Дијалекти македонског језика

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Македонски дијалекти)

Дијалекти македонског јeзика су дијалекти посебног јужнословенског језика који се назива македонским. Према различитим дијалектолошким поделама, овај језик има око тридесетак дијалеката, који се у зависности од поделе разврставају у три или четири главне групе. Дијалектима македонског језика говоре етнички Македонци на подручјима Северне Македоније, Пиринске Македоније (Бугарска), Егејске Македоније (Грчка), Мале Преспе и Голог Брда (Албанија). Такође су заступљени у македонској етничкој дијаспори.

Проучавање јужнословеснких дијалеката на ширем простору историјске области Македоније започело је током 19. века. Класификација ових дијалеката је дуго била предмет лингвистичких и етнополитичких спорова. У старијој бугарској, односно српској дијалектологији, јужнословенски дијалекти са подручја Македоније сматрани су дијалектима бугарског, односно српског језика, а такви ставови су и данас присутни у делу бугарске, односно српске јавности.

Групе[уреди | уреди извор]

Дијалектичка подела македонског јазика[1]
Северно наречје
  Тетовски и горански
  Скопскоцрногорски
  Кумановско-кратовски
Западно/Северозападно наречје
  Централни
  Гостиварски
  Рекански
  Малорекански (Галички)
  Дебарски
  Дримколски / Голобрдски
  Вевчанско-радошки
  Горнопреспански /Охридски
  Долнопреспански
Источно наречје
  Тиквешки
  Штипско-кочански
  Струмички
  Малешевско-пирински
Југоисточно наречје
  Горички (Корчански)
  Костурски
  Нестрамски
  Солунско-воденски
  Серско-драмско-лагадинско-неврокопски

Северно подручје

  • Западна група:
  1. Тетовски дијалект
  2. Скопскоцрногорски дијалект
  3. Горански дијалект
  • Источна група:
  1. Кумановски дијалект
  2. Кратовски дијалект
  3. Кривопаланачки дијалект
  4. Овчепољски дијалект

Западно подручје:

  • Централна група:
  1. Прилепско-битољски дијалект[2]
  2. Кичевско-поречки дијалект[3]
  3. Скопско-велешки дијалект
  • Западна и северозападна група:
  1. Гостиварски дијалект
  2. Рекански дијалект
  3. Галички дијалект[4]
  4. Дебарски дијалект
  5. Дримколско-голобрдски дијалект
  6. Вевчанско-радошки дијалект[5]
  7. Струшки дијалект
  8. Охридски дијалект
  9. Горњепреспански дијалект
  10. Доњепреспански дијалект

Источно и јужно подручје

  • Источна група:
  1. Тиквешко-мариовски дијалект
  2. Штипско-кочански дијалект
  3. Струмички дијалект
  4. Малешевско-пирински дијалект [6]
  • Југозападна група[7]:
  1. Нестрамско-костенарски дијалект
  2. Корчански дијалект
  3. Костурски дијалект
  • Југоисточна група:
  1. Солунско-воденски дијалект [8]
  2. Серско-драмско-лагадинско-неврокопски дијалект[9]

Распрострањеност подручја[уреди | уреди извор]

Дијалекте македонског језика карактерише положај региона у којима се говоре.

Македонска језичка територија покрива централни део Балканског полуострва, као и ушће река Вардар, Струма и доњи ток реке Места.

Тако се и дијалекти деле према подручјима:

  • - источно
  • - западно
  • - северно
  • - јужно

Источно подручје[уреди | уреди извор]

Најчешће се користи на граници са Бугарском. Према македонским лингвистима, границу представља планински масив Доспат - поглед.

Македонска популација у Пиринској Македонији, која је саставни део Бугарске, поред званичног бугарског језика, користи и њен матерњи македонски дијалект.

У источним деловима Пиринске Македоније и деловима Егејске Македоније до Солуна јотовање гласа ћ изговара се као у источној Бугарској - дјадо (деда), њама (ноне), мљако (млеко).

Западно подручје[уреди | уреди извор]

Највећи део језичке границе поклапа се са границом Северне Македоније и Албаније, док географски она представља планински масив Кораб - Дешат - Јабланица, одакле се спушта југозападно до Охридског језера.

Дуж албанске границе налази се тридесетак насеља у којима живи претежно македонско становништво: долина реке Дрим, подручје Голог Брда и околина града Поградец. Језичка граница скреће на југоисток преко планине Галичице дуж југозападне обале Преспанског језера, па одатле на југ преко Мокре Горе.

Ова област покрива територију на релацији Скопље - Тетово - Гостивар - Дебар - Струга - Поградец - Корча. Обзиром да је насељена мешовитом македонско-албанском популацијом, у овом делу језичко подручје углавном је двојезично.

Северно подручје[уреди | уреди извор]

Граница македонског језика подудара се са границом између Северне Македоније и Србије.

Јужно подручје[уреди | уреди извор]

Са јужне стране, језичка граница обухвата читаво подручје планине Грамос све до реке Места у Тракији.

Према мишљењу Божидара Видоеског и других лингвиста, језичка граница продире много дубље на југ према данашњој граници између Северне Македоније и Грчке, тако да се овај језички дијалект може чути све до линије Грамос - Пиво - Солун.

На северозападу модерне Грчке, поред македонског живи и грчко, албанско и влашко становништво, те је у великом проценту ово језичко подручје тројезично.

Самогласници и сугласници[уреди | уреди извор]

Централни западни дијалекти разликују се у пет самогласника: а, е, и, о, у (/i, ɛ, a, ɔ, u/).

Остали дијалекти углавном имају вокал / Ә /. Осим тога, у различитим дијалектима јављају се Фонемске транскрипције / ɑ /, / АЕ / и / И / и вокали / л / а / р /.

Већина дијалеката има самогласник / ɛ / из оригиналног Е (ђ, Иат) осим у источни региону где је развијено во /a/ по /c/.

На крајње источним деловима Егејске и Пиринске Македоније, фокус се ставља на ě које означава: како,а,и . Егејски дијалект за разлику од серско-драмско-лагадинско-неврокопског / Ја / се употребљава уколико се налази у задњем слогу самогласника и има / ɛ / као и у предњем.[10]

Што се тиче сугласника, западни дијалекти се разликују од источних само у изговору, губи се / К / (осим у Тетову, Гори и Корчи), и / В / у међугласовима (изузев области Мале Реке и предела Костур-Корач):„глава“ = гла, „глави“ = глај.

Двофонемски рефлекси углавном означавају карактеристику говора у Егеју, Пиринској Македонији, Костур-Корчи и Охрид-Преспи.[11]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пољско-македонска граматика,After Z. Topolińska and B. Vidoeski (1984), z.1, PAN.
  2. ^ стр.68 Граматика македонског јазика, Блаже Конески, Култура- Скопје 1967
  3. ^ Кичевскиот говор, Академик Божидар Видоески, МЈ, 1957, VIII, 1, стр. 31-90.
  4. ^ Српска краљевска академија, Београд – Ср. Кар­лов­ци, Белић 1935: A. Белић, Галички дијалекти,Српски дија­лек­то­ло­шки збор­ник, VII, 1-352+IV
  5. ^ Македонски дијалекат: Структура, Текстови, Лексикон П. Хендрикс. Словенски и европски часопис Исток, Vol. 22, No. 1 (Пролеће, 1978), pp. 111-112
  6. ^ Компаративна историјска анализа номиналног акцентовања у анархији (Малешево) и прелазни (Нивичино) Источно Македонски дијалект," Трећа конференција у Северној Америци о Македонији. Indiana Slavic Studies 10:135-151. 1999
  7. ^ Македонски дијалект у Егејској Македонији: класификација. Македонски дијалекти у Егејској Македонији: научни скуп, Скопје 23-24 декември 1991. Скопје: МАНУ, 1994, стр. 23-60.
  8. ^ Македонски језик за средње образовање - стр. 249- 252, С.Бојковска, Д.Пандев, Л.Минова-Ǵуркова, Ж.Цветковски- Просветно дело АД- Скопје 2001
  9. ^ Македонски језик за средње образовање - стр. 249- 252,С.Бојковска, Д.Пандев, Л.Минова-Ǵуркова, Ж.Цветковски- Просветно дело АД- Скопје 2001
  10. ^ Македонски језик и књижњвност
  11. ^ Гласовне промене