Пређи на садржај

Наташа Кандић

С Википедије, слободне енциклопедије
Наташа Кандић
Кандић (2015)
Лични подаци
Датум рођења(1946-12-16)16. децембар 1946. (79 год.)
Место рођењаКрагујевац, ФНР Југославија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањеактивисткиња

Наташа Кандић (Крагујевац, 16. децембар 1946) српска је друштвена активисткиња и једна од првих покретача невладиног сектора у Србији. Оснивач је и бивша извршна директорка Фонда за хуманитарно право у Србији. За свој рад је добила неколико награда. Њено деловање у Србији такође прате и бројне контроверзе, укључујући оптуживање без доказа за ратне злочине, вршење насиља над старијим лицима и мобинг над запосленима.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је у Крагујевцу 1946. Студирала је социологију, коју је завршила са 26 година. Радила у градској општини Палилула у Београду, затим у градском синдикату. Са почетком ратова у бившој Југославији запослена је у Центру за антиратну акцију, који је био прва антиратна организација основана у Београду 1991.Током 1992. основала је невладину организацију Фонд за хуманитарно право (ФХП) из Београда, где је обављала функцију извршног директора[1]

Била је удата за редитеља Лазара Стојановића, са којим има сина.

Друштвени рад

[уреди | уреди извор]

Због прикупљања и објављивања материјала о ратним злочинима, Наташа Кандић је била изложена критикама власти током 1990-их.

Током рата на Космету 1999. године, одлазила је у покрајину и прикупљала доказе који су касније коришћени на бројним суђењима оптуженим српским званичницима за ратне злочине на просторима Косова и Метохије.[2]

Након 2000. и демократских промена, њена пристутност у јавном простору и могућност да слободно делује је знатно повећана, али је од дела нових власти, као и дела јавности она и даље била изложена знатној кртици. Њени критичати сматрају да се она бави ратним злочинима једнострано, односно да говори само о ратним злочинима из ратова током 1990-их, почињеним од стране Срба. У архиву ФХП могу наћи бројни извештаји о жртвама на свим странама у ратовима на територији бивше Југославије.[3] Њен Фонд за хуманитарно право је објавила потпун и детаљан списак свих жртава НАТО бомбардовања 1999, како српских, тако и албанских и других националности.[4]

Наташа Кандић је издејствовала да се на телевизији емитује снимак егзекуције ненаоружаних бошњачких младића из 1995, од стране српске паравојне формације Шкорпиони[5] Након овог снимка Наташа Кандић је оптужила Србију као налогодавца за Масакр у Сребреници. Снимак и сведочења Наташе Кандић, коришћени су у бројним суђењима пред Хашким трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији. Као и у тужби Босне и Хрецеговине против Србије и Црне Горе пред Међународним судом правде 2006.

Наташа Кандић је била гост на седници Скупштине Косова и Метохије, када је ово тело једнострано изгласало независност Косова, на основу Декларације о независност од Србије, 2008.[6]

Члан је Саветодавног одбора Вајзеровог центра за демократије у развоју на Универзитету Мичигена.[7]

Узела је учешћа на протестима опозиције 2024.[6][8]

Фонд за хуманитарно право

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Фонд за хуманитарно право

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

Око Наташе Кандић као јавне личности постоје многе контроверзе.[9] Од знатног дела српске јавности окарактерисана је да „има отпор према свему српском” и да се „бори само за једну страну”, као и да „ствара антисрпску хистерију”,[10] да је „следбеник стамболићевске комунистичке фракције”,[11] и да је „плаћа албански лоби”.[12] Са друге стране, присталице њеног рада демантују ове оптужбе, сматрајући да је је њен рад расветлио судбине многих српских жртава, од Хрватске, преко Босне и Херцеговине, па до Косова.[13]

Током протеста породица отетих Срба са Косова и Метохије, у центру Београда 2003. године, ошамарила је 70-годишњака са Космета. Случај је до данас остао предмет контроверзи и различитих тумачења. Односно, да ли ју је тај човек вербално напао, те се само бранила, као што је касније тврдила[14], или је наводно човек само тражио истину о свом несталом сину, питајући је да се представи, након чега га је она ошамарила, како је друга страна наводила. Након што јој је полиција, која се нашла на лицу места, затражила личну карту, одбила је да покаже на увид, тражећи од полиције имена свих учесника протеста.[15] Снимак на коме се види шамарање и оно што је било после тога, али не и оно што је претходило, у српској јавности се на друштвеним мрежама, интернет сајтовима и телвизијским станицама користило као део кампање против Кандићеве.[16]

Због изношења оптужби, 13. јуна 2005. на Радију Б92, да је Томислав Николић вршио ратне злочине и убиства цивила током рата у Хрватској у селу Антин, у Источној Славонији, Српска радикална странка ју је тужила за клевету.[17][18] Дана 5. фебруара 2009. проглашена је кривом и кажњена са 200.000 динара.[19][20]

Године 2021, док је давала интервју за босанскохерцеговачку Федералну телевизију, на јавном скупу у Београду, пришла јој је жена и изјавила да је отац Кандићеве, Павле Кандић, као „мајор Озне 1944. бацао српске дечаке у бунаре.” Жена је додала да је „разговарала са сведоцима у Тополи, тужите ме ако то није тачно”. Кандићева је у разговору са том женом одбацила такве оптужбе, али је није тужила, што је јавност која јој није наклоњена протумачила- да је жена говорила истину.[21][22] У чланку Гласа јавности о стрељању митрополита Јоаникија Липовца, од стране комуниста после Другог светског рата ,[23] као официр ОЗНЕ који је у томе учествовао , наводи се извесни Бранко Кандић, као отац Наташе Кандић. Наташа Кандић је на те оптужбе одговорила путем свог X налога, написавши да се њен отац звао Радослав, те да није никог убио.[24]

Маја 2023. године у јавности су се појавиле оптужбе 14 запослених (већина колектива) и једне бивше запослене у Фонду за хуманитарно право који су Кандићеву оптужили за мобинг, укључујући лоше третирање запослених, малтретирање, употребу лошег језика.[25]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Human Rights Watch Award (1993)[26]
  • US and EU Democracy and Civil Society Award (1998)
  • Martin Ennals Award (1999)[26]
  • Lawyers’ Committee for Human Rights Award (1999)
  • NED Democracy Award 2000 (са Ветоном Суројием)
  • Geuzenpenning 2000 Award (са Ветоном Суројием)
  • 2000. награда Roger E. Joseph коју додељује Hebrew Union College – Jewish Institute of Religion
  • 2000. награда Alexander Langer (са Војса Добруном)
  • 2000. награда Civil Courage коју додељује Northcote Parkinson Fund.
  • 2003. European Heroes Award[26]
  • 2004. награда Homo Homini коју додељује People in Need Foundation.
  • 2018. награда Златна мапа Косова коју додељују привремене институције Косова и Метохије.[27]
  • Орден „Данице Хрватске“ додељен од председника Хрватске Стјепана Месића због њених заслуга у успостављању контаката између Србије и Хрватске и успеха у правном решавању последица рата.[28]
  • Почасни докторат, Универзитет у Валенсији, додељен 31. мај 2001 у знак признања за њен дугогодишњи и истрајни рад у области заштите људских права и хуманитарне активности
  • Награда Одбора за људска права из Лесковца, 2002.
  • Плакета општине Тутин за десетогодишњи рад на заштити људских права у Рашкој области, додељена 28. маја 2003
  • Наведена је на листи 36 европских хероја 2003. године, коју је сачинио магазин Time
  • CEELI награда Америчког удружења правника, 2003.
  • Почасна грађанка Сарајева 29. септембра 2005.[29]
  • Номинована је за Нобелову награду за мир 2018.[30]
  • 100 жена 2023. (BBC)[31]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Fond za humanitarno pravo/Humanitarian Law Center/Fondi për të Drejtën Humanitare”. Архивирано из оригинала 17. 04. 2018. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  2. ^ „Nominacija Nataše Kandić atak na "državnu" verziju ratova 90-ih - Društvo - Dnevni list Danas”. Архивирано из оригинала 21. 04. 2018. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  3. ^ „Izveštaji”. Fond za humanitarno pravo (на језику: српски). Приступљено 2026-05-23. 
  4. ^ „Ljudski gubici bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO snaga”. Fond za humanitarno pravo (на језику: српски). Приступљено 2026-05-23. 
  5. ^ World news | The Guardian”. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  6. ^ а б „Наташа Кандић на протесту опозиције”. Politika Online. Приступљено 2024-01-26. 
  7. ^ „Weiser Center for Emerging Democracies - Advisory Council.”. www.ii.umich.edu. Архивирано из оригинала 10. 9. 2009. г. Приступљено 21. 10. 2008. 
  8. ^ „НА ПРОТЕСТУ ОПОЗИЦИЈЕ И НАТАША КАНДИЋ: Лобисткиња за независно Kосово која би да кажњава оне који кажу да Сребреница није геноцид!”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-26. 
  9. ^ „Чланак у Southeast European Timesу”. Setimes.com. Приступљено 5. 10. 2011. 
  10. ^ „Изјава градоначелника Кикинде”. Архивирано из оригинала 18. 03. 2008. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  11. ^ „Чланак на сајту www.vidovdan.org”. Vidovdan.org. Архивирано из оригинала 27. 2. 2008. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  12. ^ Društvo | Novosti.rs”. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. Приступљено 20. 04. 2018. 
  13. ^ „Dokumentovanje”. Fond za humanitarno pravo (на језику: српски). Приступљено 2026-05-23. 
  14. ^ B92. „Obeležen Međunarodni dan nestalih u Beogradu”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2026-05-23. 
  15. ^ https://web.archive.org/web/20121003125153/http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/08/31/srpski/P03083001.shtml. Архивирано из оригинала 03. 10. 2012. г. Приступљено 30. 03. 2014.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ Kosovo i Metohija (2012-01-05), Nataša Kandić napada i bije Srbe sa Kosova i Metohije, Приступљено 2026-05-23 
  17. ^ Изјава Томислава Николића поводом подношења кривичне пријаве, на званичном сајту СРС
  18. ^ „Шешељев најбољи ђак“[мртва веза], Биљана Чпајак, „Политика“, 13. мај 2007.
  19. ^ „Блиц: „Наташа Кандић осуђена за клевету Томислава Николића“”. Blic.rs. Архивирано из оригинала 14. 12. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  20. ^ „РТС: „Наташа Кандић осуђена због клевете Томислава Николића“”. Rtv.rs. 20. 10. 2009. Архивирано из оригинала 14. 05. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  21. ^ „ЖЕНА напала Наташу Кандић: Ваш отац је убијао српске дечаке! (ВИДЕО)”. Србин инфо. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. Приступљено 6. 2. 2025. 
  22. ^ „Žena napala Natašu Kandić: "Vaš otac je bacao srpske dečake u bunare" VIDEO”. Б92. Приступљено 1. 3. 2025. 
  23. ^ „Otac Nataše Kandić učestvovao u streljanju mitropolita Joanikija Lipovca”. Глас јавности. Приступљено 1. 3. 2025. 
  24. ^ Кандић, Наташа (20. август 2019). „Nataša Kandić: Moj otac je Radoslav, nikoga nije ubio, iz zatvora u Topoli prebačen je na Goli otok. Trebalo bi da odgovarate za blaćenje ljudi i širenje laži.”. 
  25. ^ https://www.facebook.com/politikaonline}-. „Наташа Кандић оптужена за малтретирање запослених у Фонду за хуманитарно право”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2023-05-29. 
  26. ^ а б в European Forum for Restorative Justice”. www.euforumrj.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-26. 
  27. ^ „Политика Online - Харадинај уручио Наташи Кандић „Златну мапу Косова””. Архивирано из оригинала 23. 04. 2018. г. Приступљено 23. 04. 2018. 
  28. ^ „Вест на сајту Б92”. B92.net. 7. 11. 2006. Архивирано из оригинала 27. 02. 2008. г. Приступљено 5. 10. 2011. 
  29. ^ „Kandićeva počasni građanin Sarajeva”. B92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 04. 2018. г. Приступљено 2021-08-06. 
  30. ^ „Mirovna aktivistkinja Nataša Kandić nominirana za Nobelovu nagradu za mir”. VOXFEMINAE.NET. 1. 2. 2018. Архивирано из оригинала 23. 02. 2018. г. Приступљено 23. 2. 2018. 
  31. ^ „BBC 100 Women 2023: Who is on the list this year?”. BBC News (на језику: енглески). 23. 11. 2023. Архивирано из оригинала 21. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-24. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наташа_Кандић&oldid=30981747”