Стојан Ћелић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Ћелић
Stojan Čelić.jpg
Стојан Ћелић
Датум рођења (1925-02-16)16. фебруар 1925.
Место рођења Босански Нови
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти 30. април 1992.(1992-04-30) (67 год.)
Место смрти Београд
СР Југославија

Стојан Ћелић (Босански Нови, 16. фебруар 1925Београд, 30. април 1992) је био српски сликар, ликовни критичар, професор Универзитета уметности у Београду и члан САНУ.

Биографија[уреди]

Стојан Ћелић долази у Београд 1937. Године 1942. похађа часове цртања у приватној школи Младена Јосића, а 1943. уписује Академију за ликовне уметности код проф. Михаила С. Петрова. Прекида студије и одлази у НОБ 1944. У Београд се враћа 1948. и наставља студије уметности код Ђурђа Теодоровића, Љубице Сокић, Косте Хакмана и Недељка Гвозденовића код кога је дипломирао а затим и специјализовао сликарство 19511953. Изабран је 1954. за асистента на Акадамији за ликовне уметности у Београду, затим за доцента 1957. за ванредног професора 1963, најзад за редовног професора Факултета ликовних уметности 1974. године. Био је декан Академије за ликовне уметности од 1971. до 1973. године.

Поред сликарства бавио се бројним дисциплинама ликовног стваралаштва: графиком, цртежом, пастелом, акварелом, таписеријом, мозаиком, сценографијом, илустрацијом књига.

Излаже од 1951. године, а прву самосталну изложбу одржао је 1954. Учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.

Као стипендиста Владе НР Србије борави у Паризу и Лондону 1955. године, а као стипендиста Фонда за унапређење ликовних уметности „Моша Пијаде“ током 1959. борави у Паризу, Белгији, Холандији и Лондону.

Постао је члан УЛУС-а 1953. Био је члан групе Самостални (19521954, Децембарске групе (19551960) и Групе 69 (19751980).

Први текст је објавио 1950. године од када је написао неколико монографија и бројне уметичке студије, есеје, критике итд. Био је редовни критичар листа „Ревија“ (19521953), покретач је и главни и одговорни уредник часописа „Уметност“ (19651970).

Изабран за дописног члана САНУ 1978. године, а за редовног 1985. Од 1991. био је заменик секретара Одељења ликовне и музичке уметности.

Од 1956. био је члан Међународног удружења ликовних критичара - AICA.

Стваралаштво[уреди]

Сликарство[уреди]

Стојан Ћелић припада оној генерацији српских и југословенских сликара који су после Другог светског рата успешно осавремењивали ликовну уметност и уводили је у блиски контекст европског и светског стваралаштва те епохе. Иако је школован на традицији српског поетског реализма из времена високог модернизма, Ћелић је брзо одлучио да се окрене новим, апстрактним истраживањима сликарског језика сводећи пластичку представу у својим сликама на њене носеће елементе — линију, површину и боју. До крајњег израза дошао је кроз неколико фаза које су логично следиле једна из друге. Током педесетих година задржава реалистичку представу коју постепено редукује на њене основне елементе, у том времену на боју. Али у теми пејсажа Ћелић већ тада траже оне елементе који ће избећи његов препознатљив изглед и превести га најпре у грубе масе а потом у врло прецизно постављене колористичке површине. До даљег прочишћавања долази крајем те деценије када се примећује видно смирење пластичког призора и његово свођење искључиво на хроматске површине решене у условима плошности сликарског платна. Тако постављену структуру слике Стојан Ћелић ће убудуће поступно, етапно и у циклусима надаље сводити на властити, препознатљив израз којим је ауторски обележио епоху савремености друге половине двадесетог века у српској ликовној уметности.

Критика[уреди]

Стојан Ћелић је објавио низ чланака, кртика и есеја и многобројним листовима и часописима као и у предговорима каталога о својим савременицима, али и о оним уметницима који су утицали на његово сликарство. Полазио је од тога да уметничко дело треба да буде тумачено и на тај начин приближено гледаоцима. Подржавао је и читаоцима објашњавао нове идеје које су ликовни уметници износили у свом раду и претварали у облик у свом делу. Најпре аналитички, разматрајући сваки рад по себи, а потом и синтетички када је узимао у обзир креативне домете неког аутора, објашњавао је опусе уметника, посебно оних чије је дело било завршно или при крају, дајући јасну оцену о њиховом месту у нашој савременој уметности. Улазио је и у технолошка питања стваралаштва приближавајући публици занатске компонентне уметничког дела и медија у коме је оно настајало.

Самосталне изложбе[уреди]

Библиографија[уреди]

Књиге[уреди]

Предговори каталога (избор)[уреди]

Студије и критике (избор)[уреди]

Литература[уреди]

Предговори каталога (избор)[уреди]

Часописи и новински чланци (избор)[уреди]

Студије (избор)[уреди]

Награде и признања[уреди]

  • 1944 Орден за храброст, Београд
  • 1958 Октобарска награда града Београда за графику, Београд
  • 1960 Седмојулска награда СР Србије за сликарство, Београд
  • 1963 Откупна награда на I тријеналу југословенског цртежа, Сомбор
  • 1964 Награда на III загребачкој изложби југословенске графике, Кабинет графике ЈАЗУ, Загреб
  • 1965 II премија на IV међународној изложби графике, Љубљана, Награда за таписерију на V ликовној јесени, Сомбор
  • 1966 Награда за таписерију на I октобарском салону промењене уметности, Београд, Откупна награда на IV загребачкој изложби југословенске графике, Кабинет графике ЈАЗУ, Загреб
  • 1967 Сребрна плакета на III тријеналу ликовних уметности, Београд
  • 1969 Награда „Политике“, Београд, Откупна награда на VIII међународној изложби графике, Љубљана
  • 1970 Велики печат Галерије Графички колектив, Београд
  • 1972 Сребрна плакета са дипломом СУЛУЈ-а на VII загребачкој изложби југословенске графике, Загреб, Октобарска награда за сликарство града Београда, Београд, Откупна награда Умјетничке галерије БиХ, Сарајево, Награда на III међународној изложби југословенског цртежа, Ријека
  • 1973 Откупна награда на изложби Априлски сусрет 73, Зеница, Откупна награда на IV загребачкој изложби југословенског цртежа, Загреб
  • 1976 Велика награда за цртеж на V међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека, Награда Меморијала на IX меморијалу „Надежда Петровић“, Чачак, Откупна награда СИЗ-а културе САП Војводине на XVI ликовној јесени, Сомбор
  • 1979 Откупна награда ИНЕ на VI међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека
  • 1980 Спомен повеља за допринос београдској графици, Графички колектив поводом 30 година рада, Београд
  • 1984 Награда за најзначајније остварење у области културе 1983, Градски СИЗ културе, Београд
  • 1985 Награда УЛУК-а на годишњој изложби ликовних уметника, Приштина, Признање за дугогодишњу сарадњу и допринос афирмацији „Ликовне јесени“, Сомбор
  • 1988 Орден рада са црвеном заставом, Београд
  • 1989 Награда АВНОЈ, Београд

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]