Сентеш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сентеш
мађ. Szentes
Szentes légifotó1.jpg
Панорама средишта Сентеша
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Регија велике јужне равнице
Жупанија Чонград
Становништво
Становништво
 —  29.444
 — густина 83,35/км2
Географске карактеристике
Координате 46°39′07″ СГШ; 20°15′26″ ИГД / 46.6519° СГШ; 20.25716° ИГД / 46.6519; 20.25716Координате: 46°39′07″ СГШ; 20°15′26″ ИГД / 46.6519° СГШ; 20.25716° ИГД / 46.6519; 20.25716
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 353,25 км2
Сентеш на мапи Мађарске
Сентеш
Сентеш
Поштански број 6600
Позивни број 63
Веб-сајт
www.szentes.hu

Сентеш (мађ. Szentes) град је у Мађарској. Сентеш је трећи по величини град у оквиру жупаније Чонград.

Град има 29.444 становника према подацима из 2008. године.

Положај града[уреди]

Град Сентеш се налази у јужном делу Мађарске. Од првог већег града, Сегедина, град је удаљен око 50 километара северно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, на реци Тиси.

Историја[уреди]

У Сентешу се 1837. године одржавају три годишња вашара: 24. априла, 22. јуна и 21. септембра.[1] У Сентешу је 1867. године товарена лађа "Ђула" власника Копача, са 6102 мерова жита. Товар који је вршио трговац Хајдук ишао је за Сисак, реком Савом.[2] Грци трговци "из Македоније" нису под царицом Маријом Терезијом, могли да носе зарађени новац у завичај. Понуђено им је да се населе у Угарској, где су у 18. веку на пример у Сентешу и Кечкемету, своје православне цркве подигли.[3] Грчка православна црквена општина у Сентешу, је приликом канонске поделе 1868. године пришла Румунима, и ушла у састав Румунске митрополије.[4] Сентешка општина је била дужна Текелијином фонду 6300 ф. али вратила је 1874. године без судског спора.[5]

Срби у Сентешу[уреди]

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године у Сентешу је било равно 500 православних житеља. Парохија се налази у Арадском протопрезвирату, Арадске епархије. Ту су припадале и бројне парохијске филијале околних мањих места: Оросхаз, Сарваш, Сенаш, Магоц, Банфалу, Кун Сент Мартон, Чибахаза, Чонград и Чипа. Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1786. године. У месту је 1846. године православна црква посвећена Св. Николи, а порох је Румун, поп Мојса Грошеско. Постоји народна школа 1846. године коју похађа осам ученика, које учи Јован Рено учитељ. У Сентешу постоји 1846. године при цркви и "Фондација за васпитање сиромашне деце", коју су установили месни парохијани: Јован Хаџи, Коста Хаџи, Јован Ђурица, Емануил Хариш, Коста Кало, Георгије Кало, Михаил Џамбал, Бајче Хариш, Димитрије Пап, Јован Рожа, Димитрије Хаџи, Еварија Жижић и Никола Серхатли - све трговци у Сентешу. [6]

Светозар Стеван Давидовић је био последње 33 године живота, српски православни "душепочитељ" (парох) у Сентешу. Умро је 1891. године у 71. години живота. У некрологу се каже: "чувајући искру православља у средини туђинства" радећи у Сентешу. Претходно је био капелан 16 година уз свог оца Петра, у Вашархељу.[7] Изабран је 1891. године Обрад Давидовић из Сентеша за капелана у Панчеву.[8]

По српском извору из 1905. године место Сентеш је у Чонградској жупанији. Ту има 227 православних душа које су међутим по државној статистици Мађари, док је само три Србина и један Румун. У месту има и Грка православаца којима је по одлуци угарског министра просвете припало црквено имање, али подвргнути су под духовну власт српског патријарха.[9]

Године 1925. дописник београдског листа "Време" јавља из Мађарске да наводно нема ни једног више Србина у Сентешу, код Сегедина. Наша црква је остала напуштена, без свештеника, а парохијани нити знају српски нити се осећају Србима.

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  1. "Сербска пчела", Пешта 1837. године
  2. "Земунски гласник", Земун 1867. године
  3. "Србски дневник", Нови Сад 1861. године
  4. "Rasprava ugarskog sabora 1868 god. o zakonskom predlogu u stvari istocno-pravoslavne crkve", Pešta 1868.
  5. "Летопис Матице српске", Нови Сад 1876. године
  6. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  7. "Школски лист", Сомбор 1891. године
  8. "Српски сион", Карловци 1902. године
  9. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године