Свиштов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свиштов
буг. Свищов
Sveta Troitca Svistov.jpg
Симбол града — Црква свете Тројице
Грб
Основни подаци
Држава  Бугарска
Област Великотрновска област
Становништво
Становништво 25.650 (2007. г.)
Географске карактеристике
Координате 43°37′00″ СГШ; 25°21′00″ ИГД / 43.616667° СГШ; 25.35° ИГД / 43.616667; 25.35Координате: 43°37′00″ СГШ; 25°21′00″ ИГД / 43.616667° СГШ; 25.35° ИГД / 43.616667; 25.35
Надморска висина 80 m
Свиштов на мапи Бугарске
Свиштов
Свиштов
Свиштов на мапи Бугарске
Веб-сајт www.svishtov.bg

Свиштов (старински Сиштово[1], буг. Свищов) град је у Републици Бугарској, у северном делу земље. Град је треће по величини и значају насеље у оквиру Великотрновске области.

Природни услови[уреди]

Град Свиштов се налази у крајњем северном делу Бугарске, на државној граници са Румунијом (граница је река Дунав). Од престонице Софије Свиштов је удаљен 237 км северно, а од најближег већег града, Плевена, 80 км.

Област Свиштова налази се у средишњем делу Влашке низије. Град се сместио на делу тока Дунава, где он досеже свој најјужнији положај и највише се приближава Балкану. Средиште града налази на брегу изнад реке. Захваљујући Дунаву град има велики значај као лука.

Клима у граду је континентална.

Историја[уреди]

Окружење Свиштова је насељено још у време Трачана. У доба старог Рима на овом месту била је насеобина Новае. Током првог дела средњег века област Свиштова била је у саставу Византије. Од 9. века до 1450. године област је била у саставу средњовековне Бугарске, а затим је пала под власт Османлија. У том граду је о Илиндану 1791. године био потписан познати Свиштовски мир између Османског царства и Аустријског царства.

Јован Гавриловић је 1853. године дао кратак опис места, преузет од једног бугарског научника: "Свиштов је град крај Дунава, на лепом и пријатном месту. Има лепо пристаниште, поред кога су изграђене простране магазе. Води велику трговину земаљским производима. Има три цркве и 21.000 житеља. Свиштовци су велики љубитељи просвете, и имају два добро уређена училишта."[2] Српском књижевнику Сими Милутиновићу Сарајлији, помогао је 1826. године један млади студент медицине, Бугарин - али са типичним српским именом. Дело "Сербианка" издато у Лајпцигу, посветио је аутор свом добротвору (који му је помогао да скупи новац) - Христофору Хаџи Јовановићу из Свиштова.[3] Претплатник српске књиге био је 1835. године једини "Шиштовац" учитељ Јован Стојановић. Купци једне српске књиге 1839. године били су очигледно тамошњи Цинцари: Гаврил Хр. Џаџи Денко, свиштовски митрополит, Јован Христаћи "шах-оглу", Димитраћи Ат. иконом, Јанаћ Георг Хаџи Теодор житарски трговац. Грађанин свиштовски Костаће иконом, купио је 1854. године српску књигу "Слободијада". Свиштовска крајинска махала је 1847. године подигла школу за 200 ученика. То је сиромашно насеље са око 300 домова, где су лепо живели само трговци у 20 кућа, остало су били махом надничари. Молили су Швиштовци - "честите Србе" (из Србије) 1858. да помогну тој сиромашној школи са корисним књигама на српском језику.[4] Све бугарске књиге и уџбеници штампали су се у Новом Саду (1852). Онда су трговци и житељи Свиштова браћа Цанковићи, измолили с у Цариграду 1853. године, да могу у Свиштову отворити лито и типографију, али је то спречила тамошња васељенска Патријаршија. У 19. веку је био једно од средишта бугарског народног препорода. Градска црква из овог времена спада у најлепше грађевине у целој земљи. Град је постао део савремене бугарске државе 1878. године.

Становништво[уреди]

По проценама из 2007. године град Свиштов имао је око 26.000 становника. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих 20ак година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи. Оживљавање привреде требало би зауставити негативни демографски тренд.

Већинска вероисповест становништва је православна, али са значајном римокатоличком мањином.

Референце[уреди]

  1. Larousse (1900). стр. 27.
  2. "Световид", Беч 1853. године
  3. "Просветни гласник", Београд 1892. године
  4. "Србски дневник", Беч 1858. године

Литература[уреди]

  • Larousse (1900). Presqu'ile des Balkans. Paris. 

Спољашње везе[уреди]