Svetomir Đukić

Svetomir Đukić
Svetomir S. Đukić, divizijski general, direktor Srpskog olimpijskog kluba i član MOK-a.
Lični podaci
Datum rođenja	(1882-05-29)29. maj 1882.
Mesto rođenja	Ražana kod Kosjerića, Kraljevina Srbija
Datum smrti	19. oktobar 1960.(1960-10-19) (78 god.)
Mesto smrti	Duizburg, SR Nemačka
Obrazovanje	Vojna akademija u Beogradu
Vojna karijera
Služba	1905 — 1940. 1941 — 1945.
Vojska	Srpska vojska Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Čin	Divizijski general
Učešće u ratovima	Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat Prvi svetski rat Drugi svetski rat
Kasniji rad	Direktor Srpskog olimpijskog kluba
Odlikovanja	Orden Jugoslovenske krune

Svetomir Đukić (Ražana kod Kosjerića, 29. maj 1882 — Duizburg 19. oktobar 1960) je otac srpskog i jugoslovenskog olimpizma. Bio je predsednik Srpskog olimpijskog kluba, kasnije Komiteta i potpredsednik Jugoslovesnkog olimpijskog komiteta i član Međunarodnog olimpijskog komiteta, oficir vojske Kraljevine Srbije i divizijski general u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik obaveštajne službe Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Učestvovao je u Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu.

Nižu školu Vojne akademije u Beogradu je uspešno završio i u činu potporučnika stupio je u vojnu službu. Završio je i 15. klasu Više škole Vojne Akademije. Učesnik je ratova 1912-1918, a istakao se u odbrani Beograda. Prešao je Albaniju i učestvovao u borbama na Solunskom frontu. Posle 1918. službovao u mnogim mestima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji, gde je 1940. penzionisan u činu divizijskog generala. Reaktiviran je 27. marta 1941. Od 1942. priključio se Ravnogorskom pokretu, gde je bio uglavnom na obaveštajnim zadacima. Bio je emisar generala Dragoljuba Mihailovića u pregovorima s Antom Pavelićem 1945, o povlačenju jedinica JVuO preko teritorije tadašnje NDH. Od 1948. živeo u emigraciji, u Zapadnoj Nemačkoj. Nosilac je sedam ordena i medalja za junaštvo i hrabrost iskazanu u ratovima za oslobođenje Srbije, od Kumanova do oslobođenja 1918. godine.

Od rane mladosti bio svestrani sportista – gimnastičar, trkač, skakač, plivač, veslač, strelac, jahač, mačevalac i biciklista. Smatra se osnivačem olimpijskog pokreta u Srbiji, jer je prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba osnovanog 23. februara 1910. i vođa prve olimpijske delegacije Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. Na Kongresu u Stokholmu postao je član Međunarodnog olimpijskog komiteta, ostavši na toj dužnosti do 1948, kada se svojom voljom povukao. Na osnivačkoj sednici Jugoslovenskog olimpijskog odbora 1919. izabran je za potpredsednika, pa je bio vođa olimpijskih timova Kraljevine na igrama Anversu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936, a jedan je od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, odnosno Beograda, za domaćina sesije MOK 1938-1939. i 14. letnjih olimpijsih igara 1948.

Posmrti ostaci preneti su iz Duizburga i položeni u grobnicu u porti Ražanske crkve 19. decembra 2002.

Biografija

Mladost i školovanje

Rođen je 29. maja 1882. u selu Ražana kod Kosjerića od oca Svetozara i majke Draginje. Sestra mu je umrla sa dve godine. Sa porodicom se preselio u Valjevo nakon što je otac morao da zatvori dućan koji je držao u selu. Osnovnu školu je završio u Valjevu. Gimnaziju je upisao u Užicu, gde je završio tri razreda kada mu je 1895. godine otac preminuo.

Mladi potporučnik Đukić sa majkom Dragom

Zbog loše finansijske situacije nije mogao da nastavi školovanje, pa se uputio u Beograd, gde je bio šegrt u trgovini i posluživao, nakog čega je nastavio školovanje. Zahvaljujući Užičaninu kapetanu Ostoji, dočekao je da stupi u Vojnu akademiju u Beogradu, 1898. godine, kao pitomac 31. klase. U klasi je bio sa rođenim bratom Drage Obrenović, Nikodijem Lunjevicem, zbog čega je njegova klasa godinu dana ranije proizvedena u čin potporučnika, 1900. godine. Zatražio je da ga upute u garnizon koji je bio stacioniran u Požegi kod Užica, kako bi bio bliži majci, nakon čega je dobio prekomandu u Užice, pa posle tri meseca u Valjevo gde je formiran novi, 17. puk, u kome je služio jedno vreme i pod komandom vojvode Živojina Mišića i gde su se redovno održavala sportska takmičenja.

Javno je negodovao Majski prevrat 1903. godine zbog čega je označen kao obrenovićevac.

Sport i Olimpijski komitet

Kao kadet na Vojnoj akademiji, Svetomir Đukić je bio istaknuti sportista – strelac, mačevalac, plivač, trkač, gimnastičar, veslač, skakač i biciklista. Isticao se i u sportskim takmičenjima u vojsci. Organizovao je utakmice pešaka, plivača, strelaca i konjanika. Dobijao je nagrade u pešačkim i konjičkim trkama. Dok je u Valjevu bio pod komandom vojvode Živojina Mišića, Đukić navodi da je Mišić bio sportista i da je propagirao sport, ne samo u vojsci nego i šire, kao i da je na njega dosta uticao da gimnastika postane sastavni deo njegovog života.

Istinsko oduševljenje fizičkim vežbanjem i sportom doprinelo je da se Svetomir Đukić sa grupom oficira i novinara 23. februara 1910. okupi u jednom od salona beogradskog hotela „Moskva” i osnuje Srpski olimpijski klub sa ciljem „da priređuje sportske i viteške utakmice i budi interes za sport i viteški duh u narodu”. Četiri dana kasnije, na sednici na kojoj je birana uprava Kluba, Đukić je izabran za direktora, a takođe je postavljen i za vođu prve srpske olimpijske sekcije Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama koje su održane u Stokholmu 1912. godine. Posle osnivanja Srpskog olimpijskog kluba Đukićevo vreme je prolazilo u obavljanju redovnih dužnosti i u neprestanom organizovanju raznih sportskih takmičenja. Putovao je od varoši do varoši, osnivao društva, držao predavanja, organizovao takmičenja ili se i sam takmičio. Đukić je išao kod tadašnjeg predsednika Vlade, da traži pare za troškove za prvo srpsko učestvovanje na olimpijskim igrama, što je i postigao ubedivši ga da će se na posebnom jarbolu na olimpijskom stadionu vioriti srpska zastava. Organizovali su takmičenja ne bi li koji takmičar ispunio normu koja mu daje pravo učešća na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Za Đukića je bilo važno da se Srbija uvrsti u defile učesnika, da se zavijori njena zastava i da se izgovori njeno ime kad budu nailazili sportisti.

Svetomir Đukić, prvi s leva, Dragoslav Vojinović, drugi s leva, sa švedskim kapetanom Viktorom Landgremom, domaćinom u Stokholmu, 1912.

U Stokholmu gde je održan Kongres Međunarodni olimpijski komitet je 17. jula 1912. u svoje članstvo primio Svetomira Đukića i Srpski olimpijski klub, kao tek petneastu njegovu članicu, kada je on promenio ime u Srpski olimpijski komitet. Đukić navodi da duguje zahvalnost vojvodi Živojinu Mišiću, između ostalog, što je učlanio Kraljevinu Srbiju u Međunarodno olimpijsko društvo, kao i što je on primeljn za člana MOK-a. Srpska takmičarska olimpijska ekipa svela se na dva člana: Dušana Miloševića, trkača na 100 metara i Dragutina Tomaševića, maratonca. U Stokholmu, kvalifikaciona grupa Dušana Miloševića startovala je 23. jula 1912. godine i Milošević je stigao treći, iako je imao trovanje hranom zbog čega je morao da ostane u stokholmskoj bolnici nekoliko nedelja. Takmičari u maratonu startovali su u ovoj najdužoj trci 1. jula 1912. godine. Na startu se našlo 62 takmičara i Dragutinović je na cilj stigao 36. postigavši vreme od dva časa i 47 minuta.

„Kada sam u Parizu 1894. predložio obnavljanje Olimpijskih igara, koje će vremenom prerasti u globalni sportski spektakl fizičkog i moralnog viteštva, računao sam na uporne borce za svoju ideju, kakav je i Srbin Svetomir Đukić. Nije bitno što su Srbi za Olimpijske igre u Stokholmu pripremili samo dva svoja najbolja trkača. Bitno je da su, zahvljujući ljudima kakav je i general Svetomir Đukić, prihvatili Olimpijske igre kao kulturnu smotru miroljubivih naroda... ”

Pjer de Kuberten o učešću Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama

Te igre bila su prava izložba lepote, snage, mladosti celog sveta. Tokom dana omladina se borila oštro, s krajnjim naprezanjem, a uveče su sedeli jedni uz druge, upoznavali se, pričali jedni drugima o svojim zemljama i zavoleli se. Bili su zanimljivi jedni drugima zbog osobenosti različitih naroda i običaja, a bili su bliski po istom cilju: boljem, zdravijem i kuražnijem čovečanstvu... Sport nije samo u telesnom naprezanju, nego i u navikavanju na napor, umor, tegobe, bolove i muke; da se stalnim naprezanjem čeličimo kako bismo postali jaki, izdržljivi i bolji; da ugušimo u sebi lični interes, egoizam i niske instinkte, a da poštujemo principe čovečnosti i časti. Kulturan čovek se bori s nedaćama i uživa da ih savlađuje; on se bori i protiv svojih niskih pasija i želi da ih obuzda. Nikakva elita nije dovoljna ako je gruba i divlja. Moderni olimpizam je škola moralne čistote, plemenitosti duše i fizičke izdržljivosti. Olimpijski pokret doprinosi pacifizmu, da se nađe put miru i spokojstvu, sreći među narodima. Sport razvija ljubav prema klubu, prijateljima, porodici, prema društvu, naciji i čovečanstvu. Kod pravog sportiste nije cilj samo pobeda, nego lepa, fer borba. Tu treba da se troše aktivnost, energija ljudi nasuprot divljim instinktima i varvarskim običajima...

— Svetomir Đukić, o sportu i Letnjim olimpijskim igrama u Stokholmu

Svetomir Đukić, četvrti s leva, sa poljskim generalom dr Stanislavom Rupertom, treći s leva, i drugim članovima MOK-a.

Godine 1919, održana je osnivačka sednica Jugoslovenskog olimpijskog odbora gde je Svetomir izabran za potpredsednika i u toj funkciji predvodio je jugoslovenske sportiste na četiri olimpijade i to u Anversu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936. godine, a takođe je bio jedan od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, Beograda za domaćina Međunarodnog olimpijskog komiteta 1938-39. godine i petnaestih olimpijskih igara 1948. godine.

Živeći u emigraciji do kraja života, javno se 1948. odrekao doživotnog članstva u MOK-u, u korist novoformirane Jugoslavije kako bi imala svog aktuelnog i aktivnog predstavnika u Međunarodnom olimpijskom komitetu i, tako, ustupio poziciju inž. Stanku Blodeku, napisavši najkraću moguću ostavku koja je glasila „Podnosim ostavku na članstvo u MOK jer više nisam u mogućnosti da zastupam interese zemlje koju predstavljam”.

Balkanski ratovi (1912-1913)

Kao oficir vojske Kraljevine Srbije učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu u kojima se pokazao kao hrabar vojnik i dobar hroničar.

Kao kapetan u beogradskom sedmom pešadijskom puku pr. poziva Dunavske divizije pr. poziva „Kralj Petar Prvi“, učestvovao je u Kumanovskoj bici pod komandom potpukovnika Aleksandra Glišića, koji je poginuo 23. oktobra ostavivši tada Đukića kao najstarijeg kapetana na tom delu fronta. Povratili su Srtevicu i uticali na uspeh Kumanovske bitke. Nakon toga učestvovao je u bici kod Bitolja.

U Drugom Balkanskom ratu učestvovao je u bici na Bregalnici do primirja sa Bugarima, nakon čega je ratovao protiv Arnauta kod Galičnika i Debra. U jesen 1913. unapređen je u čin majora.

Prvi svetski rat (1914-1918)

Vest o atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda dočekao je u Parizu na skupu Međunarodnog olimpijskog komiteta, kada su dobili hitno naređenje da se prvim vozom vrate u otadžbinu, što su i uradili. Svi koji su bili ostali posle njih u Austriji su bili uhapšeni i zadržani u ropstvu, poput vojvode Putnika.

Kada je Austrija je objavila rat Srbiji, Major Đukić je bio određen za komandanta odreda na Milićevom brdu, odakle je vodio odbranu Beograda od strane Austrijskih napada sa Pančeva. Pod njegovom komandom su, pored njegovog bataljona od dve čete, stavljeni još bataljon trećeg poziva i jedna Debanžova baterija. Posle nekoliko dana prekomandovan je za komandanta dve čete na Adu Ciganliju. Major Đukić je 27. avgusta 1914. komandovao oslobađanje Zemuna. Sa njim je tada išao sveštenik Nikolaj Velimirović. Zbog ove akcije komandant Odbrane Beograda, general Mihailo Živković u svojoj „Relaciji odbrane Beograda“ od 24. septembra 1914. predložio je majora Đukića za odlikovanje.

„Major Đukić se pokazao energičan i hrabar. Bio je opkoljen i probio se kroz neprijateljske redove. U ovim borama je poginuo mađarski pukovnik, komandant 32. honvedskog puka. Pukovnici Tufegdžić i Lešjanin predložili su da se major Đukić unapredi u sledeći čin i da se odlikuje Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Slažem se sa predlozima. General Mih. Živković, počasni ađutant Nj. V. Kralja”

General Živković u relaciji Odbrane Beograda. Broj 389.

U ranu zoru Beograđani su čuli našu trubu na Carskom zemljištu, skakali su iz kreveta, strčavali niz Kalemegdan do Save, grlili se, čestitali jedni drugima... Predvodnik Kotur, dođe do mene i poče: Gospodine majore, pet vekova čekamo da nam dođete sa onih brda.... Ja na čelu, levo od mene Nikolaj s krstom u ruci. Sa obe strane nepregledne mase svet, kliču Živeli! Na zgradama srpske trobojke. Zvona zvone bez prestanka...

— Svetomir Đukić o oslobođenju Zemuna

Proglas koji je bio lepljen po ulicama Zemuna, potpisan od strane majora Đukića

Nakon oslobođenja Zemuna, sa dva bataljona i eskadronom konjice, upućen je kao pobočnica Prve armije ka Batajnici. Nakon odstupanja Prve armije iz Srema, major Đukić i njegov bataljon su se vratili na Adu Ciganliju. Borba na Adi Ciganliji je krenula 9. septembra. Sutradan u osam sati ujutru, neprijatelj je krenuo u napad, kada su srpske snage otvorile vatru s cele linije na ostrvu, sa obrenovačkog puta i Banovog brda. Austrijski pukovnik August Šmit je bio pogođen bombom, nakon čega se austrijska vojska povukla. Srpska vojska je imala 18 poginulih, među kojima je bio jedan oficir, i 26. ranjenih. Neprijateljevi gubici: 314 poginulih (jedan pukovnik, jedan major i dva oficira) i 35 ranjenih, ostavljenih na ostrvu.

Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svog puka, braneći svog Cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj brobi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja pao na polju časti. U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.

Srpski oficiri na čelu sa majorom Đukićem, pismo ćerci austrijskog potpukovnika Augusta Šmita, 1914.

U novembru Đukićev sedmi pešadijski puk koji je bio u sastavu Odbrane Beograda upućen je ka Obrenovcu kao pojačanje. Naređeno mu da odstupa pravcem prema Torlaku i dalje, kao zaštitnica a posle dolasku na Kosmaj, preuzeđe dužnost načelnika štaba kod truba za odbranu Kosmaja. Nakon odbrane Kosmaja major Đukić se vratio na Adu Ciganliju gde je branio Beograd sve do kraja januara 1915. kada je premešten i određen za komandanta bataljona u 13. puku, u diviziji pukovnika Vojislava Živanovića. Povlačenjem srpske vojske učestvovao je u Albanskoj golgoti i odbrani srpske vojske. Posle kratkog boravka na Krfu postavljen je za vojnog zapovednika na Krfu i šefa vojno-političke cenzure kada se stavlja na stranu Bele ruke. U svojim zapisima kao svoj najznačaniji doprinos major Đukić navodi vraćanje vojvode Živojina Mišića na mesto komandanta prve armije, kada je Nikoli Pašiću doneo zapisnike sa sednice komandanata armije u Peći koje mu je poverio vojvoda Mišić. Do tada se vojvodi Mišiću pogrešno pripisivalo da je, u slučaju neuspešnog kontranapada, predložio predaju srpske vojske. Nakon što je Pašić video zapisnik koji su potpisali Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Pavle Jurišić Šturm i Mihailo Živković, tražio je kopije i kratko nakon toga vojvoda Živojim Mišić je vraćen na mesto komandanta prve armije. Kao šef cenzure, otkrio je pisma crnorukaca koja su kasnije korišćena u Solunskom procesu.

Svetomir Đukić, četvrti s leva, sa vojvodom Živojinom Mišićem, Krf, 1916.

„Vođa: Major Đukić, junak bitaka na Kosmaju i neustrašivi branitelj Beograda” slika majora Đukića sa Krfa i tekst u francuskom listu „Že vu...”, 23.10.1916.

Septembra 1918. učestvuje u proboju Solunskog fronta, kao komandant bataljona 10. puka Šumadijske divizije, koja je imala istaknutu ulogu u proboju Solunskog fronta.

Kada se završio Prvi svetski rat 1918. posebna delegacija iz Lazarevca je posetila majora Svetomira Đukića. Majke i očevi došli su da se zahvale vojskovođi što im je sačuvao decu. Jedinica kojom je on komandovao izgubila je samo jednog vojnika.

Njegovi podvizi u Prvom svetskom ratu su preneti u londonskom časopisu Tid-Bits, koji mu pripisuje pobedu nad austrougarskom vojskom od 40-50.000 vojnika.

Međuratni period

Posle rata odlazi na službu u Zagreb i dobija čin potpukovnika. Zatim slede službovanja u Velesu, gde se i oženio, pa u Sarajevu, Banjaluci, Bitolju, Osjeku i Skoplju, gde je 1940. penzionisan na položaju pomoćnika komandanta Treće armije, u činu divizijskog generala. Nosilac je sedam ordena i medalja za junaštvo i hrabrost iskazanu u ratovima za oslobođenje Srbije, od Kumanova do oslobođenja 1918. godine.

U Kraljevini Jugoslaviji bio je vodeća ličnost olimpijskog pokreta.

Drugi svetski rat (1941-1945)

Iako penzionisan 1940, učestvovao je aktivno u puču 27. marta 1941. S početkom 1942. godine na poziv Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, pod komandom generala Draže Mihailovića, priključio se njihovom Vrhovnom štabu. Imenovan je za komandanta Štaba za Severne Krajeve, gde nije bilo većih aktivnosti.

Predstavnici Narodnooslobodilačke vojske su održali tajni sastanak sa generalom Đukićem u predgrađu Beograda oktobra 1944. nudeći mu isti čin za prelazak na njihovu stranu, što je odbio.

Polovinom aprila 1945. Đukić se sreo sa Dražom Mihailovićem koji mu je naložio da se sretne sa poglavnikom Nezavisne Države Hrvatske Antom Pavelićem. Đukiću je naloženo da zatraži od Pavelića bezbedan prolazak četnicima kroz hrvatsku teritoriju, kao i pomoć u hrani i municiji. U Zagreb je stigao 17. aprila. Sa njim je išao i inženjer Vladimir Predavac, sin potpredsednika HSS Josipa Predavca.

Ovi pregovori su bili isključivo vođeni između četnika Draže Mihailovića i hrvatskih državnika, bez učešća predstavnika nacističke Nemačke. Prvog dana Đukić i Predavac su imali sastanak sa Pavelićem i Andrijom Artukovićem. Drugog dana Đukiću su se pridružili major Žika Andrić i Mihailovićev predstavnik Ranko Brašić, dok su umesto Artukovića razgovorima prisustvovali generali Đorđe Grujić i Vjekoslav Maks Luburić. Treći i poslednji sastanak je održan 22. aprila, pošto je Luburić otputovao za Bosnu, gde su vojnici NDH u to vreme masakrirali zarobljene četnike Pavla Đurišića. Posle poslednjeg sastanka, Pavelić je pristao na Đukićeve zahteve. Ovo je Pavelić potvrdio u svojoj knjizi „Hrvatska država živi“ (1949).

Ipak, za nešto manje od tri nedelje je nastupio potpuni slom NDH, pa do realizacije Mihailovićevog zahteva za slobodnim prolazom nije došlo. General Đukić je nastavio u Italiju na pregovore sa saveznicima, koji su ga zadržali u savezničkom izbegličkom logoru u Eboliju u Italiji, gde je proveo dve godine (1945-1947), a zatim još jednu godinu u logoru Minster u Nemačkoj, do maja 1948. godine.

Izgnanstvo i smrt

Svetomir Đukić u poznim godinama u Nemačkoj

Posle rata je ostatak života proveo u izbeglištvu u Zapadnoj Nemačkoj gde je radio kraće vreme u administraciji okupacionih snaga, a zatim nakon bolesti 1952, zadnje godine svog života proveo u staračkom domu u Duizburgu, u kome je oktobra 1960. u svojoj 78. godini umro. Posmrti ostaci su mu preneti 19. oktobra 2002. u zavičaj i položeni u grobnici porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Ražani, uz vojne počasti i u prisustvu najviših funkcionera države, vojske, potomaka i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Time je ispunjena njegova poslednja želja da bude sahranjen u rodnom kraju.

Porodica

Oženio se sa Aleksandrom Pomazanovom, rođ. Lukiničnom, Ruskinjom koja je 1917. pobegla u Srbiju, sa kojom je imao dvoje dece, ćerku Tatjanu (Beograd, 1928) i sina Dušana (Beograd, 1931), koja su ga pratila tokom Drugog svetskog rata. Nakon njegove emigracije, ona su ostala u Srbiji i bila uhapšena. Bili su zatvoreni u sedištu OZNE na Obilićevom vencu i saslušavani od strane Slobodana Penezića Krcuna. Godine 1946. doneta je odluka o konfiksaciji porodične kuće od 84m² i pripadujećeg placa na Voždovcu.Njegov sin, primarijus dr Dušan Đukić je 2011. godine bio predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Preminuo je 2020. godine i sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu. Ćerka Tatjana Pavlović nakon Drugog svetskog rata više nikada nije videla svog oca. Preminula je 2024. godine i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

Nasleđe i spomen obeležja

Spomenik Đukiću u Kosjeriću

Spomenik Svetomiru Đukiću, osnivaču Olimpijskog komiteta Srbije, u Valjevu.

U centru Kosjerića je podignuta Olimpijska česma, posvećena generalu Svetomiru Đukiću. U organizaciji Skupštine opštine Kosjerić i Srpskog olimpijskog komiteta svake godine održavaju se Olimpijski dani kao uspomena na lik i delo Svetomira Đukića. Memorijal se završava velikom atletskom trkom pod nazivom „Olimpijski trofej“ u kojoj učestvuju učenici srednjih i osnovnih škola a posle toga se održava trka na 4.000 m profesinalnih atletičara. U Valjevu je podignut spomenik Svetomiru Đukiću na deonici gde se održava memorijalna trka „General Svetomir Đukić“. Spomen park posvećen njemu se nalazi u Ražani.

Dokumentarni film „General Svetomir Đukić“ snimljen je od strane režisera Ognjena Rakčevića i Milana Todorovića 2020. godine. U njemu mozaik životne priče generala Đukića sklapa glumac Miodrag Miki Krstović zajedno sa Svetomirovim potomcima, vojnim analtičarima, hroničarima sporta, istoričarima i sportistima. Film je tokom Letnjih olimpijskih igara 2024. prikazan u Srpskoj kući u Parizu.

Olimpijski komitet je stvorio priznanje za doprinos olimpizmu i jačanju olimpijskog pokreta sa nazivom „Olimpijsko srce – General Svetomir Đukić“

Nekadašnja hala Partizan u Valjevu je rekonstruisana i dobila novi naziv Dom sportova „Svetomir Đukić“

Ulice sa njegovim imenom se nalaze u Beogradu, Valjevu i Požegi.

Dela

Objavio je veliki broj romana i članaka, nepotpisanih ili pod pseudonimima Vitomir Braničevski i Divči Beri (Divči Barry), neki od njih su:

• Vera i instinkt samoodržanja kao najvažniji faktor morala – Beograd 1905
• Četovanje – Beograd, 1908
• Zakon nadmoćnosti u istoriji: filosofska razmatranja – Beograd, 1908
• Bitka na Bitolju: utisci i beleške – Beograd, 1913
• U morskom kupalištu: slike iz naših krugova u Crkvenici – Zagreb, 1921 (kao Vitomir Braničevski)
• Komandant na terenu: rešavanje zadataka u ratu, na manevru, ratnoj igri ili na karti – Kragujevac, 1923
• Tamo Daleko...: Istorijski roman iz odstupanja srpske vojske preko Albanije i Crne Gore, sa Solunskog fronta i povratak u otadžbinu – Beograd, 1928 (Divči Beri)
• Ljudi čvrste ruke – Sarajevo; 1930
• Mladoj Jugoslaviji: ljudi čvrste ruke – Beograd, 1931
• O pacifizmu – Sarajevo, 1931
• Disciplina, moral, čast – Sarajevo, 1934
• Iz šume u emigraciju – Dražine poruke Paveliću – Buenos Ajres, 1955

Veliki deo tekstova je objedinjen u dve knjige „Memoari generala Svetomira Svete Đukića“ Balkanski ratovi i Prvi svetski rat, izdavača Medija centar „Odbrana“ 2015. godine.

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Odlikovanja Divizijskog generala Svetomir Đukića

• Orden belog orla 4. reda
• Orden Jugoslovenske krune 3. reda
• Orden belog orla sa mačevima 4. i 5. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Srebrna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica

Inostrana odlikovanja

• Orden Polonija Restituta 2. reda, Poljska

Galerija

• 
  Svetomir Đukić predaje badnjak na Božić Nikoli Pašiću, Krf 1917.
• 
  Svetomir Đukić sa Kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, Vrnjci 1927.
• 
  General Svetomir Đukić sa porodicom (s leva na desno); majka Draginja, ćerka Tatjana, sin Dušan, žena Aleksandra, usvojeni sin Konstantin i general Svetomir Đukić
• 
  Veles 1926.
• 
  Pukovnik Svetomir Đukić i oficiri puka, Veles 1926.
• 
  Svetomir Đukić na otvaranju spomenika kralju Aleksandru Karađorđeviću u Bitolju, 1937.
• 
  Slava konjičkog puka, 1938.
• 
  Generalštabno putovanje, Levinovac, 1938.
• 
  Bitolj, pre Drugog svetskog rata, ispred Sokolane. General Svetomir Đukić u sredini
• 
  Prenos posmrtnih ostataka generala Svetomira Đukića, Crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu, 2002.
• 
  Polaganje posmrtnih ostataka generala Svetomira Đukića u porti Crkve Uspenja Presveta Bogorodice u Ražani, 2002.
• 
  Bista generala Svetomira Đukića na izložbi „Put pravih vrednosti” SANU, 2021.

Literatura

• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 

Spoljašnje veze

• U prvoj vatri („Politika“, 24. oktobar 2012)
• Srbija, istorija i Olimpijske igre: Svetomir Đukić - osnivač olimpizma u Srbiji i(li) „kolaborator” (B92, 6. septembar 2021)