Андрија Артуковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Андрија Артуковић
Andrija Artuković za govornicom.jpg
Андрија Артуковић
Биографија
Датум рођења (1899-11-29)29. новембар 1899.
Место рођења Клобук
Аустроугарска Аустроугарска
Датум смрти 16. јануар 1988.(1988-01-16) (88 год.)
Место смрти Загреб
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФРЈ
Универзитет Свеучилиште у Загребу
Политичка
партија
Усташе
Министар унутрашњих послова НДХ
16. април 1941. — 10. октобар 1942.
Претходник функција успостављена
Наследник Анте Никшић
Министар правде и религије НДХ
10. октобар 1942. — 1. април 1943.
Претходник Мирко Пук
Наследник Јозо Думанџић
Министар унутрашњих послова НДХ
29. април 1943. — 11. октобар 1943.
Претходник Анте Никшић
Наследник Младен Лорковић

Андрија Артуковић (Клобук, Аустроугарска, 29. новембар 1899 - Загреб, Југославија, 16. јануар 1988) је био усташки политичар и министар у влади НДХ. Као министар је потписао бројне законе против Срба, Јевреја и Рома и био је надлежан за низ концентрационих логора у којима је на десетине хиљада људи мучено и убијено. После рата је побегао у САД где је живео све док није изручен Југославији 1986.[1] Године 1986. осуђен је за ратне злочине почињене против цивилног становништва у време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској (НДХ).

Биографија[уреди]

Артуковић је рођен у Клобуку (Љубушки, Аустроугарска), а образовао се у фрањевачком манастиру у Широком Бријегу у Херцеговини.

Године 1929. постао је члан усташке организације и водио напад на установе државе који су усташе назвали „Велебитски устанак“ у Лици након кога бежи у Италију.[2] Учествује у организацији атентата на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу у октобру 1934.

И он се као и Виктор Гутић дружио са Србима нарочито за време студија. За њега се прича да се заљубио у једну Српкињу, Мару. Једном приликом када је био у добром расположењу, Артуковић је загрлио Мару и рекао јој: „Маро волим те као Бога, али кад се сетим да си Српкиња задавио бих те“.

Године 1941. Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране НДХ. Био је непосредно умешан у геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим мањинама.[тражи се извор] Учествовао је у отварању концентрационих логора као што је Јасеновац.[тражи се извор]

По завршетку Другог светског рата побегао је преко Блајбурга, Швајцарске и Италије у Ирску. Из Ирске се преселио у Калифорнију где је живео до средине 1980-их.

Југословенске власти су захтевале његову екстрадицију како би му судиле за ратне злочине (одговорност за убиство неколико хиљада цивила).

Влада САД је први захтев одбила тако да је случај мировао две деценије као резултат притиска Американаца хрватског порекла као и католичког удружења Колумбови витезови.[1] Случај је на крају, захваљујући тамошњим јеврејским организацијама, реактивиран и Артуковић је изручен Југославији.

Суд у Загребу га је 14. маја 1986. осудио на смрт. Годину дана касније власти су процениле да је био превише болестан (сенилна деменција) за извршење смртне казне. Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 1988. у 88. години живота.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 McCormick (2014). стр. 179.
  2. ^ Jelić-Butić (1977). стр. 30.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]