Меморандум САНУ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Меморандум САНУ
Настао Мај 1985 — септембар 1986
Представљање 1986.
Локација Београд
 СР Србија
Наручиоц Српска академија наука и уметности
Аутор(и) Комисија од 16 чланова
Врста медија писани документ
Сврха меморандум

Меморандум Српске академије наука и уметности, или краће Меморандум САНУ, нацрт је документа који је израдио одбор од 16 чланова Српске академије наука и уметности у периоду од 1985. до 1986. године. Изводи нацрта су објављени у дневним новинама „Вечерње новости” септембра 1986. године.

Меморандум је одмах изазвао бурне реакције у Југославији, због својих погледа на стање нације и захтијева за темељном реорганизацијом државе.[1] Главна тема је тврдња да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани уставним уређењем Југославије.[2] У документу се тврди да је развој Србије еродиран подршком осталим дијеловима Југославије. Меморандум је званично осуђен 1986. од стране Владе СФРЈ и Владе СР Србије због подстицања национализма.[3] Неки сматрају да објава документа кључни моменат у распаду Југославије.[4]

Преглед[уреди]

Маја 1986, након што је Иван Стамболић позвао владу на разговоре о Косову по први пут од 1981. године,[5] САНУ је изабрала шеснаест угледних академика за израду нацрта меморандума истраживајући узроке економско-политичке кризе и како се бавити проблемима.[6] Планирано је да академија усвоји документ прије него што се представи Савезу комуниста Југославије и државним органима.[6] Посљедњи нацрт, међутим, доспио је у режимски таблоид,[6] новине „Вечерње новости” у септембру 1986. године.[1] Новине су напале текст меморандума, описујући га као реакционарни и националистички, али га нису објавиле.[6] Почела је званична кампања СР Србије и припадника Савеза комуниста Србије против меморандума.[6]

Меморандум је подијељен на два дијела: „Криза југословенске привреде и друштва” и „Положај Србије и српског народа”.[7] Први дио се односи на економске и политичке фрагментације Југославије које су услиједиле након доношења устава из 1974. године. Други дио се односи на инфериорни статус СР Србије у СФРЈ и положај Срба у СР Хрватској и на САП Косову.

У меморандуму се тврди да је Јосип Броз Тито додатно ослабио Социјалистичку Републику Србију подијелом територије и стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, што није урађена и у осталим југословенским републикама.

Коста Михаиловић је дао допринос на пољу економије, Михаило Марковић на пољу самоуправљања, а Василије Крестић на пољу положаја Срба у Хрватској.

Пријем[уреди]

Меморандум је осудио Савез комуниста Југославије, укључујући Слободана Милошевића, будућег предсједника Србије, који је јавно рекао да је меморандум „ништа друго него најцрњи национализам”, и Радована Караџића, будућег лидера Срба у Босни и Херцеговини, који је изјавио „бољшевизам је лош, али национализам је још гори”.[8] Упркос овим изјавама, Милошевић, Караџић и други српски политичари су се јавно сложили са већим дијелом меморандума и формирали блиске политичке везе са његовим писцима као што су Михаило Марковић, који је постао замјеник предсједника Социјалистичке партија Србије, и Добрица Ћосић, који је именован за предсједника Савезне Републике Југославије 1992. године.[3]

Тврдње у меморандуму[уреди]

  • Албанци су починили геноцид над Србима на Косову (41 стр. и 56. стр. меморандума);
  • Словенија и Хрватска су преузеле контроло над српском економијом. Југославија изводи индустрију из Србије (42. стр);
  • Постоји потреба за уставним промјенама у Југославији због малтретирања и слабљења Србије (46. стр);
  • Дискриминација Срба (50. стр)
  • Србија је дала 2.500.000 жртава за Југославију (у Првом и Другом свјетском рату) и сада је жртва те државе (52. стр);
  • Између 1690. и 1912. године, 500.000 Срба је избјегло са Косова гдје су Албанци починили геноцид (56. стр);
  • Постоји велика дискриминација Срба на Косову и у Хрватској (58. стр);
  • Срби у Хрватској су у опасности као никада до сада (62. стр);
  • Сви писци српске националности из Босне и Херцеговине су српски, а не босански писци (65. стр);
  • Српско питање неће бити ријешено прије стварања пуног националног и културног јединства српског народа без обзира гдје они живе (70—73. стр);
  • Током посљедњих 50 година Срби су два пута били жртве физичког уништења, асимилације, покртшавања, културног геноцида, идеолошке индоктринације, а тврди се да то немам никакав значај (70—73. стр);
  • Ако Југославија пропадне, Србија мора гледати свој национални интерес (73. стр).

Аутори[уреди]

Комисија се састојала од 16 српских интелектуалаца:[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Bokovoy, Irvine & Lilly (1997). стр. 322.
  2. „Picture stories - ESI”. esiweb.org. Приступљено 14. 12. 2014. 
  3. 3,0 3,1 Ramet (2006). стр. 321.
  4. Silber & Little (1996). стр. 31.
  5. Jovic (2009). стр. 248.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Djokic (2003). стр. 255.
  7. Miller (2008). стр. 269.
  8. Lampe (2000). стр. 347.
  9. Miller (2008). стр. 268.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]