Луј Франше Д’Епере
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Луј Франше Д’Епере | |
|---|---|
 Франше Д’Епере | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Луј Феликс Мари Франсоа Франше Д’Епере франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey |
| Датум рођења | 25. мај 1856. |
| Место рођења | Мостаганем,  Француски Алжир |
| Датум смрти | 3. јул 1942. (86 год.) |
| Место смрти | Сент Амансе, Француска |
| Образовање | Сен-Сир |
| Војна каријера | |
| Служба | 1873-1925 |
| Војска | Трећа француска република |
| Чин | Маршал Француске |
| Јединица | 5. Француска армија Савезничка армија Оријента |
| Учешће у ратовима | |
| Одликовања | Почасни Војвода ЈКВ |
 | |
Луј Франше Д’Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey; Мостаганем, 25. мај 1856 — Сент Амансе, 3. јул 1942) је био маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске.
Студирао је Сен-Сир академију 15. октобра 1874, и по завршетку ове добио је чин пјешадијског потпоручника 1. октобра 1876, у капетана унапријеђен је 28. октобра 1885, за пуковника 12. јула 1903, бригадног генерала 23. марта 1908, дивизијског генерала 23. марта 1912, за маршала Француске 19. фебруара 1921. Исте године, месец дана раније, 29. јануара, добио је и почасну титулу Војводе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).
Као пјешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пјешадији до 1899. За то време завршио је ратну Академију (1882), и био је у генералштабу дивизије, која је окупирала Тонкин (1886) и у генералштабу гувернера Париза (1889). Командовао је пуком и бригадом у пјешадији, дивизијом (1912). Члан вишег ратног Савјета од 1920. Учествовао је у колонијалним ратовима у западној Африци, Тунису, Алжиру. Тонкину и Ананиу, Кини и Мароку. У Првом свјетском рату (10. септембра 1914. до 31. марта 1916) командовао је француском армијом (5), до 29. априла 1918. групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, изведено је прогањање њемачко-аустријско-бугарске војске, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена Србија. Високо је ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату. Био је најсвечаније примљен током посете у мају 1936. У Београду му је подигнут споменик те године изнад Аутокоманде,[1] на углу Булевара Франше Депереа и Булевара Ослобођења.[2]
Био је члан Француске академије, на позицији 14, у периоду 1934—1942.
Његова праунука Сиголен је са мужем у Варницама основала Сликовити музеј старе Србије.[3]
Чин маршала[уреди | уреди извор]
Када је Влада Француске произвела Франше Д’Епереа у чин маршала, она је тај акт овако образложила: пробио је бугарски фронт и наморао непријатеља да капитулира. Овај успех, коме нема равна у европском рату, довео је до рушења Централних Царства.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Spomenik Franše d'Epereu Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2022). turizam.bg-info.org
- ^ "Политика", 9. авг. 1938
- ^ Музеј праунуке маршала Д’Епереа („Политика”, 17. август 2016)
- ^ Србија и Југословени: за време рата 1914-1918, страница 45.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Маршал Франше Д’Епере у Београду (1936), Југословенски просветни филм, Југословенска кинотека.
 | ||
| ||
| Опште | |
|---|---|
| Народне библиотеке | |
| Остало | |
