Пређи на садржај

Радош Бајић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радош Бајић
Braca po babine linije.jpg
Радош Бајић као Радашин Раковић у филму Браћа по бабине линије
Лични подаци
Датум рођења(1953-09-24)24. септембар 1953. (71 год.)
Место рођењаМедвеђа, НР Србија, ФНР Југославија
Религијаправославље
Занимањеглумац, сценариста и редитељ
Породица
СупружникМилена
ДецаНедељко и Јелена
Рад
Активни период1975—данас
Битна улогаСело гори а баба се чешља - Радашин
Сарајевски атентат - Недељко Чабриновић
Партизанска ескадрила - Далибор
Секула и његове жене - Секула
Веза до IMDb-а

Радош Бајић (Медвеђа, 24. септембар 1953) српски је глумац, сценариста и редитељ.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Радош је рођен 24. септембра 1953. године у селу Медвеђа код Трстеника од оца Милоша и мајке Вере.[1][2] Основну школу је завршио у свом родном селу, а средњу музичку школу у Нишу. Дипломирао је на Факултету драмских уметности 1976. године у класи професорке Огњенке Милићевић.

Своју професионалну каријеру је започео још као студент улогом Недељка Чабриновића у режији Вељка Булајића 1975. године. Као изразито талентован млади глумац, одмах по завршетку школовања бива позван у ангажман готово свих београдских позоришта: у Југословенском драмском позоришту на позив професора Мирослава Беловића са великим успехом играо је Лауру у представи „Дундо Мароје”, у Народном позоришту Зрикавицу у „Црвеном шалу” Антонија Исаковића, у Позоришту „Атеље 212” улогу Ненада у драми „Дуел”, чији је и аутор, са великим Јованом Милићевићем.

На самом почетку каријере, наговештавајући своју свестраност и комплементарност свог талента пише своје прво ауторско дело — монодраму Лед, коју игра преко 1000 пута по селима и градовима Србије и Југославије и са којом постиже огроман успех. Захваљујући својим театарским, лексичко-дијалекатским вредностима, као и књижевним квалитетима — ЛЕД је уврштен у антологију српске монодраме. Међутим, након одличних критика које је добио за своје прве улоге на филму, а посебно након изванредних реакција публике — опредељује се да своју каријеру примарно настави на филму и телевизији. Од почетка своје богате каријере филмско-телевизијског глумца остварио је преко 100 улога на филму и на телевизији. Сарађивао је са најзначајнијим филмским и телевизијским редитељима као што су: Вељко Булајић, Живојин Павловић, Живко Николић, Хајрудин Крвавац, Александар Ђорђевић, Здравко Шотра, Драгослав Лазић, Славољуб Стефановић Раваси и други. Остварио је изванредне улоге у филмовима, ТВ драмама и серијама.

Бајићу је велику популарност донео далеке 1976 године лик Недељка Чабриновића у филму "Атентат у Сарајеву", затим ликови Анђелка у култном филму "Бештије" Живка Николића, затим улога младог пилота Далибора у филму у тв серији "Партизанска ескадрила" Хајуридина Крвавца. Прославио се улогом Секуле којег је глумио у филмовима „Секула и његове жене” (1986) „Секула се опет жени” (1991) и „Трећа срећа” (1995). године са тематиком шумадијског села, у режији Драгослава Лазића. Посебан део у каријери Бајића представља сарадња са чувеним редитељем Живојином Павловићем са којим је снимио филмове "На путу за Катангу" и "Дезертер", у којима је поред сјајних драмских улога(рудар Јова и мајор Вељачић)био и продуцент и сценариста. Крајем 2007. је на локацијама у свом родном месту и околини снимио ТВ серију, чији је сценариста и редитељ „Село гори, а баба се чешља” која има сличну тематику. Серија "Село гори" је постигла највећу могућу гледаност на медијском простору Србије и екс Југославије са појединачним sherom једне епизоде од 72,6% и рејтингом од 40,5 поена. Његова серија "Равна Гора" са рејтингом 26 поена - такође је била најгледанији телевизијски програм у 2013/14 години када је приказивана на РТСу. Тв серија "Пси лају ветар носи" у првој епизоди остварила је рејтинг 21 поен и sher од 48% што је убедљиво најгледанији садржај на медијској сцени Србије у 2017 години.

Поред глумачког опуса успешну и богату професионалну каријеру Радоша Бајића обележавају и осведочени ауторски, сценаристички и продуцентски резултати. Почев од монодраме ЛЕД па до ТВ серије СЕЛО ГОРИ А БАБА СЕ ЧЕШЉА, он је аутор, то јест сценариста следећих уметничких дела:

Значајан допринос афирмацији наших културних вредности Бајић је дао и као издавач, за шта је три године награђиван на Сајму књига за ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ ГОДИНЕ и то за објављивање:

  • Изабраних дела ДИВЉИ ВЕТАР Живојина Павловића у 10 томова
  • Изабраних дела СРЦЕ МЕ ЈЕ ОТКУЦАЛО Милована Витезовића у 10 томова
  • Дневника ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА у 6 томова

Велику креативну енергију, ентузијазам и напор Бајић перманентно улаже у очување традиционалних, културних и историјских вредности српског народа из централне Србије и тамошњег српског села. Везан рођењем за село, у свом уметничком раду он се предано и са заносом бави традицијом, баштином и савременошћу српског села. Мимо сваке дневно-политичке околности Бајић не учествује у политичком животу. Својим резултатима у горенаведеним уметничким активностима, Бајић подржава концепт аутономности уметности у односу на политику. Уз снажну патриотску потпору он афирмише традиционалне, а често оспораване вредности српског народа, лепоту, традицију, човекољубље и породицу.

Веома предано се дуги низ година са својом породицом бави хуманитарним радом.

Од 2010. године Бајић је редовни члан Одбора за село Српске Академије наука и уметности.

Радош Бајић редовно пише за угледне дневне новине Политика и Блиц

Колумниста је дневних новина Политика где углавном пише о друштвеним темама.[3] Од 2012. године Бајић је редовни члан Одбора за село Српске Академије наука и уметности.

Ожењен је супругом Миленом. Има двоје деце, ћерку Јелену и сина Недељка, две унуке, Софију и Ленку и два унука, Александра и Филипа. Бајић живи у Београду и родном селу Медвеђи код Трстеника.

Године 2018. додељена му је Награда Павле Вуисић за животно дело.[4]

Биће члан жирија на 46. Међународном филмском фестивалу у Москви, на позив Никите Михалкова.[5]

Објавио је монографију „Радош - мој живот, моја прича”.[6]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Златна пилотска значка РВО Војске Југославије за улогу Далибора у филму Партизанска ескадрила — 1979 година
  • Златна значка Културно-Просветне заједнице Србије — 1981. године
  • Велика Повеља за мушку улогу у филму Дезертер, на Фестивалу глумачких остварења у Нишу — 1992. године
  • Награда за глумачки пар године ОН и ОНА (Љ. Стјепановић и Р. Бајић) на Фестивалу глумачких остварења у Нишу-августа 2008. године.
  • Награда Привредне Коморе Србије — Менаџер године за филмску и телевизијску продукцију (аутору Р. Бајићу), Београд-јануар 2009. године.
  • Награда Компаније НОВОСТИ За Најбољу ТВ Серију у 2008. години, Београд, фебруар 2009. године.
  • Награда ЗЛАТНИ ЋУРАН — Фестивал комедије у Јагодини, за врхунске резултате у стваралаштву на ТВ медију (аутору Р. Бајићу) март 2009. године.
  • Награда ОСКАР ПОПУЛАРНОСТИ за најгледанију ТВ серију „Село гори а баба се чешља” у 2008. години, Београд, март 2009. године.
  • Награда ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО (аутору Р. Бајићу) — Фестивал сатире и карикатуре Крушевац — април 2009. године.
  • Награда за најбоље и врхунске резултате из области КУЛТУРЕ И СТВАРАЛАШТВА — ТВ МЕДИЈИ, — КАРИЋ ФОНДАЦИЈЕ — мај 2009. године.
  • Награда ТВ НОВОСТИ за најгледанију серију „Село гори а баба се чешља” у 2009. години
  • Вукова награда, за значајан допринос у култури и уметности — 2009 година.
  • ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА доделило је Радошу Бајићу повељу за значајан допринос у култури српског народа — 2010. Години
  • Награда ОСКАР ПОПУЛАРНОСТИ за најгледанију ТВ серију „Село гори а баба се чешља” у 2010. години, Београд, март 2009. године.
  • Награда за глумачки пар године ОН и ОНА (Љ. Степановић и Р. Бајић) на Фестивалу глумачких остварења у Нишу — август 2011. године.
  • ОРДЕН СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА — март 2012. године.
  • ВЕЛИКА ГРАМАТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, Јун 2012. године — Епархије Крушевачка.
  • Награда за НАЈБОЉУ ТВ СЕРИЈУ СВИХ ВРЕМЕНА / Фестивал ТВ серија — октобар 2012. године.
  • ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ 2012 — новембар 2012. Фонд Принцезе Катарине и часопис ХЕЛОУ
  • ПОВЕЉА УДРУЖЕЊА ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ за серију РАВНА ГОРА — јануар 2013. године.
  • Орден ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРУНЕ ТРЕЋЕГ СТЕПЕНА - МАРТ 2014. Одликовање од Принца Карађорђевића
  • Награда за најбољу ТВ серију - Федес 2015 године
  • СТАТУЕТА СЛОБОДЕ, награда за најбољу мушку улогу у филму "БРАЋА ПО БАБИНЕ ЛИНИЈЕ" на Филмском фестивалу Сопот, јул 2016.г
  • Воља чини ћуда - Награда за укупно стваралаштво - Вршац, април 2017 године
  • Орден Светог владике Николаја српског за велику љубав показану према својој цркви и допринос у очувању моралних вриједности и хришћанске традиције српског народа, кроз ТВ серију и књигу о српском селу.[7] Одликовао га је епископ шабачки Лаврентије 29. марта 2012. у Шапцу.[8]
  • Орден Светог Саве другог степена — одликовала га је Српска православна црква фебруара 2013. године.[9]
  • Орден Круне, III степена — одликовао га је Принц Александар II Карађорђевић марта 2015. године.[10]
  • Награда за животно дело "ПАВЛЕ ВУИСИЋ" - Филмски сусрети Ниш 2018 године
  • Национално признање за врхунски допринос у култури Србије - фебруар 2023. год.
  • Награда „Беловодска розета”, за врхунске резултате у области културе, јул 2023, Бела Вода код Крушевца.[11]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Год. Назив Улога
1970-е
1975. Синови Фудбалер
1975. Ђавоље мердевине
1975. Сарајевски атентат Недељко Чабриновић
1976. Деца расту ноћу Богдан
1976. Врхови Зеленгоре Ненад
1977. Бештије Анђелко
1978. Господарев зет (ТВ)
1978. Стићи пре свитања Милош Јовановић
1979. Партизанска ескадрила Далибор
1979. Радио Вихор зове Анђелију
1979. Освајање слободе Милан Достанић „Свирац”
1980-е
1980. Драги мој Миловане Данојлићу
1981. Жеђ
1982. Настојање Станко
1982. Венеријанска раја Симић
1982. Кројачи џинса Чеда
1982. Лед
1982. Сабињанке Ралф Нелзон, убица служавке
1983. Маховина на асфалту учитељ
1983. Бановић Страхиња Бошко Југовић
1984. Ој, Мораво (ТВ) Наратор
1984. Седефна ружа
1984. Откос Добривоје Кркић
1985. Двоструки удар Стале
1985. Црвена барака немачки наредник
1986. Секула и његове жене Секула
1987. Луталица Дуле — шеф оркестра
1987. Waitapu Спира
1987. Увек спремне жене Брашарац
1987. На путу за Катангу Јова
1988. Сунцокрети наставник математике
1988. Ванбрачна путовања Фарук
1987−1988. Вук Караџић Сима Милутиновић Сарајлија
1988. Ортаци Спасоје Киковић „Кики”
1989. Пет хиљада метара са препрекама
1990-е
1990. Солунци говоре
1990. Покојник Полицијски агент
1990. Свето место Спира
1991. Секула се опет жени Секула
1991. Смрт госпође Министарке пуковник
1992. Први пут с оцем на јутрење кум Илија
1992. Дезертер Алекса
1993. Нападач Уредник на телевизији
1995. Трећа срећа Секула/Драгољуб
1999. Бело одело власник стриптиз-бара
2000-е
2002. Држава мртвих Полицијски командир
2009. Село гори... и тако Радашин
2010-е
2007−2017. Село гори, а баба се чешља Радашин
2011. Нова Година у Петловцу Радашин
2012. Лед Стари Миливоје
2016. Браћа по бабине линије Радашин
2018. Заспанка за војнике Богдан Јаковљевић
2018. Убице мог оца Мирков таст
2018−2019. Шифра Деспот Јово Агбаба
2017−2019. Пси лају, ветар носи Гладиола
2019. Заспанка за војнике (мини серија) Богдан Јаковљевић
2019-2020. Преживети Београд Ружицин деда
2021. Азбука нашег живота Стеван, Урошев отац
2017−2022. Српски јунаци средњег века наратор
2023. Хероји Халијарда Гојко Луди
2023. Посета (серија)
2024. Ваздушни мост Гојко Луди

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Порекло Радоша Бајића (Порекло, 6. април 2012)
  2. ^ „ПОСЛЕ СМРТИ ОЦА Емотивна објава Бајића: "Живот се наставља"”. Нпортал. 24. 2. 2023. Приступљено 25. 2. 2023. 
  3. ^ Бајић, Радош (11. 5. 2011). „Погледи са стране — Велики доктор у малом граду”. Политика. Приступљено 25. 5. 2011. 
  4. ^ Радошу Бајићу награда "Павле Вуисић" за животно дело („Радио-телевизија Србије”, 17. август 2018)
  5. ^ „РТС :: Филм и ТВ :: Радош Бајић у жирију филмског фестивала у Москви на позив Никите Михалкова”. rts.rs. Приступљено 2024-04-11. 
  6. ^ „Радош Бајић разочаран: "Они са којима сам дипломирао 1976. нису дошли, као ни многи други"”. Б92. 18. 10. 2022. Приступљено 19. 10. 2022. 
  7. ^ „Орден за Радоша Бајића”. Радио-телевизија Републике Српске. 29. 3. 2012. Приступљено 30. 3. 2012. 
  8. ^ „Орден Светог владике Николаја за Радоша Бајића”. Глас Српске. 29. 3. 2012. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 30. 3. 2012. 
  9. ^ Орден Светог Саве велика част и привилегија („Политика”, 19. фебруар 2013). Приступљено 24. 4. 2013.
  10. ^ „Премијера филма За краља и отаџбину”. Архивирано из оригинала 30. 06. 2015. г. Приступљено 27. 06. 2015. 
  11. ^ „НАГРАДА ЗА РАДОША БАЈИЋА У КРУШЕВЦУ”. Новости (на језику: српски). Приступљено 11. 10. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радош_Бајић&oldid=28757186”