Корисник:Mihailoei1721/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Лекип
Лого часописа Лекип
ТипДневне новине
ФорматТаблоид
ОснивачГрупа Филипе Амаури
УредникФрансоуа Морниер
Главни уредникФабрис Жуаунд
Оснивање1946
ЈезикФранцуски
СедиштеБулоњ Бијанкур
Веб-сајтblog.lequipe.fr

Лекип (фран. L'Équipe) су француске дневне новине посвећене спорту, у власништву групе Амаури. Лист је настао 28. фебруара 1946. од стране Жака Годеа, наследивши лист Л'Ауто. Новине су познате по извештавању о фудбалскu, рагбију, мотоспорту и бициклизму. Њихов претходник, Л'Ауто, био је општи спортски лист који је такође извештавао о аутомобилским тркама које су постајале све популарније на прелазу у двадесети век.

Л'Ауто је покренуо етапну трку Тур де Франс у друмском бициклизму 1903. Жути дрес лидера трке (фран. maillot jaune)[1] установљен је 1919. године, вероватно да би одражавао препознатљив жути новински папир на којем је Л'Ауто објављен. Такмичење које ће на крају постати УЕФА Лига шампиона такође је замисао новинара Лекипа, Габријела Аноа.

Историја[уреди | уреди извор]

Л'Ауто Вело (L'Auto-Vélo)[уреди | уреди извор]

Л'Ауто води своје порекло од Ле Вело, спортских новина које су почеле да излазе 1892. године. Осим што је покривао бициклизам, лист је организовао и бициклистичке трке. Ле Вело је искористио Драјфусову аферу која је повећала продају листа.

Ле Вело је искористио аферу Драјфус која је повећала продају листа. Како је скандал еволуирао, француско друштво и медији постали су све поларизованији. Поделе унутар Ле Вела о томе да ли је Драјфус крив довеле су до његовог распуштања. Ле Вело је почео да заузима про-Драјфусов став и удружио се са Драјфусардима. Његов уредник, Пјер Жифард, веровао је да је Драјфус невин и рекао је то, што је довело до оштрог неслагања са његовим главним оглашивачима. Међу њима су били произвођач аутомобила Комте де Дион (Comte de Dion) и индустријалци Адолф Клемент (Adolphe Clément) и Едуард Мишелин (Édouard Michelin).

Де Дион на једном од раних производа његове компаније.
Де Дион на једном од раних производа његове компаније.

Фрустрирани Жифардовом политиком, планирали су ривалски лист, Л'Ауто-Вело, који је почео да излази 1900. Уредник је био истакнути бициклиста, Хенри Десгранге, који је објавио књигу бициклистичких тактика и тренинга и радио је као публициста за Клемента. Дегранж је био снажан карактер, али му је недостајало самопоуздања, толико је сумњао у Тур де Франс који је основан у његово име да се држао подаље од пионирске трке 1903. све док није стварно доживело успех.

Л'Ауто (L'Auto)[уреди | уреди извор]

Три године након оснивања Л'Ауто Вело-а 1900. године, суд у Паризу је одлучио да је та титула превише блиска његовом главном конкуренту, Жифардовом Ле Вело-у. Тако је референца на 'Вело' избачена и нови лист је постао једноставно Л'Ауто. Штампано је на жутом папиру јер је Жифард користио зелену.

Процес је, међутим, био спор, и само кризни састанак сазван „да се закуца Жифардов кљун“, како је то изразио Дегранж, дошао му је у помоћ. Затим, на првом спрату новинских просторија у улици Фаубоург-Монтмартре у Паризу, 26-годишњи писац чланкова о бициклизму и рагбију по имену Жио Лифевре предложио је трку око Француске, већу него што би било који други лист могао парирати - шестодневне трке на стази.

Тур де Франс се показао као успех за новине; тираж је скочио са 25.000 пре Турнеје 1903. на 65.000 после ње; 1908. трка је повећала тираж преко четврт милиона, а током Турнеје 1923. продавала се у 500.000 примерака дневно. Рекордни тираж који је Десгранж тврдио био је 854.000, постигнут током турнеје 1933. године.

Дегранж је умро 1940. и власништво је прешло у власништво Немаца. Лист је почео да штампа коментаре у корист окупаторских нациста. Када су Немци коначно поражени 1945. године, привремена француска влада је насилно распустила лист заједно са другим публикацијама које су штампале пронацистичку пропаганду током окупације.

Лекип (L'Équipe)[уреди | уреди извор]

Морис Гарен (1871–1957), победник првог Тур де Франас
Морис Гарен (1871–1957), победник првог Тур де Франса. [2]

Године 1940. Жак Годе (1905–2000) је наследио Дегранжа на месту уредника и номиналног организатора Тур де Франса (иако је одбио немачке захтеве да га води током рата). Жак Годет је био син првог финансијског директора Л'Ауто-а, Виктора Годета. Годет је бранио улогу свог листа у судском спору који је покренула француска влада, али никада није у потпуности разјаснио у јавности да је близак Немцима или шефу француске државе, Филипу Петену (1856–1951).

Годет је, међутим, могао да укаже на тајно штампање новина и памфлета покрета отпора у штампарији Л'Ауто и тако му је дозвољено да објави нови лист под називом Лекип (L'Équipe). Заузео је просторије преко пута места где је био Л'Ауто, у згради која је заправо била у власништву Л'Ауто-а, иако је имовина оригиналног листа била заплењена од стране државе. Један од услова за објављивање који је наметнула држава био је да Лекип користи бели папир, а не жути, који је био превише везан за Л'Ауто.

Нови лист је излазио три пута недељно од 28. фебруара 1946. године. Од 1948. излази свакодневно. Лист је имао користи од нестанка својих конкурената, Л'Елан (L'Élan) и Ле Спорт (Le Sport). Његово извештавање о аутомобилским тркама наговештава порекло листа штампањем речи Л'Ауто на челу странице у готичком отиску коришћеном у главном наслову предратног листа.

Лекип (L'Équipe) је објављен у таблоидном формату.

Емилијан Амори (Émilien Amaury)[уреди | уреди извор]

Године 1968. Лекип је купио Емилијен Амори (1909–1977), оснивач издавачке империје Амаури. Међу најугледнијим писцима Лекип-а били су Пјер Шани (1922–1996), Антоан Блонден (1922–1991) и Габријел Ано (1899–1968).

Филипе Амори – Едиција Филпе Амори (ЕПА)[уреди | уреди извор]

Смрт Емилијана Аморија 1977. довела је до шестогодишње правне битке око наслеђа између његовог сина и ћерке. Ово је на крају решено пријатељски са Филипом Аморијем који је био власник дневних листова, док је његова сестра поседовала часописе као што су Марие-Франс (Marie-France) и Поинт де Вуе (Point de Vue). Филип је тада основао Едицију Филипе Амори (ЕПА)[3], које су укључивале Лекип, Ле Парисиен (Le Parisien) и Ожурд хи (Aujourd'hui). Након Филипове смрти 2006. године, групу је наследила његова удовица Марие-Одиле и њихова деца.

Прекретнице – значајне године[уреди | уреди извор]

  • Године 1980. Л'Екип је почео да издаје часопис са суботњим издањем.
  • 31. августа 1998. основана је Л'Екип ТВ.
  • 2005. суботњем издању је додат додатак Спорт и Стил (Sports et Style).
  • 2006. године Л'Екип Феминине (L'Équipe Féminine) је први пут објављен.
  • 2006. Л'Екип је купио месечник Ле Јоурнал ду Голф (Le Journal du Golf).
  • Почетком 2007. Л'Екип је допунио своју главну веб страницу са Л'екип јуниор, посвећеном младима.

Тираж у Француској[уреди | уреди извор]

Година 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008
Тираж 386,189 386,601 455,598 321,153 339,627 369,428 365,654 365,411 327,168 298,949
Година 2016 2017 2018 2019 2020
Тираж 237,790 239,482 253,791 237,240 219,032

Најпродаваније издање било је 13. јула 1998, дан након што је фудбалска репрезентација Француске освојила Светско првенство. Продат је у 1.645.907 примерака. Друга најбоља објављена је 3. јула 2000, након што је Француска освојила Европско првенство у фудбалу и лист је продат у 1.255.633 примерка.

У 2020. тираж Л'Екипа био је 219.032 примерка.

Директори[уреди | уреди извор]

Уредници[уреди | уреди извор]

Награда за најбољег спортисту света[уреди | уреди извор]

Атлетичар Јусејн Болт вишеструки добитник награде

Награду за најбољег спортисту света (фран. Champion des champions de L'Équipe) односи се на четири награде које додељују дневне спортске новине Л'Екип, женским и мушким међународним спортским спортистима и женским и мушким француским спортистима.

Раније су додељиване и разне специјалне награде. На додели награда 2014. године, бивши белгијски бициклиста Еди Меркс добио је титулу Легенде спорта (Championne des championnes de légende), док је дански тркач Том Кристенсен такође добио почасну награду (Champion des champions d'honneur). Француски сноубордер Ксавиер де Ле Руе освојио је награду за најбољег екстремног спортисту за 2014. (Champion des champions de l'extrême).

Међународне награде[уреди | уреди извор]

Година Добитник Спорт Држава
1980 Ерик Хајден Брзо клизање Сједињене Америчке Државе
1981 Себастијан Коу Атлетика Уједињено Краљевство
1982 Паоло Роси Фудбал Италија
1983 Карл Луис Атлетика Сједињене Америчке Државе
1984 Карл Луис Атлетика Сједињене Америчке Државе
1985 Сергеј Бубка Атлетика Совјетски Савез
1986 Диего Марадона Фудбал Аргентина
1987* Бен Џонсон Атлетика Канада
1988 Флоренс Грифит Џојнер Атлетика Сједињене Америчке Државе
1989 Грег Лемонд Бициклизам Сједињене Америчке Државе
1990 Ајрто Сена Формула 1 Бразил
1991 Карл Луис Атлетика Сједињене Америчке Државе
1992 Мајкл Џордан Кошарка Сједињене Америчке Државе
1993 Нуредин Морсели Атлетика Алжир
1994 Ромарио Фудбал Бразил
1995 Џонатан Едвардс Атлетика Уједињено Краљевство
1996 Мајкл Џонсон Атлетика Сједињене Америчке Државе
1997 Сергеј Бубка Атлетика Украјина
1998 Зинедин Зидан Фудбал Француска
1999 Андре Агаси Тенис Сједињене Америчке Државе
2000 Тајгер Вудс Голф Сједињене Америчке Државе
2001 Михаел Шумахер Формула 1 Немачка
2002 Михаел Шумахер Формула 1 Немачка
2003 Михаел Шумахер Формула 1 Немачка
2004 Хишам ел Геруж Атлетика Мароко
2005 Роџер Федерер Тенис Швајцарска
2006 Роџер Федерер Тенис Швајцарска
2007 Роџер Федерер Тенис Швајцарска
2008 Јусејн Болт Атлетика Јамајка
2009 Јусејн Болт[4] Атлетика Јамајка
2010 Рафаел Надал Тенис Шпанија
2011 Лионел Меси Фудбал Аргентина
↓  Мушке и женске награде одвојено   ↓
2012 Јусејн Болт Атлетика Јамајка
Серена Вилијамс Тенис Сједињене Америчке Државе
2013 Рафаел Надал Тенис Шпанија
Серена Вилијамс Тенис Сједињене Америчке Државе
2014 Рено Лавилени Атлетика Француска
Кејти Ледеки Пливање Сједињене Америчке Државе
2015 Јусејн Болт[5] Атлетика Јамајка
Серена Вилијамс[5] Тенис Сједињене Америчке Државе
2016 Јусејн Болт Атлетика Јамајка
Симон Бајлс Гимнастика Сједињене Америчке Државе
2017 Рафаел Надал Тенис Шпанија
Роџер Федерер Тенис Швајцарска
Кејти Ледеки Пливање Сједињене Америчке Државе
2018 Марсел Хиршер Алпско скијање Аустрија
Симон Бајлс Гимнастика Сједињене Америчке Државе
2019 Рафаел Надал Тенис Шпанија
Симон Бајлс Гимнастика Сједињене Америчке Државе
2020 Луис Хамилтон Формула 1 Уједињено Краљевство
Марте Олсбу Биатлон Норвешка
2021 Новак Ђоковић[6] Тенис Србија
Елејн Томпсон-Хера Атлетика Јамајка
2022 Лионел Меси Фудбал Аргентина
Ига Свјонтек Тенис Пољска

* — Награда за 1987. одузета након допинг скандала

Наградa за најбољег француског спортисту (од 2012. год).[уреди | уреди извор]

Година Добитник Спорт
2012 Теди Ринер Џудо
Камиј Мифа Пливање
2013 Тони Паркер Кошарка
Марион Бартоле Тенис
2014 Рено Лавилени Атлетика
Полин Феран-Прево Бициклизам
2015 Флоран Маноду Пливање
Полин Феран-Прево Бициклизам
2016 Теди Ринер Џудо
Емили Андеол Џудо
2017 Теди Ринер Џудо
Теса Ворли Алпско скијање
2018 Кевин Мајер Атлетика
Кларис Агбењену Џудо
2019 Јулијан Алафилип Бициклизам
Кларис Агбењену Џудо
2020 Јулијан Алафилип Бициклизам
Полин Феран-Прево Бициклизам
2021 Јулијан Алафилип Бициклизам
Кларис Агбењену Џудо
2022 Килијан Мбапе Фудбал
Каролина Гарсија Тенис

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Álvarez, Carol. „Шта значе боје дресова Тур де Франса?”. Lifestyle (на језику: српски). Приступљено 2023-06-12. 
  2. ^ Тур де Франс 1903. (на језику: српски), 2023-02-02, Приступљено 2023-06-12 
  3. ^ Amaury Sport Organisation (на језику: српски), 2022-11-27, Приступљено 2023-06-12 
  4. ^ „L'Ekip: Usein Bolt najbolji u 2009.”. B92.net (на језику: српски). 2009-12-31. Приступљено 2023-06-12. 
  5. ^ а б Ringier. „Bolt i Serena Vilijams sportisti godine u izboru "L'Ekipa". Sportal (на језику: српски). Приступљено 2023-06-12. 
  6. ^ „Новак Ђоковић најбољи спортиста света - избор француског Лекипа”. BBC News на српском (на језику: српски). 2021-12-29. Приступљено 2023-06-12. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Званичан сајт часописа (На енглеском и француској језику)