Пермеабилност (електромагнетизам)

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Поједностављени упоредни преглед пермеабилности: феромагнетика (μf), парамагнетика(μp), вакуума (μ0) и дијамагнетика (μd)

Магнетна пермеабилност је електромагнетна особина материјала која показује интензитет магнетизације тела када су она изложена спољном магнетном пољу. Пермеабилност је величина која одређује пропусност неког материјала за магнетно поље. Што је пермеабилност већа, то лакше је успоставити магнетно поље у том материјалу. Магнетна пермеабилност се означава грчким словом ми (μ). Термин магнетна пермеабилност измислио је Оливер Хевисајд септембра 1885.

У јединицама SI система, пермеабилност се изражава у Хенријима по метру (H/m), или у Њутнима по Амперу на квадрат (N/A²) или Волт*секунда на Ампер*метар (Vs/Am). Константа је позната као универзална магнетна константа или магнетна пермеабилност вакуума. Њена вредност је[1] = 4π×10−7 N/A².

Релативна магнетна пермеабилност[уреди | уреди извор]

Феромагнетни материјали обично имају пермеабилност стотине пута веће од пермеабилности вакуума, дајући сазнање да се магнетски ток може лако успоставити у тим материјалима. Феромагнетски материјали су гвожђе, челик, никл, кобалт, и њихове легуре.

Релативна магнетна пермеабилност, која се означава симболом μr, је количник пермеабилности неке супстанце и пермеабилности вакуума ():

Магнетна сусцептибилност се може исказати помоћу релативне магнетне пермеабилности:

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ The NIST reference on fundamental physical constants, Приступљено 11. 4. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Principles of Electric Circuits, 7th edition, Thomas I. Floyd, Prentice Hall. ISBN 978-0-13-098576-7. стр. 385..

Спољашње везе[уреди | уреди извор]