Манастир Врањина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Врањина
Vranjina.jpg
Основни подаци
Јурисдикција Митрополија црногорско-приморска
Оснивање 13. вијек
Оснивач Иларион
Место Врањина (острво)
Држава  Црна Гора

Манастир Врањина је манастир Српске православне цркве из 13. вијека. Налази се на истоименом острву Врањина и припада Митрополији црногорско-приморској.

Смештен је на узвишици изнад ушћа реке Мораче у Скадарско језеро. Од три некадашње манастирске цркве сачувана је једна, посвећена Светом Николи. Заједно са још неколико манастира на подручју језера, Врањина чини целину која се у народу са правом Зетска Света гора.[1]

Прошлост манастира[уреди]

Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком 13. вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском децом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у манастир Хиландар. Иларион се тамо замонашио. Са Хиландара је послат у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа, са седиштем на Михољској превлаци. Након смрти Иларио је сахрањен у манастиру Врањина.[2]

Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве посвећен Светом Николи, Светом Сави и Успењу Пресвете Богородице. Сачувана је само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана.[3]

Манастир је у време Немањића, почев од Св. Саве богато дариван. Највећи успон је имао у време цара Душана у првој половини XIV века. Манастир је у то време припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог деда и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Манастир Врањина је постао метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајао је за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти Душановог царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове.

Манастир Врањина, касније су даривале зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље. Кнез Иван Црнојевић је 1482. године, након губитка Жабљака и повлачења у брда, преместио митрополију из дотадашњег седишта Врањине, на Цетиње.[4]

Током XVI века манастир је више пута страдао од Османлија. Одолевао је до 1714. године, када га Нуман паша Ћуприлић напада са великом војском и сравњује га са земљом. Од тог времена манастир се готово никада није обновио.

1843. године[5] Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором, изненада је напао манастир Врањину и у крвавом окршају побио је све који су га бранили, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир са црквом Св. Николе, поново сравњен са земљом.

Обнове манастира[уреди]

Након Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је успео да уз помоћ цара Александра III Романова обнови манастир Врањину. Тада је изграђена нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас.

По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Након смрти игумана Романа Вукмановића 1960. године манастир Врањина је поново опустео.

Манастир је поново обновљен 1998. године.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Marković (1920). стр. 78.
  2. ^ P. Jovićević (2011). стр. 27.
  3. ^ Simić, Pribislav (1994). Crkvena umetnost: pregled razvoja graditeljstva i živopisa. Sv. arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. стр. 326. Приступљено 22. 4. 2013. »Међу најстарије манастире у Црној Гори спада манастир ВРАЊИНА са црквом Св. Николе, на острву у Скадарском језеру код Вирпазара.« 
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
  5. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године

Литература[уреди]