Медаља за ревносну службу (1913)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Медаља за ревносну службу.
Медаља за ревносну службу
Medalja za revnosnu sluzbu.gif
Фотографија аверса Златне медаље за ревносну службу (1913)
Додељује State Flag of Serbia (1882-1918).svg Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Краљевина Србија
Краљевина Југославија
ТипТракица Медаљe за ревносну службу 1913. године
Додељује се заОдану ревносну службу, као и за помоћ пружену српској војсци током рата./ Касније за изванредно и одано службовање у мирнодопско доба
Установљен19. април 1913.

Медаља за ревносну службу основана је 19. априла 1913. године.

Додељивала се у два степена (златна и сребрна медаља) официрима, подофицирима, војницима и грађанским лицима за одану ревносну службу, као и за помоћ пружену српској војсци током рата. Године 1922. проширен је спектар заслуга, па се од тада медаља могла стећи и за изванредно и одано службовање у мирнодопско доба.

Медаља се носила о плавој траци.

Историјат[уреди | уреди извор]

Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.[1][2]

Тако је Министарство војно 3. новембра 1912. године расписало конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу.[3][4] Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници.[3][4] Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски, и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара.[3]

Нису познати подаци о томе који су се уметници одазвали својим радовима на овај конкурс, стога аутор нацрта медаље за коју се Министарство војно одлучило приликом избора, није познат.[4][3][5] На основу сличности усвојеног идејног решења са идејним решењем Сребрне медаље за храброст из 1912. године, које је такође као и за Медаљу за ревносну службу, израђено новембра 1912. године, више истраживача српских одликовања ауторство приписује вајару Ђорђу Јовановићу, имајући у виду да је он аутор споменуте медаље за храбост.[4][3][5][6] Како истиче историчар уметности Радомир Столица:


док истраживач Тијана Јовановић Чешка наводи могућност да је аутор Медаље за ревносну службу уметник Ђорђе Чарапић Фусек.

Тако је Уредбом краља Петра I Карађорђевића од 19. априла 1913.[7][8][9][10][11][5][6][3], након истоимених медаља из 1877—78. и 1885—86[12], трећи пут обновљена институција Медаље за ревносну службу, утемељењем Златне и Сребрне медаље „за показану одличну и ревносну службу на ратишту”.[9][4][5][3][6][11]

Након балканских ратова, за време Првог светског рата и првих година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настављена је додела овог одликовања, за показану ревносну службу у претходном ратном периоду.[3][13] Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914. године, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.[13][5]

Статут одликовања из 1913. године је допуњен 20. маја 1922. године, од када се ова медаља додељује за „показану одличну ревносну службу у миру и рату”[14][7][3][5], чиме је настављен употребни век медаље у новооснованој држави и након завршеног рата[5], као мирнодопског одликовања.[8][11]

Статут медаље је поново допуњен 24. новембра 1924. године, а ова допуна је омогућавала доделу Медаље за ревносну службу једном лицу више пута. Новина је представљала оснивање посебне декорације, у виду храстове гранчице, које су носиоци добили уместо одликовања. Тако се за свако поновљено одликовање, у зависности од класе медаље, добијала златна или сребрна гранчица, која се би се причврстила и носила на врпци раније стечене медаље.[14][7][3][5] Иначе је за време трајања Краљевине Југославије, идејно решење усвојено 1913. године са српским краљевским државним грбом, усвојено као дефинитивно и у новој држави и додељивало се са споменутим старим српским државним грбом.[3][5]

Историја употребе[уреди | уреди извор]

Медаље за ревносну службу су додељиване у име краља, а на предлог министра војног, према предлозима команданата нижих војних јединица.[15][5] Према закону, попис одликованих особа је вођен у Канцеларији Краљевских Ордена. За додељене медаље није наплаћивана такса, а медаља је након смрти одликоване особе остајала наследницима на чување. Уз медаљу је додељивана повеља коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена.[15] (в. опширније испод)

Прве медаље за ревносну службу су додељене маја 1913. године официрима, подофицирима, наредницима и санитетском особљу. Позната сликарка Надежда Петровић која је била добровољна болничарка у балканским и првом светском рату је једна од особа које су у овом првом периоду доделе понеле ово одликовање.[4][5]

Додела медаље је настављена и за време првог светског рата[13][5][3], и као већ претходно истакнуто, Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914. године, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.[13][5]

Као напоменуто, додела овог одличја је настављена и у Краљевини Југославији за заслуге у првом светском рату, а након претварања медаље и у мирнодопско одликовање, употребни век медаље је настављен у новој држави и за одличну ревносну службу у миру, а након нове измене статута медаље од 1924. године, додељивана је и једном истом носиоцу више пута.[13][3][5]

Према увиду истраживача Радомира Столице, Павела Цара и Томислава Мухића, оба разреда медаље су додељивана у великом броју у свим споменутим раздобљима доделе овог одличја, до 1941. године[5][16], а како истиче Столица, додела је била посебно интензивна за време Првог светског рата и током постојања Краљевине СХС/Југославије.[3]

Медаља за ревносну службу је додељивана и током Другог светског рата, а додељивала ју је југословенска Влада у избеглиштву на предлог министра војног у влади, ђенерала Драгољуба Михаиловића.[17][18] Истраживач Ратомир Миликић наводи да су у овом периоду доделе краљевских југословенских одликовања, осим Медаље за храброст и Ордена Карађорђеве звезде са мачевима која су додељивана најчешће, сва остала одличја додељивана знатно ређе.[17] Формалном транзицијом власти, одличја настала под окриљем КПЈ и НОВЈ за време Другог светског рата постају и званична државна одликовања нове Југославије, чиме Медаља за ревносну службу, заједно са другим одличјима старе државе, престаје да постоји као државно одликовање.[19][20]

Опис[уреди | уреди извор]

Изглед Златне и Сребрне медаље за ревносну службу у публикацији „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije ; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie”[25] — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине.[26]

Обе класе медаље, и Златна и Сребрна, су кружног облика, пречника 30 милиметара[7][4][3][5], попут Златне медаље за храбост из 1912. године.[5] Изглед обе класе медаље је такође истоветан.[7][27]

На аверсу медаље је, у три реда, ћириличним писмом написана девиза „ЗА / РЕВНОСНУ / СЛУЖБУ”, смештена у средини аверса медаље. Око натписа је венац од дуже ловорове и краће храстове гранчице које су доле повезане штитом српског грба са круном у надвишењу. У горњем делу венац је отворен. На реверсу медаље је у средини приказан државни грб Краљевине Србије — двоглави бели орао у полету са штитом на грудима и круном над главама. Испод двоглавог орла налазе се, између канџи и репа, два крина.[7][9][4][28][3][8]

Медаља, и Златна и Сребрна, су се носиле о плавој моарираној траци, сложеној у троугао, чије су стране дугачке 50 милиметара.[а][7][4][3][9][5] Овиме је, како истиче Столица, усвојена нова величина и боја траке у односу на раније две медаље за ревносну службу, чија је дужина износила 40 милиметара и основна боја траке била црвена.[30] Нијанса плаве боје траке се разликовала кроз период доделе овог одликовања. За време Краљевине Србије трака ја била светлије плаве, док је у периоду Краљевине Југославије медаља истицана на врпци тамније плаве боје.[5]

Текстом закона, медаља се истицала на левој страни груди.[7][3][5] Као већ напоменуто, промена статута одличја од 24. новембра 1924. је омогућила доделу медаље једном лицу више пута, симболизовано кроз апликацију храстове гранчице, такође основане овом променом, на врпцу већ раније стечене медаље.[14][3][5] У временском периоду након успостављања одличја, су ковани примерци који стилском обрадом појединих детаља и величином одступају од законом прописаног изгледа медаље, а настали као последица уметничке слободе поједних произвођача ове медаље. Тако једна варијанта медаље има другачије, карактеристично решење државног грба, које је рађено по угледу на руски државни грб, где се над сваком од глава орла на медаљи налази по једна мала краљевска круна.[3][4][31] Према суду историчара уметности Столице ова верзија медаље представља веома успело идејно решење.[3]

Медаље су коване од позлаћене[3][5], односно од посребрене бронзе.[5] Постојане су минијатуре обе класе Медаље за ревносну службу.[31] За траку медаље усвојена је нова (за разлику од...) боја и величина. [9][3][32][4]

Повеља[уреди | уреди извор]

Као напоменуто, закон је, уз одличје, прописао додељивање и повељe коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена.[15][33] Истраживачи српских одликовања Павел Цар и Томислав Мухић, базирајући се на типологији, периоду доделе медаље од 1913. до 1941. године,

Израда и набавка[уреди | уреди извор]

За разлику од израде прве и друге медаље за ревносну службу, медаља из 1913. године није кована код познатих бечких мајстора медаље. Како истиче Радомир Столица, нове културне и политичке оријентације ка другим земљама западне Европе, усмериле су развој српске и југословенске медаљарске уметности ка њиховим центрима, а од Беча. Ковањем овог, трећег типа медаље за ревносну службу, се бавило више, тада непознатих медаљарских радионица са којима су закључене прве поруџбине.[16] Као и највећи број ратних медаља и споменица из времена балканских и првог светског рата, медаља за ревносну службу је кована у швајцарској фирми „Браћа Игенин“ (етимолошки: Huguenin Freres) из Ле Локла и паришкој фирми „Артус Бертранд“ (етим. Arthus Bertrand).[16][14][5] Цар и Мухић наводе да су прве медаље, које су изгледом биле у пуном сагласју са законским текстом, биле израђене у радионици Артус-Бертранд, а да се радионица Браће Игенин у производњу укључила касније. Ова два истраживача истичу, пак, да је у израду медаље била укључена и бечка радионица Фридриха Орта (етим. Friedrich Orth) која је израђивала медаљу са споменутим карактеристичним детаљем грба на реверсу.[37]

Након уједињења 1918. године и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивају се и домаће ковнице које у свом саставу имају медаљерске радионице и мајсторе-гравере. Оснивањем фирми „Гризбах и Кнаус“ (етим. Griesbach i Knaus) 1921. године у Загребу, „Фран Сорлини“ у Вараждину и „Ковница А. Д.“ 1929. године у Београду, знатно се смањује потреба за поверавањем израде домаћих одликовања ковницама у иностранству. Споменуте три радионице су за време постојања Краљевине вршиле израду Медаље за ревносну службу.[34][14][38]

Пошто производи домаћих ковница нису означени сигнатурама, тако ни израђене медаље нису означене због чега је тешко утврдити порекло поједине варијанте.[34][5] Пилетић и Столица наводе да све медаље настале у овим ковницама носе печат серијске израде и типски су скоро идентичне.[14][34]

Наруџбине медаље за ревносну службу су оствариване преко Официрске задруге у Београду, која је имала своја продајна места у скоро свим већим градовима у земљи.[34]

Положај у важносном реду одликовања[уреди | уреди извор]

Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онакивм какав је затечен на крају Првог светског рата.[39] Систем одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије је био утемељен „Законом о орденима и медаљама“ од 23/26. јануара 1883., више пута измењиваног допуњаваног.[40][41]

Златна и Сребрна медаља за ревносну службу су се налазила на 15. односно 16. месту у важносом реду одликовања Краљевине Југославије[42], а на 6. односно 7. месту у међусобном рангу медаља— испред Златне медаље за Грађанске Заслуге, а након Медаље за Војничке врлине.[43][44] Табеларни приказ положаја Златне и Сребрне медаље за ревносну службу је дат испод:

Међусобни ранг медаља[43][44]
1. Златна медаља за храброст.
2. Сребрна медаља за храброст.
3. Медаља Краља Петра I.
4. Албанска споменица.
5. Медаља за Војничке врлине.
6. Златна медаља за Ревносну службу.
7. Сребрна медаља за Ревносну службу.
8. Златна медаља за Грађанске заслуге.
9. Сребрна медаља за Грађанске заслуге.
10. Крст Милосрђа Женски и Мушки.
Напомена: Медаља за Услуге Краљевском дому долази у рангу медаља одмах после Крста Милосрђа.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Као већ напоменуто, победом КПЈ и партизанске војске у Другом светском рату и стварањем друге Југославије, одликовања краљевине престају да постоје као државна одликовања, па тако и Медаља за ревносну службу.[19][20][34] У новој држави није обновљена вишедеценијска традиција медаље за ревносну службу, а тип заслуга за који је додељивана ова медаља у новој држави су преузела нова одликовања, сада са новим ликовним решењима, хералдичким елементима, натписима и бојама трака, означавајући „нову еру“ у развоју друштва, инспирисане новим историјским личностима, збивањима и стремљењима.[34]

Падом монархије и успостављањем републике, свргнута династија Карађорђевића је наставила да додељује стара државна одликовања са историјским називима, сада као приватна династичка одликовања, укључив и Медаљу за ревносну службу.[45]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Текстом закона[29], те према описима овог одличја од историчара уметности Радомира Столице и истраживача Миле Пилетић, дужина траке износи 50 милиметара[3][4], док истраживачи српских одликовања Павел Цар и Томислав Мухић наводе дужину од 40 милиметара.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ацовић 2013, стр. 136;138.
  2. ^ Stolica 2003, стр. 24;26.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф Stolica 2003, стр. 26.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Пилетић 1987, стр. 56.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц Car & Muhić 2009, стр. 400.
  6. ^ а б в Ацовић 2013, стр. 138.
  7. ^ а б в г д ђ е ж Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 53.
  8. ^ а б в Lazarević & 192X, стр. 833.
  9. ^ а б в г д Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 12.
  10. ^ Ранковић 1939, стр. 330.
  11. ^ а б в Prister 1984, стр. 160.
  12. ^ Stolica 2003, стр. 24—26.
  13. ^ а б в г д Пилетић 1987, стр. 56—57.
  14. ^ а б в г д ђ Пилетић 1987, стр. 57.
  15. ^ а б в Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 54.
  16. ^ а б в Stolica 2003, стр. 26—27.
  17. ^ а б Milikić 2017, стр. 90;92.
  18. ^ Ацовић 2013, стр. 157.
  19. ^ а б Milikić 2017, стр. 97.
  20. ^ а б Ацовић 2013, стр. 167—168.
  21. ^ „Новчаница номиналне вредности 200 динара”. Народна банка Србије. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2017. Приступљено 3. 12. 2021. 
  22. ^ а б в г д Car & Muhić 2009, стр. 403.
  23. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 16.
  24. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 404.
  25. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. TAB. XII.
  26. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 3.
  27. ^ Prister 1984, стр. 162.
  28. ^ Prister 1984, стр. 161—162.
  29. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 11;53.
  30. ^ Stolica 2003, стр. 26;24—25.
  31. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 400—401.
  32. ^ Prister 1984, стр. 161.
  33. ^ Маричић 2019, стр. 60.
  34. ^ а б в г д ђ е Stolica 2003, стр. 27.
  35. ^ а б в Car & Muhić 2009, стр. 402.
  36. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 85.
  37. ^ Car & Muhić 2009, стр. 400—401;563.
  38. ^ Car & Muhić 2009, стр. 400—401;564.
  39. ^ Ацовић 2013, стр. 147.
  40. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 11.
  41. ^ Ацовић 2013, стр. 453—455.
  42. ^ Архив : часопис Архива Југославије год. 3, бр.3 2002, стр. 153—154.
  43. ^ а б Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 67—68.
  44. ^ а б Ранковић 1939, стр. 332.
  45. ^ Ацовић 2013, стр. 218—219.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге и каталози[уреди | уреди извор]

Часописи[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]