Коперникански обрт

С Википедије, слободне енциклопедије

За књигу Томаса Куна издату 1957., видети The Copernican Revolution (book).

Кретање Сунца (жута), Земље (плава) и Марса (црвена). Лево, приказано је Коперниково хелиоцентрично кретање. Десно, приказано је традиционално геоцентрично кретање, укључујући ретроградно кретање Марса. Ради једноставности, период Марсове револуције приказан је као 2 године, уместо 1,88, и орбите су приказане као савршено кружне.

Коперникански обрт или Коперниканска револуција представља промену парадигме Птоломејског астрономског модела, који објашњава космос kao геоцентрични систем, хелиоцентричним моделом са Сунцем у центру Соларног система. Ова револуција састојала се из две фазе. Прва фаза била је математичке природе, док је друга обележена издавањем Галилејевог памфлета 1610 - Sidereus Nuncius.[1] Почев од објављивања Коперниковог дела De revolutionibus orbium coelestium, доприноси "револуцији" настављени су све до дела Исака Њутна читав век касније.

Хелиоцентризам[уреди | уреди извор]

Пре Коперника[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Хелиоцентризам

"Коперниканска револуција" названа је по Николи Копернику, чији је Commentariolus, написан пре 1514., био прва експлицитна презентација хелиоцентричног модела у Ренесансном учењу. Идеја хелиоцентризма је много старија и датира од периода Аристарха са Самоса, хеленског аутора из 3. века пре нове ере. Могуће је да је он имао инспирацију старијих концепата Питагорејаца. Антички хелиоцентризам је, међутим, био засењен геоцентричним моделом изложеним у Птоломејевом Алмагесту, и прихваћеним у Аристотелијанизму.

Европски учењаци били су, још од 13. века, свесни проблема са којима се суочавала птоломејевска астрономија. Дебата је покренута рецепцијом Авероесове критике Птоломеја, и ревитализована је поновним стицањем Птоломејевог текста и његовог превода на латински, средином 15. века.

Стање проблема, какво је Коперник затекао, резимирано је у Theoricae novae planetarum Georg von Peuerbach-а. Текст је састављен 1454., из бележака његовог студента Региомонтана, али је одштампан тек 1472. Peuerbach настоји да да нови, математички елегантнији опис Птоломејевог система, али на том путу не долази до хелиоцентризма. Сам Региомонтан био је учитељ Domenico Maria Novara da Ferrara-а, који је био учитељ Коперника.

Постоји могућност да је Региомонтан оформио неку врсту хелиоцентричног система пре своје смрти 1476. Разлози за веровање у то су његово посвећивање пажње хелиоцентричној теорији Аристарха у каснијим делима, и такође спомињање "кретања Земље" у једном писму.[2]

Никола Коперник[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Никола Коперник и Коперникански хелиоцентризам

Коперников хелиоцентрични модел

Коперник је студирао на Универзитету у Болоњи, током 1496.-1501., где је постао асистент Domenico Maria Novara da Ferrara-а. Коперник развија експлицитни хелиоцентрични модел планетарног кретања, најпре у кратком делу Commentariolus, нешто пре 1514., које је циркулисало међу његовим познаницима у ограниченом броју копија. Наставио је да рафинише свој систем до објављивања свог већег дела De revolutionibus orbium coelestium (1543.), које је садржало детаљније дијаграме и табеле.[3]

Коперникански модел претендује да пружи опис физичке реалности космоса. Тако нешто се није сматрало да је могуће за птоломејски модел. Коперник је Земљу преместио из центра универзума, поставио небеска тела у кретање око Сунца, и увео Земљино дневно окретање око њене осе.[3] Док је Коперниково дело иницирало "Коперниканску револуцију", оно није означило и њен крај. Заправо, Коперников систем имао је неколико недостатака који су захтевали преправку од каснијих астронома.

Коперник није само реализовао теорију која се тиче природе Сунца у односу на Земљу, већ је детаљно радио да разоткривању мана геоцентричне теорије.[4] У чланку о хелиоцентризму као моделу, аутор Owen Gingerich наводи да, како би убедио друге у тачност свог модела, Коперник је осмислио механизам који ће вратити опис небеских кретања у "савршену комбинацију кругова".[5] Упркос негодовањима око његове идеје се универзум не врти око Земље, успео је да добија подршку научника и астролога, који су тврдили да је овај систем омогућавао боље разумевање астрономских концепата него геоцентрични систем.

Рецепција[уреди | уреди извор]

Тихо Брахе[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Тихо Брахе

Тихо Брахеов геохелиоцентрични модел

Тихо Брахе (1546-1601) био је дански племић који је био познат као астроном у своје време. Био је неопходан даљи напредак у разумевању космоса, што је захтевало нове и прецизније опсервације. Тихо Брахе је на том путу постигао велики успех. Тихо је формулисао геохелиоцентризам, што би значило да се Сунце окреће око Земље, док се остале планете окрећу око Сунца. Иако је ценио Коперникова запажања, као и многи други није могао да се помири са тим да Земља није статична.[6]

Године 1572., Тихо запажа нову звезду у сазвежђу Касиопеја. Током 18 месеци, звезда је сијала на небу без видљиве паралаксе, што је указивало на то да је она део небеске регије звезда која одговара Аристотеловом моделу. Међутим, према том моделу, ниједна промена на небу није била могућа. Тихо Брахе је својим запажањем дискредитовао овај модел, уочивши 1577. велику комету на небу. Према овим опажањима паралаксе, комета је пролазила кроз регију планета. Према Аристотеловој теорији, једино униформно циркуларно кретање на чврстим сферама постојало је у овој регији, не остављајући могућност да се комета ту нађе. Тихо је закључио да нема таквих сфера, што је отворило простора за питање шта држи планету у орбити.[6]

Под покрићем данског краља, Тихо Брахе је основао Uraniborg , опсерваторију на острву Вен.[7] Током 20 година, Тихо и његов тим астронома вршили су астрономске опсервације које су биле изразито прецизније у односу на постојеће опсервације. Показаће се да су та запажања од виталног значаја за будуће астрономске пробоје.

Кеплер[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Јохан Кеплер

Кеплер се запослио као асистент Тихо Брахеа. Након Брахеове изненадне смрти, Кеплер га је заменио на месту ројалног математичара цара Рудолфа II. Тада му је омогућено да користи Брахеове опсервације и тако направи изванредне продоре у астрономији. Не би успео да формулише своје законе да није био у поседу Брахеових опсервација. Оне су омогућиле Кеплеру да докаже да се планете крећу по елипсама, и да се Сунце не налази у центру орбите већ у фокусу. Галилео Галилеј дошао је након Кеплера и развио сопствени телескоп са толиком могућношћу увеличавања, који му је омогућио да анализира Венеру и открије да има мене као и Месец. Откриће мена Венере било је једно од одлучујућих разлога за прелаз са геоцентричног на хелиоцентрични систем.[8] Њутнови Математички принципи природне филозфије заокружили су коперниканску револуцију. Развој његових закона планетарног кретања и универзалног закона гравитације објаснили су кретање на небу путем гравитационе силе привлачности између два објекта.[9]

Године 1596., Кеплер објављује своју прву књигу Космичке мистерије, која је друга (након Thomas Digges-а 1576.) која у афирмативном тону говори о коперниканској космологији од 1540. Књига описује његов модел који се служи питагорејском математиком и Платоновим правилним полиедрима како би се објаснио број планета, њихове пропорције и њихов распоред. Књига је завредила уважавање Тиха Брахеа толико да га је Брахе позвао у Праг да буде његов асистент.

Године 1600., Кеплер се окреће истраживању орбите Марса, другој најексцентричнијој планети од свих шест тада познатих планета. Овај рад био је темељ његове следеће књиге Astronomia nova која је објављена 1609. У књизи је заговаран хелиоцентризам и елипсе као планетарне орбите уместо кругова са епициклима. Ова књига садржи прва два од истоимена три закона планетарног кретања. Године 1619. Кеплер објављује трећи и последњи закон који објашњава везу између две планете, уместо кретања једне планете.

Кеплер, за разлику од других пре њега, одбацује претпоставку да се планете крећу униформно циркуларно, и то кретање замењује елиптичним кретањем. Такође, сматрао је да хелиоцентрични систем одговара физичкој реалности, за разлику од геоцентричног система. Упркос свим постигнућима, Кеплер није успео да објасни шта је оно што одржава планету у њеној елиптичној орбити.

Кеплерови закони планетарног кретања[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Кеплерови закони

Галилео Галилеј[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Галилео Галилеј

Галилео Галилеј је био италијански научних кога понекад називају "оцем модерне посматрачке астрономије".[10] Његова унапређења телескопа, астрономске опсервације и заступање Коперниканизма интегрални су тео коперниканске револуције.

Галилео унапређује телескоп тако да има увећавајућу моћ чак 30 пута већу него раније.[11] Користи свој нови инструмент како би прикупио нова астрономска истраживања, које и објављује 1610. године у Sidereus Nuncius-у. У овој књизи, описује површину Месеца као грубу, неуједначену и несавршену. Такође назначује да "граница која одваја светли део од мрачног не формира униформно овалну линију, што би се десило да је реч о савршено сферичној чврстој површини, већ је означена грубом, вијугавом линијом, као што фигура показује."[12] Ове опсервације стављају на тест Аристотелову тврдњу да је Месец савршена сфера и ширу идеју да су небеса савршена и непроменљива.

Венерине мене, Гелилеова опажања из 1610.

Галилејево следеће астрономско откриће испоставиће се као неочекивано. Док је посматрао Јупитер у периоду од неколико дана, приметио је четири звезде близу Јупитера чије позиције су се мењале тако да је било немогуће да су оне фиксне звезде. После много посматрања, Галилеј је закључио да ове звезде орбитирају око Јупитера, и да су заправо месеци, а не звезде.[13] Ово је било радикално откриће јер, према аристотелијанској космологији, сва небеска тела се окрећу око Земље и планета са месецима очигледно противречи овом популарном веровању.[14] Док је ово откриће противречило аристотелијанском веровању, ишло је у прилог Коперниковој космологији које посматра Земљу као и све остале планете.[15]

Године 1610., Галилео запажа да Венера има пун циклус фаза, слично менама месеца које опажамо са Земље. Ово је објашњиво коперниканским системом које тврди да ће све мене Венере бити видљиве захваљујући природи њене орбите око Сунца, за разлику од птоломејског система који тврди да само неке од Венериних мена могу бити видљиве. Захваљујући Галилеовим опсервацијама, бачена је сумња на Птоломејев систем и већина водећих астронома се преобратила у поборнике различитих хелиоцентричних модела, чинећи ово откриће једно од најутицајнијих и одлучујућих за прелазак са геоцентризма на хелиоцентризам.[8]

Исак Њутн[уреди | уреди извор]

Насловна страна Њутнових Математичких принципа природне филозофије, прво издање (1687)

Главни чланак: Исак Њутн

Њутн је био познати енглески физичар и математичар чије је најпознатије дело Математички принципи природне филозофије.[16] Био је централна фигура научне револуције захваљујући његовим законима кретања и универзалном закону гравитације. Њутнови закони се посматрају као завршна тачка коперниканске револуције.

Њутн је искористио Кеплерове законе да изведе свој закон гравитације. Тај закон је био први закон који је развио и предложио у Математичким принципима . Закон наводи да свака два објекта делују гравитационом силом привлачности једно на друго. Сила је пропорционална производу две масе, и инверзно пропорционална квадрату растојања између њих.[9] Поред закона гравитације у Математичким принципима налазимо још три закона кретања. Ова три закона објашњавају инерцију, убрзање, акцију и реакцију.

Имануел Кант[уреди | уреди извор]

Имануел Кант у својој Критици чистог ума (издање из 1787.) повлачи паралелу између "коперниканске револуције" и епистемологије његове нове трансценденталне филозофије.[17] Кантово поређење налази се у Предговору Другог издања Критике чистог ума (издање из 1787.; озбиљније ревизије Првог издања из 1781.). Кант тврди да, баш као што је Коперник прешао са претпоставке да се небеска тела крећу око непокретног посматрача на претпоставку о покретном посматрачу, метафизика треба да на линији Коперника пређе са претпоставке да знање мора да се подреди објектима на претпоставку да објекти морају да се уклопе у наше априорно знање.[18]

И даље није постигнут консензус око адекватности Кантове аналогије.[19]

Метафоричка употреба[уреди | уреди извор]

На Кантовом трагу, фраза "коперниканска револуција" почела је да се користи у 20. веку за било коју промену парадигме, на пример када говоримо о фројдовској психоанализи[20] или постмодерној критичкој теорији.[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gillies, Donald (2019-04-10), Why did the Copernican revolution take place in Europe rather than China?, retrieved 2019-12-03. 
  2. ^ Arthur Koestler, The Sleepwalkers, Penguin Books, 1959, стр. 212. 
  3. ^ а б Osler (2010), стр. 44. 
  4. ^ Rushkin, Ilia (6 February 2015). "Optimizing the Ptolemaic Model of Planetary and Solar Motion". History and Philosophy of Physics. 1: 1–13. arXiv:1502.01967. Bibcode:2015arXiv150201967R. 
  5. ^ Gingerich, Owen (1973). "From Copernicus to Kepler: Heliocentrism as Model and as Reality". Proceedings of the American Philosophical Society. 117 (6): 513–522. Bibcode:1973PAPhS.117..513G. ISSN 0003-049X. JSTOR 986462. 
  6. ^ а б Osler (2010), стр. 53. 
  7. ^ J J O'Connor and E F Robertson. Tycho Brahe biography. April 2003. Retrieved 2008-09-28. 
  8. ^ а б Thoren (1989), стр. 8. 
  9. ^ а б Newton, Isaac (1999). The Principia: Mathematical Principles of Natural Philosophy. Translated by I. Bernard Cohen; Anne Whitman; Julia Budenz. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-08817-4. 
  10. ^ Singer (1941), стр. 217. 
  11. ^ Drake (1990), стр. 133-134. 
  12. ^ Galileo, Helden (1989), стр. 40. 
  13. ^ Drake (1978), стр. 152. 
  14. ^ Drake (1978), стр. 157. 
  15. ^ Osler (2010), стр. 63. 
  16. ^ Видети Principia online на Andrew Motte Translation. 
  17. ^ Ermanno Bencivenga (1987), Kant's Copernican Revolution. 
  18. ^ Immanuel Kant (1929) [1787]. "Preface". Critique of Pure Reason. Translated by Norman Kemp Smith. Palgrave Macmillan. ISBN 1-4039-1194-0. Archived from the original on 2009-04-16. 
  19. ^ Видети Engel, M., Kant’s Copernican Analogy: A Re-examination, Kant-Studien, 54, 1963, p. 243. According to Victor Cousin: "Copernicus, seeing it was impossible to explain the motion of the heavenly bodies on the supposition that these bodies moved around the earth considered as an immovable centre, adopted the alternative, of supposing all to move round the sun. So Kant, instead of supposing man to move around objects, supposed on the contrary, that he himself was the centre, and that all moved round him." Cousin, Victor, The Philosophy of Kant. London: John Chapman, 1854, стр. 21. 
  20. ^ "By defining hysteria as an illness whose symptoms were produced by a person's unconscious ideas, Freud started what can be called a ‘Copernican Revolution’ in the understanding of mental illness — which put him into opposition both to the Parisian Charcot and to the German and Austrian scientific community." José Brunner, Freud and the Politics of Psychoanalysis (2001), стр. 32. 
  21. ^ "Jacques Lacan's formulation that the unconscious, as it reveals itself in analytic phenomena, ‘is structured like a language’, can be seen as a Copernican revolution (of sorts), bringing together Freud and the insights of linguistic philosophers and theorists such as Roman Jakobson." Ben Highmore, Michel de Certeau: Analysing Culture (2006), стр. 64. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Drake, Stillman (1978). Galileo At Work. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-16226-5.
  • Drake, Stillman (1990). Galileo: Pioneer Scientist. Toronto: The University of Toronto Press. ISBN 0-8020-2725-3.
  • Galilei, Galileo (1989). Sidereus Nuncius. Albert Van Helden (trans.). Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 9780226279039.
  • Gillies, Donald. (2019). Why did the Copernican revolution take place in Europe rather than China?. https://www.researchgate.net/publication/332320835_Why_did_the_Copernican_revolution_take_place_in_Europe_rather_than_China
  • Gingerich, Owen. “From Copernicus to Kepler: Heliocentrism as Model and as Reality.” Proceedings of the American Philosophical Society 117, no. 6 (December 31, 1973): 513–22.
  • Huff, Toby E. (2017). The Rise of Early Modern Science. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781316417805.
  • Huff, Toby E. (Autumn–Winter 2002). "The Rise of Early Modern Science: A Reply to George Sabila". Bulletin of the Royal Institute of Inter-Faith Studies (BRIIFS). 4, 2.
  • Kuhn, Thomas S. (1957). The Copernican Revolution: Planetary Astronomy in the Development of Western Thought. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-17103-9.
  • Kuhn, Thomas S. (1970). The Structure of Scientific Revolutions. Chicago: Chicago University Press. ISBN 0226458032.
  • Kunitzch, Paul. “The Arabic Translations of Ptolemy's Almagest.” Qatar Digital Library, July 31, 2018. https://www.qdl.qa/en/arabic-translations-ptolemys-almagest.
  • Koyré, Alexandre (2008). From the Closed World to the Infinite Universe. Charleston, S.C.: Forgotten Books. ISBN 9781606201435.
  • Lawson, Russell M. Science in the Ancient World: An Encyclopedia. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, 2004.
  • Lin, Justin Y. (1995). The Needham Puzzle: Why the Industrial Revolution Did Not Originate in China. Economic Development and Cultural Change, 43(2), 269-292. Retrieved from https://www.jstor.org/stable/1154499.
  • Metzger, Hélène (1932). Histoire des sciences. Revue Philosophique De La France Et De L'Étranger, 114, 143-155. Retrieved from https://www.jstor.org/stable/41086443.
  • Osler, Margaret (2010). Reconfiguring the World. Baltimore, Maryland: The Johns Hopkins University Press. p. 184. ISBN 978-0-8018-9656-9.
  • Redd, Nola (May 2012). "Johannes Kepler Biography". Tech Media Network. Retrieved October 23, 2013.
  • Rushkin, Ilia. “Optimizing the Ptolemaic Model of Planetary and Solar Motion.” History and Philosophy of Physics 1 (February 6, 2015): 1–13.
  • Saliba, George (1979). "The First Non-Ptolemaic Astronomy at the Maraghah School". Isis. 70 (4). ISSN 0021-1753.
  • Sabila, George (Autumn 1999). "Seeking the Origins of Modern Science?". Bulletin of the Royal Institute for Inter-Faith Studies (BRIIFS). 1, 2.
  • Sabila, George (Autumn–Winter 2002). "Flying Goats and Other Obsessions: A Response to Toby Huff's "Reply"". Bulletin of the Royal Institute for Inter-Faith Studies (BRIIFS). 4, 2.
  • Singer, Charles (2007). A Short History of Science to the Nineteenth Century. Clarendon Press.
  • Swetz, Frank J. “Mathematical Treasure: Ptolemy's Almagest.” Mathematical Treasure: Ptolemy's Almagest | Mathematical Association of America, August 2013. https://www.maa.org/press/periodicals/convergence/mathematical-treasure-ptolemy-s-almagest.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]