Svetomir Đukić

Svetomir Đukić
Svetomir S. Đukić, divizijski general, direktor Srpskog olimpijskog kluba i član MOK-a.
Lični podaci
Datum rođenja	(1882-05-29)29. maj 1882.
Mesto rođenja	Ražana kod Kosjerića, Kraljevina Srbija
Datum smrti	19. oktobar 1960.(1960-10-19) (78 god.)
Mesto smrti	Duizburg, SR Nemačka
Vojna karijera
Služba	1905 — 1940. 1941 — 1945.
Vojska	Srpska vojska Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Čin	Divizijski general
Učešće u ratovima	Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat Prvi svetski rat Drugi svetski rat
Kasniji rad	Direktor Srpskog olimpijskog kluba
Odlikovanja	Orden Jugoslovenske krune

Svetomir Đukić (Ražana kod Kosjerića, 29. maj 1882 — Duizburg 19. oktobar 1960) bio je oficir vojske Kraljevine Srbije i divizijski general u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik obaveštajne službe Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Bio je otac srpskog i jugoslovenskog olimpizma.

Biografija

Spomenik Svetomiru Đukiću, osnivaču Olimpijskog komiteta Srbije, u Valjevu.

Spomenik Đukiću u Kosjeriću

Rođen je u selu Ražana kod Kosjerića od oca Svetozara i majke Draginje. Osnovnu školu je završio u Valjevu. Gimnaziju je upisao u Užicu, a završio u Beogradu. Posle realke upisao je Nižu školu Vojne akademije koju je uspešno završio i u činu potporučnika stupio je u vojnu službu.

Đukić je bio osnivač i prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba koji je osnovan 23. februara 1910, takođe je postavljen za vođu prve srpske olimpijske selekcije Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama koje su održane u Stokholmu 1912. godine. U Stokholmu gde je održan Kongres Međunarodnog olimpijskog komiteta, Svetomir Đukić je postao član tog prestižnog tela i tu ostao sve do 1949. godine, kada se svojevoljno povukao.

Kao oficir vojske Kraljevine Srbije učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Za vreme Prvog svetskog rata učestvovao je u odbrani Beograda i uspešno držao položaje na Adi Ciganliji, takođe je učestvovao u oslobađanju Zemuna. Đukić je odlikovan najvišim vojnim medaljama i priznanjima.

Godine 1919, održana je osnivačka sednica Jugoslovenskog olimpijskog odbora gde je Svetomir izabran za potpredsednika i u toj funkciji predvodio je jugoslovenske sportiste na četiri olimpijade i to u Anversu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1938. godine, a takođe je bio jedan od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, Beograda za domaćina Međunarodnog olimpijskog komiteta 1938-39. godine i petnaestih olimpijskih igara 1948. godine.

U Kraljevini Jugoslaviji bio je vodeća ličnost olimpijskog pokreta. Godine 1940, penzionisan je u činu divizijskog generala. Za vreme Drugog svetskog rata priključio se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini.

Polovinom aprila 1945. Đukić se sreo sa Dražom Mihailovićem koji mu je naložio da se sretne sa poglavnikom Nezavisne Države Hrvatske Antom Pavelićem. Đukiću je naloženo da zatraži od Pavelića bezbedan prolazak četnicima kroz hrvatsku teritoriju, kao i pomoć u hrani i municiji. U Zagreb je stigao 17. aprila. Sa njim je išao i inženjer Vladimir Predavac, sin potpredsednika HSS Josipa Predavca.

Ovi pregovori su bili iskučivo vođeni između četnika Draže Mihailovića i hrvatskih državnika, bez učešća predstavnika nacističke Nemačke. Prvog dana Đukić i Predavac su imali sastanak sa Pavelićem i Andrijom Artukovićem. Drugog dana Đukiću su se pridružili major Žika Andrić i Mihailovićev predstavnik Ranko Brašić, dok su umesto Artukovića razgovorima prisustvovali generali Đorđe Grujić i Maks Luburić. Treći i poslednji sastanak je održan 22. aprila, pošto je Luburić otputovao za Bosnu, gde su vojnici NDH u to vreme masakrirali zarobljene četnike Pavla Đurišića. Posle poslednjeg sastanka, Pavelić je pristao na Đukićeve zahteve. Ovo je Pavelić potvrdio u svojoj knjizi „Hrvatska država živi“ (1949).

Ipak, za nešto manje od tri nedelje je nastupio potpuni slom NDH, pa do realizacije Mihailovićevog zahteva za slobodnim prolazom nije došlo. Đukić, Brašić i Andrić su zajedno sa ustašama pobegli u inostranstvo. Đukićevi memoari su kasnije objavljeni u Buenos Ajresu 1955. pod naslovom „Iz šume u emigraciju - Dražine poruke Paveliću“. Posle rata je ostatak života proveo u izbeglištvu u Nemačkoj gde je i umro. Posmrti ostaci su mu preneti 19. oktobra 2002. u zavičaj i položeni u grobnici porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Ražani.

U organizaciji Skupštine opštine Kosjerić i Srpskog olimpijskog komiteta svake godine održavaju se Olimpijski dani kao uspomena na lik i delo Svetomira Đukića. Memorijal se završava velikom atletskom trkom pod nazivom „Olimpijski trofej“ u kojoj učestvuju učenici srednjih i osnovnih škola a posle toga se održava trka na 4.000 m profesinalnih atletičara.

Porodica

Njegov sin je primarijus dr Dušan Đukić koji ga je pratio tokom Drugog svetskog rata i 2011. godine je bio predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Preminuo je 2020. godine i sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu.

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Odlikovanja Divizijskog generala Svetomir Đukića

• Orden belog orla 4. reda
• Orden Jugoslovenske krune 3. reda
• Orden belog orla sa mačevima 4. i 5. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Srebrna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica

Inostrana odlikovanja

• Orden Polonija Restituta 2. reda, Poljska

Literatura

• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 

Spoljašnje veze

• U prvoj vatri („Politika“, 24. oktobar 2012)
• Srbija, istorija i Olimpijske igre: Svetomir Đukić - osnivač olimpizma u Srbiji i(li) „kolaborator” (B92, 6. septembar 2021)