Пређи на садржај

Наташа Кандић

С Википедије, слободне енциклопедије
Наташа Кандић
Кандић (2015)
Датум рођења(1946-12-16)16. децембар 1946. (78 год.)
Место рођењаКрагујевац, НР Србија, ФНР Југославија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањеактивисткиња

Наташа Кандић (Крагујевац, 16. децембар 1946) српска је активисткиња. Оснивачица је и бивша извршна директорка Фонда за хуманитарно право у Србији. За свој рад је добила неколико награда, махом са Запада. Њено деловање такође прате контроверзе, укључујући оптужбе за ратне злочине, вршење насиља над старијим лицима и мобинг над запосленима.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Студирала је социологију, коју је завршила са 26 година. Радила у општини Палилула, затим у градском синдикату, па у Центру за антиратну акцију. Она је извршна директорка и оснивач Фонда за хуманитарно право из Београда.[1]

Била је удата за редитеља Лазара Стојановића.

Друштвени рад

[уреди | уреди извор]

Због прикупљања и објављивања материјала о ратним злочинима, Наташа Кандић није била популарна код власти у доба Слободана Милошевића, а сличан статус има и код владе Војислава Коштунице, као и код одређеног дела јавности, јер сматрају да се она бави ратним злочинима једнострано.

Током рата на Космету 1999. године, одлазила је у покрајину и прикупљала доказе који су касније коришћени на суђењима оптуженим Србима за ратне злочине на просторима Косова и Метохије.[2]

Наташа Кандић је издејствовала да се на телевизији емитују снимци егзекуције ненаоружаних бошњачких заробљеника из Сребренице.[3]

Наташа Кандић је била гост на седници Скупштине Косова и Метохије када је проглашена независност од Србије.[4]

Члан је Саветодавног одбора Вајзеровог центра за демократије у развоју на Универзитету Мичигена.[5]

Узела је учешћа на протестима опозиције 2024.[4][6]

Фонд за хуманитарно право

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Фонд за хуманитарно право

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

Око Наташе Кандић као јавне личности постоје многе контроверзе.[7] Оптужена је да „има отпор према свему српском” и да се „бори само за једну страну”, као и да „ствара антисрпску хистерију”,[8] да је „следбеник стамболићевске комунистичке фракције”,[9] и да је „плаћа албански лоби”.[10]

Током протеста прогнаних Срба са Косова и Метохије 2003. године, ошамарила је 70-годишњака, који је тражио истину о свом несталом сину, где ју је питао да се представи, након чега јој је полиција затражила личну карту, коју је она одбила да дâ на увид, тражећи од полиције имена свих учесника протеста.[11]

Због изношења оптужби, 13. јуна 2005. на Радију Б92, да је Томислав Николић вршио ратне злочине и убиства цивила током рата у Хрватској у селу Антин, у Источној Славонији, Српска радикална странка ју је тужила за клевету.[12][13] Дана 5. фебруара 2009. проглашена је кривом и кажњена са 200.000 динара.[14][15]

Године 2021, док је давала интервју за Федералну телевизију, пришла јој је жена и изјавила да је отац Кандићеве, Павле Кандић, као „мајор Озне 1944. бацао српске дечаке у бунаре.” Жена је додала да је „разговарала са сведоцима у Тополи, тужите ме ако то није тачно”, након чега је Кандићева није тужила што је јавност протумачила као да је жена говорила истину.[16][17][18]

Маја 2023. године у јавности су се појавиле оптужбе 14 запослених (већина колектива) и једне бивше запослене у Фонду за хуманитарно право који су Кандићеву оптужили за мобинг, укључујући лоше третирање запослених, малтретирање, употребу лошег језика.[19]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Human Rights Watch Award (1993)[20]
  • US and EU Democracy and Civil Society Award (1998)
  • Martin Ennals Award (1999)[20]
  • Lawyers’ Committee for Human Rights Award (1999)
  • NED Democracy Award 2000 (са Ветоном Суројием)
  • Geuzenpenning 2000 Award (са Ветоном Суројием)
  • 2000. награда Roger E. Joseph коју додељује Hebrew Union College – Jewish Institute of Religion
  • 2000. награда Alexander Langer (са Војса Добруном)
  • 2000. награда Civil Courage коју додељује Northcote Parkinson Fund.
  • 2003. European Heroes Award[20]
  • 2004. награда Homo Homini коју додељује People in Need Foundation.
  • 2018. награда Златна мапа Косова коју додељују привремене институције Косова и Метохије.[21]
  • Орден „Данице Хрватске“ додељен од председника Хрватске Стјепана Месића због њених заслуга у успостављању контаката између Србије и Хрватске и успеха у правном решавању последица рата.[22]
  • Почасни докторат, Универзитет у Валенсији, додељен 31. мај 2001 у знак признања за њен дугогодишњи и истрајни рад у области заштите људских права и хуманитарне активности
  • Награда Одбора за људска права из Лесковца, 2002.
  • Плакета општине Тутин за десетогодишњи рад на заштити људских права у Рашкој области, додељена 28. маја 2003
  • Наведена је на листи 36 европских хероја 2003. године, коју је сачинио магазин Time
  • CEELI награда Америчког удружења правника, 2003.
  • Почасна грађанка Сарајева 29. септембра 2005.[23]
  • Номинована је за Нобелову награду за мир 2018.[24]
  • 100 жена 2023. (BBC)[25]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „O nama - Fond za humanitarno pravo/Humanitarian Law Center/Fondi për të Drejtën Humanitare | Fond za humanitarno pravo/Humanitarian Law Center/Fondi për të Drejtën Humanitare”. Архивирано из оригинала 17. 04. 2018. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  2. ^ „Nominacija Nataše Kandić atak na "državnu" verziju ratova 90-ih - Društvo - Dnevni list Danas”. Архивирано из оригинала 21. 04. 2018. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  3. ^ „How video that put Serbia in dock was brought to light | World news | The Guardian”. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  4. ^ а б „Наташа Кандић на протесту опозиције”. Politika Online. Приступљено 2024-01-26. 
  5. ^ „Weiser Center for Emerging Democracies - Advisory Council.”. www.ii.umich.edu. Архивирано из оригинала 10. 9. 2009. г. Приступљено 21. 10. 2008. 
  6. ^ „НА ПРОТЕСТУ ОПОЗИЦИЈЕ И НАТАША КАНДИЋ: Лобисткиња за независно Kосово која би да кажњава оне који кажу да Сребреница није геноцид!”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-26. 
  7. ^ „Чланак у Southeast European Timesу”. Setimes.com. Приступљено 5. 10. 2011. 
  8. ^ „Изјава градоначелника Кикинде”. Архивирано из оригинала 18. 03. 2008. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  9. ^ „Чланак на сајту www.vidovdan.org”. Vidovdan.org. Архивирано из оригинала 27. 2. 2008. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  10. ^ „Podržava OVK, sada juri "Nobela" | Društvo | Novosti.rs”. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  11. ^ И за то није добила ни прекршајну пријаву http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/08/31/srpski/P03083001.shtml Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. октобар 2012)
  12. ^ Изјава Томислава Николића поводом подношења кривичне пријаве, на званичном сајту СРС
  13. ^ „Шешељев најбољи ђак“[мртва веза], Биљана Чпајак, „Политика“, 13. мај 2007.
  14. ^ „Блиц: „Наташа Кандић осуђена за клевету Томислава Николића“”. Blic.rs. Архивирано из оригинала 14. 12. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  15. ^ „РТС: „Наташа Кандић осуђена због клевете Томислава Николића“”. Rtv.rs. 20. 10. 2009. Архивирано из оригинала 14. 05. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  16. ^ „ЖЕНА напала Наташу Кандић: Ваш отац је убијао српске дечаке! (ВИДЕО)”. Србин инфо. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. Приступљено 6. 2. 2025. 
  17. ^ „Žena napala Natašu Kandić: "Vaš otac je bacao srpske dečake u bunare" VIDEO”. Б92. Приступљено 1. 3. 2025. 
  18. ^ „Otac Nataše Kandić učestvovao u streljanju mitropolita Joanikija Lipovca”. Глас јавности. Приступљено 1. 3. 2025. 
  19. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Наташа Кандић оптужена за малтретирање запослених у Фонду за хуманитарно право”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2023-05-29. 
  20. ^ а б в „Nataša Kandić | European Forum for Restorative Justice”. www.euforumrj.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-26. 
  21. ^ „Политика Online - Харадинај уручио Наташи Кандић „Златну мапу Косова””. Архивирано из оригинала 23. 04. 2018. г. Приступљено 23. 04. 2018. 
  22. ^ „Вест на сајту Б92”. B92.net. 7. 11. 2006. Архивирано из оригинала 27. 02. 2008. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  23. ^ „Kandićeva počasni građanin Sarajeva”. B92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 04. 2018. г. Приступљено 2021-08-06. 
  24. ^ „Mirovna aktivistkinja Nataša Kandić nominirana za Nobelovu nagradu za mir”. VOXFEMINAE.NET. 1. 2. 2018. Архивирано из оригинала 23. 02. 2018. г. Приступљено 23. 2. 2018. 
  25. ^ „BBC 100 Women 2023: Who is on the list this year?”. BBC News (на језику: енглески). 23. 11. 2023. Архивирано из оригинала 21. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-24. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наташа_Кандић&oldid=29082410”