Ивица Видовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ивица Видовић
Ivica-Vidovic-portret-1.jpg
Ивица Видовић
Датум рођења(1939-05-10)10. мај 1939.
Место рођењаБеоград
  Краљевина Југославија
Датум смрти18. април 2011.(2011-04-18) (71 год.)
Место смртиЗагреб
  Хрватска

Ивица Видовић (Београд, 10. мај 1939Загреб, 18. април 2011) био је хрватски глумац. Био је супруг глумице Гордане Гаџић.

Биографија[уреди]

На Казалишној академији у Загребу дипломирао је 1963. године након чега почиње да ради у Хрватском народном казалишту (ХНК), а кроз каријеру је био члан и других позоришних кућа (Драмско казалиште Гавела, Театар ИТД, честе сарадње са ХНК у Сплиту...). Посебно се истицао у модерном репертоару (Хандке, Шафер, Стопард, Кундера, Јелачић, Бужимски, Гавран). Године 1998. оснива Театар Ругантино.

Наступао је у многим представама, од којих су неке антологијске те су својим квалитативним дометима мењале слику хрватског казалишта. Међу многобројним његовим улогама тешко је не присетити се оних које је остварио у Театру ИТД, у представама попут „Каспара Хаусера“ или „Розенканц и Гуилдестерн су мртви“ и „Травестија“, „Јакуеса Фаталиста и његовог слуге“ или „Ноћи богова“ и „Господара сјена“... Значајне улоге је Видовић одиграо и на позорници сплитскога Хрватског народног казалишта: „Човик, звир и крипост“ или „Дундо Мароје“, „Албатрос“ или пак „Свечана вечера у погребном предузећу“, само су неке од представа које се не смеју заобићи из Видовићевог опуса.

У Казалишту „Гавела“ је Ивица Видовић први пут заиграо у „Јазавцу пред судом“ која је премијерно изведена 1966, и од тада у позоришту у Франкопанској наступа у великом броју наслова, незаобилазних у осврту на историју тога театра. Споменимо „Јавно око“, „Дјецу сунца“, „Ревизора“, „Зид, језеро“, те „Рибарске свађе“ и „Волпоне илити лисац“, као и „Гараже“, „Трг хероја“,"Четврта сестра“...

Са својим је "Театром Ругантино" и представама као што су „Ај, Kармела“ или „Старци“ и „Антигона у Њујорку“ посетио многа места у којима је позориште редак гост, представљајући театарску уметност и изван „позоришних градова“.

Ивица Видовић једнако је предано у позоришту интерпретирао „главне ликове“ и оне које називамо „спореднима“, иако нам се та лица, неретко управо због оних који их играју, понекад усецају у памћење снажније од „главних“, и за многе је од тих улога вишеструко награђиван.

Осим на позоришним даскама, Ивица Видовић је и на филму остварио низ великих остварења. Као један је од најистакнутијих и најзанимљивијих филмских глумаца који су се појавили у касним шездесетим континуирано је наступао на филму сарађујући успешно с редитељима и старије и млађе генерације. У југославенски филм уноси нови тип интровертнога, у бити дезилузионираног савременога урбаног јунака (односно антијунака), збуњене, несналажљиве ликове, маргиналце и губитнике... Ивица Видовић успео их је сугестивном интерпретацијом учинити привлачним, блиским и запамтљивим својим младоликим изгледом, помало спорих, „меланхолично-снених реаговања“. Особито сугестивно тумачи збуњене, у приказаним животним и посебно политичким околностима, несналажљив особе.

Током скоро 50 година остварио је низ значајних филмских остварења... Идеал борца НОБ-е у "Заседи" (1969), „бекетовског“ јунака у ишчекивању у филму "Иду дани" (1970), приградског маргиналца (за шта је награђен Сребрном ареном у Пули за улогу Глисте у филму Кужиш стари мој) (1973), интелектуалца психичким терором примораног на колаборацију у "Пријеком суду" (1978), те усамљене интелектуалце у "Ритму злочина" (1981) и "Човјеку који је волио спроводе" (1989). Посебност у његову филмском опусу представља лик (са црнохуморним карактеристикама) совјетског клизачког шампиона у филму "Мистерије организма" (1971). Наргађен је и Златном ареном у Пули (2002) за епизодну улогу (Блаж) у филму Фине мртве дјевојке.[1]

У контекст створеног типа потпуно се уклапа један од његових најпопуларнијих ликова - Сервантес. Особењак и аутсајдерски песник Сервантес, симбол изглобљених душа из ТВ-серије "Наше мало мисто" и филма "Сервантес из нашег малог миста". Ове улоге су му донеле огромну популарност, као и касније насловни лик у тв-серији "Инспектор Винко".

Остале важније улоге: "Кад чујеш звона", "Лисице", "С друге стране", "У гори расте зелен бор", "Избавитељ", "Успорено кретање", "Орао"...

Последњих година Ивица Видовић доказује свој глумачки виталитет радећи ис млађим редитељима, окруњујући квалитет и константност својих интерпретација новим наградама.

Преминуо је 18.4.2011. у 72. години у Загребу. По својој жељи сахрањен је у Комижи.[2]

Награде[уреди]

2009 - Дани филма у Мостару - Награда за животно дело

2005 - Награда „Фабијан Шоваговић“

2005 - Награда Града Загреба за ванредне глумачке интерпретације којима је трајно означио и значајно допринео развоју и квалитету хрватског казалишта, филмској и телевизијској уметности.

2003 - Награда Дубравко Дујшин за улогу у представи „Трг хероја“

2002 - Златна арена за епизодну улогу

1996 - Одлуком председника Републике Хрватске Ивица Видовић одликован је редом данице Хрватске с ликом Марка Марулића

1973 - Сребрна арена за главну мушку улогу

Вишеструки добитник награде Златни венац на МЕС у Сарајеву

Вишеструки добитник награда на Данима сатире

Вишеструки добитник награда на Фестивалу глумачких остварења „Филмским сусрети“ у Нишу[3]

Улоге[уреди]

Филмографија глумца Ивица Видовић
Год. Назив Улога
1962. Рана јесен Пепи, средњошколац
1964. Прометеј с отока Вишевице
1965. Сретан случај
1968. Gemma Camolli
1969. Америчка јахта у Сплитској луци Конте Кеко
1969. Заседа Иван
1969. Кад чујеш звона Мехо
1970. Сам човјек ТВ филм
1970. Сам човјек ТВ серија
1970. Иду дани Човек који чека
1970. Љубав на брачни начин (ТВ серија)
1970. Са друге стране Дамјан
1970. Лисице Муса
1971. Наше мало мисто Сервантес Тончи
1971. У гори расте зелен бор Иван
1971. Мистерије организма Владимир Иљич
1972. Униформе (ТВ мини серија)
1972. Мадлен, љубави моја!
1972. Роман са контрабасом
1972. Птичје купалиште Франки
1972. Путовање
1972. Грађани села Луга (серија) Војин
1973. Оргуље и ватрогасци Тонко звани Тунте
1973. Пикник на фронту Запо
1973. Кужиш стари мој Глиста
1974. Психопати
1974. Каспар Каспар Хаузер
1975. Последња утрка
1975. Зец Фрајхер Хајнрих фон Дорингер
1975. Вријеме ратно и поратно (серија)
1976. Избавитељ Иван Гајски
1977. Зашто је пиле жуто а кока није
1977. Човик и архитектура Новинар Дује
1978. Случај Филипа Фрањића (ТВ)
1978. Вучари Доње и Горње Полаче Мицур
1978. Пријеки суд
1979. Тале (серија) Хрсуз Халилчић
1979. Успорено кретање
1979. Посљедњи дан
1981. Ритам злочина Ивица
1981. Вело мисто (серија) Очалинко
1982. Сервантес из Малог миста Сервантес
1984. Необични сако
1984. Инспектор Винко (серија) Винко Маринић
1988. Загрљај (ТВ серија)
1989. Човјек који је волио спроводе Филип Станић
1990. Тражим сродну душу (серија) Фрањи Перчец
1990. Орао Кресо
1990. Карневал, анђео и прах
1991. Бужа
1992. Брод
1996. Како је почео рат на мом отоку Пјесник
1996. Седма кроника Магистер
1997. Чудновате згоде шегрта Хлапића Глас Марковог оца
1999. Кад мртви запјевају Маринко
1999. Маршал Мартин
1999. Четвероред Silvije Hizar Capella
2002. Брод (ТВ)
2002. У сјени Грин Хила (ТВ) Бепо
2002. Ново доба Филип Гудић
2002. Фине мртве дјевојке Блаж
2003. Свјетско чудовиште
2004. Визије Европе
2004. Дружба Исусова Отац Иван
2005. Пушча Бистра Јоза
2005. Што је мушкарац без бркова? Бискуп
2005. Луда кућа (серија) Стјепан Мајер
2006. Трешета Шарлија
2007. Битанге и принцезе Раде Кобешчак
2007. Госпођа за прије Фрањевац
2004-2007. Наша мала клиника проф. др. Анте Гузина
2008. Гдје пингвини лете Станко

Референце[уреди]


Спољашње везе[уреди]