Андрија Артуковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Артуковић
Andrija Artuković za govornicom.jpg
Биографија
Датум рођења(1899-11-29)29. новембар 1899.
Место рођењаКлобук
Аустроугарска Аустроугарска
Датум смрти16. јануар 1988.(1988-01-16) (88 год.)
Место смртиЗагреб
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФРЈ
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Политичка
странка
Усташе
Министар унутрашњих послова НДХ
16. април 1941. — 10. октобар 1942.
Претходникфункција успостављена
НаследникАнте Никшић
Министар правде и религије НДХ
10. октобар 1942 — 1. април 1943.
ПретходникМирко Пук
НаследникЈозо Думанџић
Министар унутрашњих послова НДХ
29. април 1943. — 11. октобар 1943.
ПретходникАнте Никшић
НаследникМладен Лорковић

Андрија Артуковић (Клобук, Аустроугарска, 29. новембар 1899Загреб, Југославија, 16. јануар 1988) је био усташки политичар и министар у влади НДХ. Као министар је потписао бројне законе против Срба, Јевреја и Рома и био је надлежан за низ концентрационих логора у којима је на десетине хиљада људи мучено и убијено. После рата је побегао у САД где је живео све док није изручен Југославији 1986.[1] Године 1986. осуђен је за ратне злочине почињене против цивилног становништва у време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској (НДХ).

Биографија[уреди | уреди извор]

Артуковић је рођен у Клобуку (Љубушки, Аустроугарска), а образовао се у фрањевачком манастиру у Широком Бријегу у Херцеговини.

Године 1929. постао је члан усташке организације и водио напад на установе државе који су усташе назвали „Велебитски устанак“ у Лици након кога бежи у Италију.[2] Учествује у организацији атентата на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу у октобру 1934. Следећег јануара је изручен у Југославију.[3] У априлу 1936. је ослобођен оптужби пред судом за заштиту државе, јер је нађено да нема довољно доказа.[4]

И он се као и Виктор Гутић дружио са Србима нарочито за време студија. За њега се прича да се заљубио у једну Српкињу, Мару. Једном приликом када је био у добром расположењу, Артуковић је загрлио Мару и рекао јој: „Маро волим те као Бога, али кад се сетим да си Српкиња задавио бих те“.

Године 1941. Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране НДХ. Био је непосредно умешан у геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим мањинама.[5] Учествовао је у отварању концентрационих логора као што је Јасеновац. [6]

По завршетку Другог светског рата побегао је преко Блајбурга, Швајцарске и Италије у Ирску. Из Ирске се преселио у Калифорнију где је живео до средине 1980-их.

Југословенске власти су захтевале његову екстрадицију како би му судиле за ратне злочине (одговорност за убиство неколико хиљада цивила).

Влада САД је први захтев одбила тако да је случај мировао две деценије као резултат притиска Американаца хрватског порекла као и католичког удружења Колумбови витезови.[1] Случај је на крају, захваљујући тамошњим јеврејским организацијама, реактивиран и Артуковић је изручен Југославији.

Суд у Загребу га је 14. маја 1986. осудио на смрт. Годину дана касније власти су процениле да је био превише болестан (сенилна деменција) за извршење смртне казне. Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 1988. у 88. години живота.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б McCormick 2014, стр. 179.
  2. ^ Jelić-Butić 1977, стр. 30.
  3. ^ "Политика", 23. јан. 1935
  4. ^ "Политика", 5. април 1936
  5. ^ POPOVIĆ, Jovo (1986). Suđenje Andriji Artukoviću . i što nije rečeno. Stvarnost,Jugoart. стр. 20. 
  6. ^ ЖИВКОВИЋ, Никола (1998). Срби у Независној Држави Хрватској. Београд: Графомарк. стр. 17. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]