Пегави мравник

Са Википедије, слободне енциклопедије

Пегави мравник
Пегави мравник
(Phengaris arion)
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Род:
Врста:
P. arion
Биномно име
Phengaris arion
(Linnaeus, 1758)
Синоними
  • Phengaris arion (Linnaeus, 1758)
  • Maculinea arion (Linnaeus, 1758)
  • Papilio arion Linnaeus, 1758

Пегави мравник,[2] познат и под именом арион[3] (лат. Phengaris arion), инсект је из реда лептира (лат. Lepidoptera) и породице плаваца (лат. Lycaenidae).[4]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Основна боја крила пегавог мравника је тамноплава, обично нешто тамнија код женки. Најупадљивија одлика су црне пеге на горњој страни крила, по којима и носи назив на српском језику[5]. Доња страна крила је крем, са плавим подручјем у корену задњих крила и великим бројем окаца. Уз распон крила од 29 до 39 mm (понекад чак и до 50 mm), ово је највећи европски мравник и искусни ентомолози га по томе могу разликовати већ у лету.

Највише подсећа на мочварног и линцуриног мравника, који немају или имају ситније пеге са горње стране. Поред тога ове врсте немају ни мало плаве боје у корену доње стране крила, нити су им окца толико упадљива.

Распрострањење[уреди | уреди извор]

Врста је присутна у умереним областима Европе и Азије. Забележена је у Азербејџану, Албанији, Аустрији, Белгији, Белорусији, Бугарској, Грузији, Грчкој, Данској, Естонији, Ирану, Италији, Јапану, Јерменији, Казахстану, Кини, Киргистану, Летонији, Литванији, Мађарској, Молдавији, Монголији, Немачкој, Пољској, Румунији, Русији, Словачкој, Србији, Турској, Украјини, Финској, Француској, Црној Гори, Чешкој, Швајцарској, Шведској и Шпанији.[6]

У Србији је везана за читав брдско-планински појас, од Фрушке горе на северу, до крајњег југа државе.

Станиште[уреди | уреди извор]

Пегави мравник има станиште на копну.[6] Настањује топлија подручја уз шуме, жбуњаке, делове покрај путева, зарасле ливаде, пашњаке, камењаре и степе. Одрасли се јављају током јуна и јула, а гусенице презимљавају унутар мравињака.

Биљке хранитељке[уреди | уреди извор]

Гусенице се хране мајчином душицом (Thymus serpyllum, T. praecox) или враниловком (Origanum vulgare), али изгледа да се популације код нас претежно развијају на враниловки. Након достизања последњег развојног стадијума, гусенице падају на земљу, након чега их усвајају мрави (Myrmica sabuleti или M. scabrinodis).

Угроженост[уреди | уреди извор]

Ова врста је на нижем степену опасности од изумирања, и сматра се скоро угроженим таксоном (NT).[6] На подручју Европе се сматра угроженим (EN)[7]. У Србији није угрожен (LC)[8].

Унутар Европске уније заштићен је укључењем у Анекс 4 Директиве о стаништима. У Србији је ово строго заштићена врста лептира.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пегави мравник. База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
  2. ^ Popović, Miloš; Verovnik, Rudi (2018-06-22). „Revised checklist of the butterflies of Serbia (Lepidoptera: Papilionoidea)”. Zootaxa. 4438 (3): 501. ISSN 1175-5334. doi:10.11646/zootaxa.4438.3.5. 
  3. ^ „Српски називи дневних лептира (Lepidoptera: Hesperioidea i Papilionoidea)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 06. 2013. г. Приступљено 29. 04. 2018. 
  4. ^ "Satyrium Scudder, 1876" at Markku Savela's Lepidoptera and Some Other Life Forms
  5. ^ Поповић, Милош; Ђурић, Милан (2011). Дневни лептири Србије приручник. ХабиПрот. 
  6. ^ а б в Црвена листа (језик: енглески)
  7. ^ European red list of Butterflies. Swaay, Chris van., European Commission. Directorate-General for Enviornment., International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. Red List Programme. Luxembourg: Publications Office of the European Union. 2010. ISBN 978-92-79-14151-5. OCLC 641575222. 
  8. ^ Maes, Dirk; Verovnik, Rudi; Wiemers, Martin; Brosens, Dimitri; Beshkov, Stoyan; Bonelli, Simona; Buszko, Jaroslaw; Cantú-Salazar, Lisette; Cassar, Louis-Francis (2019). „Integrating national Red Lists for prioritising conservation actions for European butterflies”. Journal of Insect Conservation (на језику: енглески). 23 (2): 301—330. ISSN 1366-638X. doi:10.1007/s10841-019-00127-z. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]