Архимандрит Гаврило (Вучковић)
| Игуман Гаврило Вучковић | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Митрополија | Митрополија загребачко-љубљанска |
| Манастир | Манастир Лепавина код Копривнице |
| Чин | Игуман |
| Титула | Архимандрит |
| Дужност | Свштенослужитељ |
| Седиште | Манастир Лепавина |
| Године службе | 1984—2017 |
| Лични подаци | |
| Световно име | Бора Вучковић |
| Датум рођења | 10. мај 1944. |
| Место рођења | Дубока, Кучево, Краљевина Југославија (дејуре) Подручје Војног заповедника у Србији (дефакто) |
| Датум смрти | 12. април 2017. (72 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Гроб | Манастир Лепавина код Копривнице |
Гаврило (световно Бора Вучковић; Дубока, код Кучева, 10. мај 1944 ― Београд, 12. април 2017) био је православни архимандрит и игуман Манастира Лепавина.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Дечак Бора, касније Архимандрит Гаврило (Вучковић), остао је врло млад без мајке а са свега 14 година остао је и без оца. Архимандрит Гаврило (Вучковић) ступио у манастир за искушеника крајем априла 1961. године. Замонашен је у расу на Велику суботу 1964. године у манастиру Раковици. Чин пострига извршио епископ Сава моравички, а привео архимандрит Милутин, касније епископ тимочки, по завршетку Богословско-монашког семинара школске 1963/64. године. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Германа, исте године одлази у манастир Свете Пећке патријаршије. Од 23. септембра 1965. до 11. марта 1967. на одслужењу војног рока у Скопљу. По повратку из војске прелази из Епархије београдско-карловачке у рашко-призренску и бива причислен у братство манастира Високих Дечана. Исте 1967. године био рукоположен у чин јерођакона од епископа рашко-призренског г. Павла на дан светог Стефана Дечанског. Провевши од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. у манастиру Високи Дечани, по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори (Грчка).
У Хиландар стиже 12. марта 1971. године. Додељује му се послушање чредног ђакона и просфорара. Касније са послушања просфорара на послушање гостопримца, прво при канцеларији и Сабору стараца (општа управа) и после на дуже време гостопримац за опште манастирске госте. Рукоположен за јеромонаха 26. јануара 1980. године, на дан светих мученика Ермила и Стратоника.
Чин хиротоније извршио епископ родостолски г. Хризостом, титуларни епископ Васељенске патријаршије са седиштем у Кареји Света Гора. Одмах примио ново послушање - чредни јеромонах у цркви. На манастирску славу Свето Ваведење 1981. године у току бденија пострижен у малу схимну са истим именом Гаврило. Пострижење извршио епископ зворничко-тузлански г. Василије Качавенда, а привео, као духовни отац, старац проигуман Никанор. По благослову Управе манастира Хиландара, боравио годину дана, од марта 1983. до марта следеће 1984, код духовника старца Кирила у келији светог Николаја - Белозерска, међу Грцима.
По благослову духовника старца Никанора и по личној молби добио општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања, код Рисна Црна Гора, провео месец дана, а у Боки которској код протојереја ставрофора, архијерејског намјесника за Боку которску оца Мома Кривокапића, три месеца. У августу 1984. године канонски примљен у Епархију загребачко-љубљанску. Дана 17. августа 1984. године примио управу манастира Лепавине и парохију манастирску. На Велику Госпојину - Успење Пресвете Богородице, 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије г. Јован на Светој архијерејској литургији произвео га у чин архимандрита.
Током грађанског рата (1991—1995) остао је у манастиру. У свом пастирском раду познат је по кориштењу модерних технологија доступних путем Интернета за духовно-мисионарски рад.[2] Свети синод Српске православне цркве формирао је крајем 2014. године. Мисионарско одјељење, изабравши оца Гаврила као једног од његових дванаест сталних чланова.[3]
По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита г. Порфирија, архимандрит Гаврило (Вучковић) учествовао је на „Првом Међународном симпозијуму о дигиталним медијама и православној пастирској бризи“ који је одржан од 07 до 09. маја 2015. године у Атини уз учешће 75 стручњака, православних свештеника и мирјана из 21 земље.[4]
Свети синод Српске православне цркве изабрао је архимандрита Гаврила да извуче коверту са именом новог Патријарха јануара 2010. године.[5]
Упокојио се у Господу на Велику Среду, 12. априла 2017. године у болници „Светог Саве" у Београду. Сахрањен је 17. априла на манастирском гробљу у манастиру Лепавина.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Архимандрит Гаврило (Вучковић)”. Архивирано из оригинала 08. 01. 2020. г.
- ^ „Слово о оцу Гаврилу лепавинском”.
- ^ „Мисионарско одељење”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2020. г.
- ^ „Abbot of the monastery Lepavina”.
- ^ „Према правилима избора апостолским жребом”. Архивирано из оригинала 20. 05. 2023. г.
- ^ „Опело и сахрана”.
Литература
[уреди | уреди извор]- Духовни разковори прва кљига Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јул 2012)
- Духовни разковори друга кљига Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2012)
- Ненад Бадовинац; Мој духовни отац Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2022)
