Светомир Ђукић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светомир Ђукић
Svetomir Đukić.jpg
Светомир С. Ђукић, дивизијски генерал, директор Српког олимпијског клуба и члан МОК-а.
Датум рођења (1882-05-29)29. мај 1882.
Место рођења Ражана код Косјерића
Краљевина Србија
Датум смрти 19. октобар 1960.(1960-10-19) (78 год.)
Место смрти Дуизбург
СР Немачка
Војска Српска војска
Југословенска војска
Југословенска војска у отаџбини
Године службе 19051940.
19411945.
Чин Дивизијски генерал
Битке/ратови Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
Одликовања Орден Југословенске круне
Каснији рад Директор Српског олимпијског клуба

Светомир Ђукић (Ражана код Косјерића, 29. мај 1882Дуизбург 19. октобар 1960.) је био официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Био је отац српског и југословенског олимпизма.

Биографија[уреди]

Споменик Светомиру Ђукићу, оснивачу Олимпијског комитета Србије, у Ваљеву.

Рођен је у селу Ражана[a] код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.

Ђукић је био оснивач и први директор Српког олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910., такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.

Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.

Године 1919. одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредеседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнестих олимпијских игара 1948. године.

У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940. пензионисан је у чину дивизијског генерала. За време Другог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.

Половином априла 1945. Ђукић се срео са Дражом Михаиловићем који му је наложио да се сретне са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем.[2] Ђукићу је наложено да затражи од Павелића безбедан пролазак четницима кроз хрватску територију, као и помоћ у храни и муницији. У Загреб је стигао 17. априла. Са њим је ишао и инжењер Владимир Предавац, син потпредседника ХСС Јосипа Предавца.

Ови преговори су били искучиво вођени између четника Драже Михаиловића и хрватских државника, без учешћа представника нацистичке Немачке. Првог дана Ђукић и Предавац су имали састанак са Павелићем и Андријом Артуковићем. Другог дана Ђукићу су се придружили мајор Жика Андрић и Михаиловићев представник Ранко Брашић[3], док су уместо Артуковића разговорима присуствовали генерали Ђорђе Грујић и Макс Лубурић. Трећи и последњи састанак је одржан 22. априла, пошто је Лубурић отпутовао за Босну, где су војници НДХ у то време масакрирали заробљене четнике Павла Ђуришића. После последњег састанка, Павелић је пристао на Ђукићеве захтеве. Ово је Павелић потврдио у својој књизи „Хрватска држава живи“ (1949).

Ипак, за нешто мање од три недеље је наступио потпуни слом НДХ, па до реализације Михаиловићевог захтева за слободним пролазом није дошло. Ђукић, Брашић и Андрић су заједно са усташама побегли у иностранство. Ђукићеви мемоари су касније објављени у Буенос Ајресу 1955. под насловом „Из шуме у емиграцију - Дражине поруке Павелићу“. После рата је остатак живота провео у избеглиштву у Немачкој где је и умро. Посмрти остаци су му пренети 19. октобра 2002. у завичај и положени у гробници порте цркве Успења Пресвете Богородице у Ражани.

У организацији Скупштине општине Косјерић и Српског олимпијског комитета сваке године одржавају се Олимпијски дани као успомена на лик и дело Светомира Ђукића. Меморијал се завршава великом атлетском трком под називом „Олимпијски трофеј“ у којој учествују ученици средњих и основних школа а после тога се одржава трка на 4.000 метара професиналних атлетичара.

Његов син је примаријус др Душан Ђукић који га је пратио током Другог светског рата и 2011. године је био председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини.[4]

Напомене[уреди]

  1. ^ Село Ражана је укинуто и припојено насељу Мрчићи (Косјерић) СЛ. ГЛ. СРС 25/79[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]