване у Кучима, у кући поп Спаха Поповића. Велики војвода црногорски Мирко наредио је 1856. године да се мошти дају Бјелопавлићима и пренесу у манастир Ждребаоник. Ту су остале до 1884. године када по налогу кнеза Николе однете у манастир Косијерово.[7] Тек након Првог светског рата враћене су у Ждребаоник.
Почевши од 1878. године, манастир је припадао новоствореној Захумско-рашкој епархији у чијем саставу је остао све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.[8]Манастир је 1933. године имао 30 хектара плодне земље. На челу манастира налазио се стари прота Срдан Поповић, којем је помагао јеромонах Павле Павићевић.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Доброчинство: Скривено богатство Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2012), Приступљено 12. 2. 2013.
- ^ а б Православна митрополија Црногорско-приморска: Манастир Ждребаоник Архивирано на сајту Wayback Machine (18. новембар 2012), Приступљено 12. 2. 2013.
- ^ Ровински 1998, стр. 61.
- ^ „Митрополит Јоаникије обишао скит манастира Ждребаоник у Вукотици • Радио ~ Светигора ~”. svetigora.com (на језику: српски). 2021-10-27. Приступљено 2023-06-20.
- ^ "Правда", Београд 1. новембар 1933.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 25. фебруар 1891.
- ^ "Правда", Београд 23. септембар 1933.
- ^ Женски манастири | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
Литература
[уреди | уреди извор]- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
