Меморандум САНУ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Меморандум САНУ
Настао Мај 1985 — септембар 1986
Представљање 1986.
Локација Београд
 СР Србија
Наручиоц Српска академија наука и уметности
Аутор(и) Комисија од 16 чланова
Врста медија писани документ
Сврха меморандум

Меморандум Српске академије наука и уметности, или краће Меморандум САНУ, нацрт је документа који је израдио одбор од 16 чланова Српске академије наука и уметности у периоду од 1985. до 1986. године. Изводи нацрта су објављени у дневним новинама „Вечерње новости” септембра 1986. године.

Меморандум је одмах изазвао бурне реакције у Југославији, због својих погледа на стање нације и захтијева за темељном реорганизацијом државе.[1] Главна тема је тврдња да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани уставним уређењем Југославије.[2] У документу се тврди да је развој Србије еродиран подршком осталим дијеловима Југославије. Меморандум је званично осуђен 1986. од стране Владе СФРЈ и Владе СР Србије због подстицања национализма.[3] Неки сматрају да објава документа кључни моменат у распаду Југославије.[4]

Преглед[уреди]

Маја 1986, након што је Иван Стамболић позвао владу на разговоре о Косову по први пут од 1981. године,[5] САНУ је изабрала шеснаест угледних академика за израду нацрта меморандума истражујући узроке економско-политичке кризе и како се бавити проблемима.[6] Планирано је да академија усвоји документ прије него што се представи Савезу комуниста Југославије и државним органима.[6] Посљедњи нацрт, међутим, доспио је у режимски таблоид,[6] новине „Вечерње новости” у септембру 1986. године.[1] Новине су напале текст меморандума, описујући га као реакционарни и националистички, али га нису објавиле.[6] Почела је званична кампања СР Србије и припадника Савеза комуниста Србије против меморандума.[6]

Меморандум је подијељен на два дијела: „Криза југословенске привреде и друштва” и „Положај Србије и српског народа”.[7] Први дио се односи на економске и политичке фрагментације Југославије које су услиједиле након доношења устава из 1974. године. Други дио се односи на инфериорни статус СР Србије у СФРЈ и положај Срба у СР Хрватској и на САП Косову.

У меморандуму се тврди да је Јосип Броз Тито додатно ослабио Социјалистичку Републику Србију подијелом територије и стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, што није урађена и у осталим југословенским републикама.

Коста Михаиловић је дао допринос на пољу економије, Михаило Марковић на пољу самоуправљања, а Василије Крестић на пољу положаја Срба у Хрватској.

Пријем[уреди]

Меморандум је осудио Савез комуниста Југославије, укључујући Слободана Милошевића, будућег предсједника Србије, који је јавно рекао да је меморандум „ништа друго него најцрњи национализам”, и Радована Караџића, будућег лидера Срба у Босни и Херцеговини, који је изјавио „бољшевизам је лош, али национализам је још гори”.[8] Упркос овим изјавама, Милошевић, Караџић и други српски политичари су се јавно сложили са већим дијелом меморандума и формирали блиске политичке везе са његовим писцима као што су Михаило Марковић, који је постао замјеник предсједника Социјалистичке партије Србије, и Добрица Ћосић, који је именован за предсједника Савезне Републике Југославије 1992. године.[3]

Тврдње у меморандуму[уреди]

  • Албанци су починили геноцид над Србима на Косову (41 стр. и 56. стр. меморандума);
  • Словенија и Хрватска су преузеле контролу над српском економијом. Југославија изводи индустрију из Србије (42. стр);
  • Постоји потреба за уставним промјенама у Југославији због малтретирања и слабљења Србије (46. стр);
  • Дискриминација Срба (50. стр)
  • Србија је дала 2.500.000 жртава за Југославију (у Првом и Другом свјетском рату) и сада је жртва те државе (52. стр);
  • Између 1690. и 1912. године, 500.000 Срба је избјегло са Косова гдје су Албанци починили геноцид (56. стр);
  • Постоји велика дискриминација Срба на Косову и у Хрватској (58. стр);
  • Срби у Хрватској су у опасности као никада до сада (62. стр);
  • Сви писци српске националности из Босне и Херцеговине су српски, а не босански писци (65. стр);
  • Српско питање неће бити ријешено прије стварања пуног националног и културног јединства српског народа без обзира гдје они живе (70—73. стр);
  • Током посљедњих 50 година Срби су два пута били жртве физичког уништења, асимилације, покртшавања, културног геноцида, идеолошке индоктринације, а тврди се да то нема никакав значај (70—73. стр);
  • Ако Југославија пропадне, Србија мора гледати свој национални интерес (73. стр).

Аутори[уреди]

Комисија се састојала од 16 српских интелектуалаца:[9]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Bokovoy, Irvine & Lilly (1997). стр. 322.
  2. ^ „Picture stories - ESI”. esiweb.org. Приступљено 14. 12. 2014. 
  3. 3,0 3,1 Ramet (2006). стр. 321.
  4. ^ Silber & Little (1996). стр. 31.
  5. ^ Jović (2009). стр. 248.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Đokić (2003). стр. 255.
  7. ^ Miller (2008). стр. 269.
  8. ^ Lampe (2000). стр. 347.
  9. ^ Miller (2008). стр. 268.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]