Светомир Ђукић
| Светомир Ђукић | |
|---|---|
 Светомир С. Ђукић, дивизијски генерал, директор Српког олимпијског клуба и члан МОК-а. | |
| Датум рођења | 29. мај 1882. |
| Место рођења |
Ражана код Косјерића Краљевина Србија |
| Датум смрти | 19. октобар 1960. (78 год.) |
| Место смрти |
Дуизбург СР Немачка |
| Војска |
Српска војска Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини |
| Године службе |
1905 — 1940. 1941 — 1945. |
| Чин | Дивизијски генерал |
| Битке/ратови |
Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Други светски рат |
| Одликовања | Орден Југословенске круне |
| Каснији рад | Директор Српског олимпијског клуба |
Светомир Ђукић (Ражана код Косјерића, 29. мај 1882 — Дуизбург 19. октобар 1960.) је био официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Био је отац српског и југословенског олимпизма.
Биографија[уреди]
Рођен је у селу Ражана[a] код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.
Ђукић је био оснивач и први директор Српког олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910., такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.
Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.
Године 1919. одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредеседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнестих олимпијских игара 1948. године.
У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940. пензионисан је у чину дивизијског генерала. За време Другог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.
Половином априла 1945. Ђукић се срео са Дражом Михаиловићем који му је наложио да се сретне са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем.[2] Ђукићу је наложено да затражи од Павелића безбедан пролазак четницима кроз хрватску територију, као и помоћ у храни и муницији. У Загреб је стигао 17. априла. Са њим је ишао и инжењер Владимир Предавац, син потпредседника ХСС Јосипа Предавца.
Ови преговори су били искучиво вођени између четника Драже Михаиловића и хрватских државника, без учешћа представника нацистичке Немачке. Првог дана Ђукић и Предавац су имали састанак са Павелићем и Андријом Артуковићем. Другог дана Ђукићу су се придружили мајор Жика Андрић и Михаиловићев представник Ранко Брашић[3], док су уместо Артуковића разговорима присуствовали генерали Ђорђе Грујић и Макс Лубурић. Трећи и последњи састанак је одржан 22. априла, пошто је Лубурић отпутовао за Босну, где су војници НДХ у то време масакрирали заробљене четнике Павла Ђуришића. После последњег састанка, Павелић је пристао на Ђукићеве захтеве. Ово је Павелић потврдио у својој књизи „Хрватска држава живи“ (1949).
Ипак, за нешто мање од три недеље је наступио потпуни слом НДХ, па до реализације Михаиловићевог захтева за слободним пролазом није дошло. Ђукић, Брашић и Андрић су заједно са усташама побегли у иностранство. Ђукићеви мемоари су касније објављени у Буенос Ајресу 1955. под насловом „Из шуме у емиграцију - Дражине поруке Павелићу“. После рата је остатак живота провео у избеглиштву у Немачкој где је и умро. Посмрти остаци су му пренети 19. октобра 2002. у завичај и положени у гробници порте цркве Успења Пресвете Богородице у Ражани.
У организацији Скупштине општине Косјерић и Српског олимпијског комитета сваке године одржавају се Олимпијски дани као успомена на лик и дело Светомира Ђукића. Меморијал се завршава великом атлетском трком под називом „Олимпијски трофеј“ у којој учествују ученици средњих и основних школа а после тога се одржава трка на 4.000 метара професиналних атлетичара.
Његов син је примаријус др Душан Ђукић који га је пратио током Другог светског рата и 2011. године је био председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини.[4]
Напомене[уреди]
- ^ Село Ражана је укинуто и припојено насељу Мрчићи (Косјерић) СЛ. ГЛ. СРС 25/79[1]
Референце[уреди]
- ^ Републички завод за статистику: „Промене у саставу и називима насеља за период 1948−2011.“, Београд, 2011. pp. 122, приступ 30.7.2013
- ^ „Porodica traži rehabilitaciju Svetomira Đukića”. Novosti.rs. 30. 3. 2012.
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 4, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Србија разговара: помирење звезде и кокарде („Политика“, 4. јул 2011), Приступљено 20. 4. 2013.
Литература[уреди]
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
