Манастир Врањина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Врањина
Vranjina.jpg
Основни подаци
ЈурисдикцијаМитрополија црногорско-приморска
Оснивање13. вијек
ОснивачИларион
МестоВрањина (острво)
Држава Црна Гора

Манастир Врањина је манастир Српске православне цркве из 13. вијека. Налази се на истоименом острву Врањина и припада Митрополији црногорско-приморској.

Смештен је на узвишици изнад ушћа реке Мораче у Скадарско језеро. Од три некадашње манастирске цркве сачувана је једна, посвећена Светом Николи. Заједно са још неколико манастира на подручју језера, Врањина чини целину која се у народу са правом зове Зетска Света гора.[1]

Историја[уреди]

Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком 13. вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском децом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у манастир Хиландар. Иларион се тамо замонашио. Са Хиландара је послат у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа, са седиштем на Михољској превлаци. Након смрти Иларио је сахрањен у манастиру Врањина.[2]

Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве посвећен Светом Николи, Светом Сави и Успењу Пресвете Богородице. Сачувана је само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана.[3]

Манастир је у време Немањића, почев од Св. Саве богато дариван.

Свети Срђ на Бојани у Зети је био познат и по томе што су српски краљеви од прихода овог манастира давали другим мјестима. Тако је српска краљица Јелена, Урошева супруга, у својој повељи навела: от трга свето-срћскаго р (100) перпер монастиру Св. Николе у Врањини. Милутинвом Хрисовуљом било је даровано врањинском манастиру от трга светаго Сергија всако годишче р (100) перпер у новцу или стварима.[4]

Иван Јастребов се не слаже са Дучићем да Црну Гору из Милутинове хрисовуље у којој се спомињу Арбанаси и прилог за манастир Врањина, смјести у Мализи (област Црна Гора, у Албанији). Дучићу смета да се Арбанаси помињу у прошлости тадашње кнежевине Црне Горе па их нелогично смјешта у крај који је од Врањине далек три и по дана пута.[5]

Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека. Манастир је у то вријеме припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог деда и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Манастир Врањина је постао метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајао је за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти Душановог царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове.

Манастир Врањина, касније су даривале зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље. Кнез Иван Црнојевић је 1482. године, након губитка Жабљака и повлачења у брда, преместио митрополију из дотадашњег седишта Врањине, на Цетиње.[6]

Истакнути људи и зетске старјешине, у уговору потписаном на острву Врањина између млетачке владе и Стефана Црнојевића 1455. г. у мјесецу септембру, између осталог су настојали да не буде никаквог латинског попа, ни епископа ни архиепископа, који би имали власт над православним црквама, него да управитељи тих цркава буду људи који припадају православној вјероисповијести… Они траже управо да у Крајини не буде латински архиепископ који је по свој прилици већ тада завладао црквом у Крајини, него да буде митрополит православне вјере (messo bitropoliti de la fede sciava). Исто тако, мало раније, 1426. г. стављен је као посебан услов задржавање права митрополита над црвама у власти млетачке владе, како у Крајини тако и у другим цркавам на острвима језера (Морачник, Старчева Горица, Бешка, Ком…). Села Фишта, Стајка, Скотари и друга (у данашњој Албанији, код Скадра) поменута су у мировном уговору између Стефана Црнојевића и Венеције из 1455. године, закљученом на острву Врањина, као мјеста у којима су у то вријеме житељи били православне вјере.[7][8]

Током XVI века манастир је више пута страдао од Османлија. Одолевао је до 1714. године, када га Нуман паша Ћуприлић напада са великом војском и сравњује га са земљом. Од тог времена манастир се готово никада није обновио.

Године 1843.[9] Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором, изненада је напао манастир Врањину и у крвавом окршају побио је све који су га бранили, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир са црквом Св. Николе, поново сравњен са земљом.

Обнове[уреди]

Након Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је успео да уз помоћ цара Александра III Романова обнови манастир Врањину. Тада је изграђена нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас.

По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Након смрти игумана Романа Вукмановића 1960. године манастир Врањина је поново опустео.

Манастир је поново обновљен 1998. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Marković 1920, стр. 78
  2. ^ P. Jovićević 2011, стр. 27
  3. ^ Simić, Pribislav (1994). Crkvena umetnost: pregled razvoja graditeljstva i živopisa. Sv. arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. стр. 326. Приступљено 22. 4. 2013. »Међу најстарије манастире у Црној Гори спада манастир ВРАЊИНА са црквом Св. Николе, на острву у Скадарском језеру код Вирпазара.« 
  4. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 332. - 333. Београд: Службени гласник. 
  5. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 416. - 422. Београд: Службени гласник. 
  6. ^ „Србски дневник”, Нови Сад 1857. године
  7. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 319., 351. Београд: Службени гласник. 
  8. ^ Sazdanje Cetinja. Titograd. 1984. 
  9. ^ „Србски дневник”, Нови Сад 1857. године

Литература[уреди]